Душан Пророковић: Косово, гробље западне дипломатије

Међу западним дипломатама, већ дуго укљученим у праћење и решавање косовске кризе, вероватно је ових недеља много оних који се са сетом сећају времена пре фебруара 2008. године

Како је било лако и једноставно објаснити косовским Албанцима да су за све криви Срби и Руси. Срби, зато што својом пропагандом и лобирањем стално причају о некаквим стандардима и људским правима, а Руси зато што инсистирају на Резолуцији 1244 и блокирају цео процес осамостаљивања Косова.

Било је тада много лакше и једноставније објаснити и Србима како „Европи не треба још један Кипар“ и елегантно их искључити из процеса европских интеграција на дужи период.

Таква ситуација погодовала је и у убеђивању представника разних међународних организација да не чепркају пуно по питањима организованог криминала, ратних злочина и корупције на Косову, јер то може да се одрази негативно на безбедност у региону. И још на све то, не би било ни Абхазије, ни Јужне Осетије, као геополитичких главобоља на стратешкој кавкаској рути.

Да „косовска ствар“ не функционише баш најбоље на међународном плану, могло се приметити непосредно после објављивања саветодавног мишљења Међународног суда правде у Хагу. Иако представљена као велика „победа Косова“, хашка одлука није политички материјализована. Од њеног објављивања, па до краја 2010. године, једнострано проглашену независност Косова признали су само-Хондурас, Кирибати и Тувалу. С једне стране, то је био период предизборне кампање у САД у којој америчке демократе, као главни промотери косовске независности на међународном плану, и нису баш стајале најбоље, што су каснији резултати и показали, па нису имали ни времена, ни политичког интереса да се претерано баве убеђивањем других у неопходност успостављања билатералних односа са Приштином.

С друге стране, може се међутим закључити да су дипломатски ресурси за обезбеђивањем даљих признања самопроглашене косовске независности пресушили. После 2008. године и великог дипломатског притиска САД, који је резултирао признавањем Косова од стране 53 чланице УН, у наредне две године тај број се повећао за свега 22 земљe. Не рачунајући бизарне примере, попут Малдива, чији функционери су изгледа своју одлуку о признавању Косова добро наплатили, могу се приметити две линије по којима се лобирало за признавањем Косова. Једна је ишла директно преко дипломатске мреже САД, а друга преко Саудијске Арабије. За Саудијску Арабију је занимљиво да ни сама није журила са признавањем Косова (учинила је то тек у априлу 2009.), иако је због њених претходних активности око Косова и подршке коју је пружала косовским Албанцима било очекивано да то учини много раније, међу првима. Листа савезника косовских Албанаца, који их у наредном периоду могу подржати, а коју у својим рукама држи дипломатија Саудијске Арабије јесте значајно дужа од оне коју у својим рукама има Вашингтон. Доказ тога је и брза и изненадна одлука Катара да успостави дипломатске односе са Приштином почетком јануара, свега неколико недеља по обелодањивању извештаја Дика Мартија, и одлука Омана нешто касније.

Али, суштина свега јесу неки други закључци који се намећу. Прво, међу осталим растућим регионалним силама, које постају значајни глобални играчи, можда још само, уз притиске Вашингтона и пријатељско убеђивање Ријада, Индонезија размишља о признавању Косова, а што се осталих земаља тиче, може се очекивати да део мањих азијских и афричких земаља са муслиманском већином учини исто. У најбољем случају по косовске Албанце то значи да би у систему међународних односа добацили до позиције на којој је била Сахарска арапска демократска република (позната и као Западна Сахара), коју је у једном тренутку признавало 83 земље, уз велики ризик да нека од „нестабилних“ земаља у развоју почне да преиспитује своју одлуку о признавању Косова сваки пут када дође до промене режима. Зато ће Приштина и њени заштитници у наредним годинама морати посебну пажњу да обрате на „одржавање“ одлука о признавању независности, јер би само једно повлачење или суспендовање одлуке о успостављању билатералних односа са „државом Косово“ од стране било које чланице УН донело косовским Албанцима, али и запaдним дипломатијама, велику бламажу и непроцењиву штету.

Друго, западна дипломатија, предвођена Вашингтоном и најзначајнијим чланицама ЕУ показала је да има врло ограничен утицај. Њихов утицај у најбољем случају своди се на највише једну трећину чланица УН. Без помоћи других регионалних сила и пактирања са њима, Запад више није способан да утиче на глобалне проблеме на начин на који је то чинио деведесетих година ХХ века. Уколико им то није пошло за руком у случају „малог“ Косова и „слабе“ Србије, у тренутку када је цео Запад наступао јединствено, како онда могу озбиљније утицати на веће проблеме у чије решавање су укључене јаке регионалне силе, и то у тренутку када су несагласности међу чланицама ЕУ и НАТО све уочљивије.

Процес признавања самопроглашене независности Косова и притисци САД и ЕУ који су му претходили, осенчио је зону директног утицаја западних дипломатија на географској карти света. Са приличном поузданошћу може се рећи да је источна граница те „зоне“ на линији Талин-Атина, иако Косово нису признали Грчка, Румунија и Словачка, које географски припадају зони западног утицаја. У условима нарастајуће економске, енергетске и прехрамбене кризе, што може довести и до нових социјалних потреса и политичких нестабилности међу државама балтичке тројке, вишеградске четворке и Балкана, кључне дипломатије Запада ће у наредном периоду бити више оријентисане на одржавање донетих одлука о признавању Косова од стране држава југоисточне Европе, него на обезбеђивање нових. За очекивати је и да се неке од ових држава, традиционално везаних и енергетски зависних од Русије, нађу под великим притиском Москве да у наредном периоду успоставе и дипломатске односе са Цхинвалијем и Сухумијем, што би „косовском питању“ у укупним међународним односима дало потпуно нову димензију. Одржавање сопственог директног утицаја и спречавање јачања руског утицаја на географском подручју „источног санитарног кордона“ НАТО црпеће и људске и материјалне ресурсе западних дипломатија. Сасвим сигурно, не у мери и на начин на који је одржавање војног присуства и политичког утицаја у средњој Европи исцрпело СССР у другој половини ХХ века, али ипак у мери и на начин који ће оставити значајне последице. У том контексту, питање повлачења одлуке о признавању Косова или доношења одлуке о признавању Јужне Осетије и Абхазије, неће као до сада представљати израз НАТО лојалности и солидарности, већ предмет трговине и преговарачки ресурс, који се може користити за јачање сопствене позиције од стране низа држава.

На овакав развој могу додатно утицати две ствари: све уочљивије несугласице међу западним силама и дешавања на самом Косову.

Претходна етапа „бављења Косовом“ западних центара одлучивања укључивала је јединствени дипломатски наступ, који је произлазио из усаглашених геополитичких интереса и прихваћене идеолошке матрице према којима је требало успостављати нове државе (или нове системе у већ постојећим државама) и градити нова друштва. Текућа етапа „бављења Косовом“ одвија се у тренутку када Ангела Меркел говори о „крају мултикултурализма“, Андреас Фог Расмунсен о „питању да ли НАТО може да преживи“, а Џорџ Сорош о „крају евра“ као најзначајнијег заједничког пројекта ЕУ. Ови проблеми неће утицати на то да кључне западне државе промене своју одлуку о признавању Косова, али ће утицати на слабљење моћи Запада да убеди друге да признају Косово или да задрже своје већ донете одлуке о признавању Косова.

Што се ситуације на самом Косову тиче, албанску друштвену елиту, иначе по својој структури врло сложену и хетерогену, до сада је, уоштено говорећи, кроз историју готово увек пратио мањак стрпљења и вишак амбиција. Отуда и њихово често мењање савезника и краткорочна савезништва. Косовски Албанци су током неколико векова улазили у велике политичке или оружане сукобе са значајно јачим супарницима, често без икакве спољне подршке и помоћи, тврдоглаво инсистирајући на својим циљевима и не обазирући се пуно на међународне околности и прилике у свом непосредном окружењу. Тиме су доказали да им не мањка храбрости, али истовремено и да им недостаје стрпљивости.

Скупштина Косова јесте прогласила независност, али је та независност „надзирана“. Устав „Републике Косово“ помиње територијални интегритет и суверенитет Косова, али су они „ограничени“. Косовски Албанци данас управљају појединим извршним, законодавним и судским процесима на Косову, али у политичком, војном и стратешком смислу они не владају Косовом. Они данас имају отприлике онолико суштинских надлежности колико им је нудио и преговарачки тим Републике Србије током 2006-2007. године, или рецимо колико им је било гарантовано у Рамбујеу 1999. године, а свега осталог добровољно су се одрекли у корист Међународне управљачке групе и Међународног војног присуства, прихватајући тзв. „Ахтисаријев план“.

Истовремено, доступни економски и социјални параметри показују да се стање на Косову у другој половини 2009. и првој половини 2010. године драматично погоршало. Косово је светлосним миљама удаљено од било каквог плана дугорочне економске самоодрживости и привредне активности која му може омогућити финансијску самосталност, што упућује на закључак да изграђени институционални систем може наставити да функционише само уз огромне субвенције западних земаља.

Дакле, с једне стране, треба очекивати пораст нестрпљивости у албанском јавном мњењу на Косову, што има своје историјске корене, и што могу и генерисати, и потом користити политички и делимично верски лидери косовских Албанаца. У том светлу, на Косову се може предвидети даљи динамичан развој два процеса. Први је све чешће истицање захтева за стварањем „Велике Албаније“. Значајан број гласова, које је на протеклим парламентарним изборима освојио Аљбин Курти са својим покретом „Самоопредељење“, који је и отворено помињао „Велику Албанију“ као део свог политичког програма, показатељ је да се албански бирачи на Косову могу лако мотивисати и окупити око ове идеје. Проблем за косовске Албанце може представљати чињеница да међу албанским политичарима и утицајним политичким странкама из Албаније нема много оних који ће отворено заговарати уједињење Тиране и Приштине, и због притисака Запада који неће дозволити тако нешто, али и због тога што таква идеја има слабу подршку међу албанским Тоскима.

Други је јачање утицаја радикалних исламистичких групација и њиховог учења међу косовским Албанцима. Овај утицај је и даље ограничен и шири се спорије него међу босанским муслиманима, али треба подсетити, да је за разлику од БиХ, где је за време СФРЈ муслиманска верска заједница живела, имала низ активности и одржавала контакте са исламским теолошким средиштима у свету, оваква активност у истом периоду међу косовским Албанцима била потпуно замрла. А и у деловима Косова, где је наставила да се одвија верска активност, утицај бекташког реда био је највећи. „Религијски обичаји које сусрећемо код бекташа се много резликују од традиционалног ислама. Не славе рамазан, а њихов однос према алкохолу је скоро позитиван“. Иако је Осама бин-Ладен посећивао Албанију током 1995. године, полазна основа за ширење његових идеја међу албанским Гегама била је никаква. Данас је утицај његовог учења на Косову и даље ограничен гледајући процентуално на број следбеника радикалних исламских групација у укупном броју косовских Албанаца, али пораст броја чланова ових организација који је забележен у претходној деценији је забрињавајући и уколико се настави оваквим темпом и у наредној деценији, радикалне исламске групације ће без икаквих проблема моћи да започну и са политичким институционализовањем својих активности већ за десетак година.

С друге стране, треба очекивати да Запад неће благонаклоно гледати на ове процесе и да ће почети одлучније да користи све инструменте које има у својим рукама како би спречио развој нежељених утицаја. Никоме на Западу није ни на крај памети идеја о стварању Велике Албаније, јер би то потпуно дестабилизовало Балкан, нити ће толерисати јачање радикалног ислама међу Албанцима. Вероватно је да се унутар НАТО и ЕУ рачуна са чињеницом да Косово не може да преживи без материјалне помоћи и политичке подршке Запада, али исто тако је предвидљиво да ће та помоћ, услед све већих финансијских проблема западних земаља, у наредном периоду бити све мања, а да ће политичка подршка за ангажман на Косову у западним јавним мњењима све више падати.

Извештај Дика Мартија и усвојена Резолуција Парламентарне скупштине савета Европе, бацили су потпуно ново светло на „косовско питање“ и покренули лавину нових прилога и коментара у западној штампи, у којима се објашњава шта се све на Косову заиста дешавало и поставља питање ко је за то одговоран. Из самог документа, као и потоњим коментарима у медијима, могло се прочитати и да је барем шест обавештајних служби држава чланица НАТО за трговину органима и остале криминалне активности политичких лидера косовских Албанаца знало још 1999. године. Када би се зачепркало још мало по дешавањима из претходних година, још би се могли проверити наводи и о томе како је специјални изасланик генералног секретара УН, који је био посредник у разговорима између Београда и Приштине, добио више десетина милиона долара од косовских Албанаца, како је банковни рачун барем једног некадашњег шефа УНМИК-а после ангажмана на Косову већи за неколико милиона евра, и како област Дренице данас представља највећи дистрибуциони центар хероина у Европи.

Једноставно, западне дипломатије могу вршити притисак на косовске Албанце, уцењивати их материјалном помоћи, обећавати светлу европску будућност, користити штап и шаргарепу не би ли спречили ескалацију нежељених догађаја, али истовремено, западне дипломатије не могу у наредним годинама очекивати ни једну лепу вест са Косова. Напротив, могу очекивати евентуално обелодањивање нових компромитујућих података, што ће додатно отежати и њихов цивилни и војни ангажман, и положај Косова у међународним односима.

Зато су предстојећи преговори између Београда и Приштине, гледано из угла Запада, последња карта на коју западне дипломатије могу заиграти.

Бољу преговарачку позицију за себе САД и ЕУ ни сами нису могли да наместе. С једне стране, легитимитет косовског премијера Хашима Тачија је после расправе у ПС СЕ потпуно урушен, и иако амерички пројекат у који је превише уложено да би био олако напуштен, и човек који је своју лојалност Вашингтону доказивао и на најглупље могуће начине, попут прављења медијског спектакла од протеривања три агента немачког БНД-а без икакве преке потребе, тешко је тврдити да Тачи има било какву политичку будућност. Преговоре са Београдом Тачи вероватно види као могућност за враћање пољуљаног угледа и поновне легитимизације на међународном плану и зато ће их оберучке прихватити, без превеликих условљавања решења.

С друге стране, рејтинг српског председника Бориса Тадића се последњих месеци стрмоглавио, а парламентарни избори се ближе. Као стожер и синоним владајуће коалиције, на следеће изборе, иако они неће бити председнички, Тадић не може без опипљивијег резултата, а то може бити једино статус кандидата Србије за чланство у ЕУ. Да ситуација по председника Србије буде гора, после сукоба са коалиционим партнером Г17, владајућа већина у Србији је у огромној кризи и њен опстанак ће зависити од сваког гласања у Скупштини, што значи да ће бити условљаван и на унутрашњем плану. Да би добио статус ЕУ-кандидата за Србију до следећих избора, Борис Тадић ће морати да беспоговорно пристане на сва решења која му буду предочена од стране САД и ЕУ у предстојећим преговорима са Приштином, иако му се многа од њих неће свидети и директно ће му штетити у предизборној кампањи. Али, он је остао без могућности избора, јер ће у случају одбијања предложених решења остати не само без статуса ЕУ-кандидата, већ више неће моћи да утиче ни на термин расписивања парламентарних избора, јер ће се Запад потрудити да сукоби унутар владајуће коалиције ескалирају.

Дакле, делегације Приштине и Београда принуђене су да прихвате све што буде предложено. Остаје да се види шта ће бити предложено, односно шта ће бити резултат претходних преговора између САД и кључних држава ЕУ око питања како уредити будуће односе Београда и Приштине, и како осигурати нови положај Косова, пре свега у регионалним организацијама и пројектима. Вашингтон би можда и имао интерес за политиком тражења што је могуће већих уступака од Београда, који би укључивали и формално признавање Косова, јер краткорочно гледано, тако не губи ништа, а учвршћује своју позицију међу Албанцима и добија неопходну муницију за даље дипломатско натезање са Москвом око питања Абхазије и Јужне Осетије.

Међутим, гледано са становишта ЕУ, ствари изгледају нешто другачије. Прво, нису све чланице ЕУ признале Косово, па самим тим ни органи ЕУ немају толику слободу у свом будућем наступу, колику имају САД. Друго, приморавање Србије на признавање државности Косова могло би представљати иницијалну капислу за ескалацију нарастајуће унутрашње кризе у Србији која би се даље развијала неповољним смером по ЕУ. Време евро-фанатизма у српском јавном мњењу је неповратна прошлост, што показују и последња истраживања јавног мњења и уколико не буде показивала више такта за свој однос према Србији, утицај и позиција ЕУ у Србији ће само дугорочно слабити. И треће, нико у Бриселу до сада није показивао претерану жељу да косовским Албанцима понуди нешто више од „надзиране независности“ и „ограниченог суверенитета“, па у складу са тим, може се и наслутити да ће се, што се ЕУ тиче, будући преговори ограничити на успостављање институционалне сарадње Београда и Приштине и налажење оквира за будући несметани наступ Косова у регионалним организацијама и пројектима.

Целокупан договор мораће на крају да буде и осигуран додатним захтевима којима ће бити обавезани Београд и Приштина, а које неће моћи да испуне у догледно време ни једни ни други, како би се обезбедио још један формални механизам за условљавање Србије и Косова на свом путу европских интеграција. Треба упозорити и на то да ће се, што се српске стране тиче, морати пазити на уставна ограничења, што суштински неће променити решења која се увелико припремају, али ће условити да она буду формулисана на оригиналан начин, што ће правно-формално оставити простор за њихове промене, захтевима за додатним тумачењима и разјашњењима у наредним годинама. На крају, после ових преговора, позиција ЕУ на Косову биће дугорочно конзервирана, косовски Албанци ће уз сагласност Београда добити и формално све оно што већ фактички имају, а Србија ће ући у нови круг расправа на унутрашњем плану о томе куда и како даље, јер политика једностраног одрицања од врло конкретних и опипљивих надлежности које Србија држи у својим рукама у корист ЕУ или косовских Албанаца, за виртуелно напредовање у процесу европских интеграција које неће донети ама баш ништа на привредном и економском плану у наредној деценији, показало се као јалова политичка трговина и бескорисно трошење најзначајнијег преговарачког ресурса којим је Србија располагала.

Тако ће и после ових преговора Западу, с једне стране, остати у наслеђе одређен политички неред и латентна нестабилност на унутрашњем плану у Србији, што може водити ка даљем институционалном разграђивању Србије, и с друге стране, очекивани пораст незадовољства косовских Албанаца који ће врло брзо схватити да им преговори са Београдом на међународном плану могу донети колико и саветодавно мишљење Међународног суда правде из 2010. године. То незадовољство може се самоусмерити искључиво ка два већ описана пута: великоалбанском национализму или исламском радикализму. При томе, само промовисање великоалбанске идеје може изазвати поделу у Албанији међу већинским Тоскима, који не гледају благонаклоно на уједињење са Приштином и Гегама који су саплеменици косовских Албанаца, што може додатно дестабилизовати ионако нестабилну Албанију. А после свега, српски институционални систем ће бити толико растурен и немоћан, да неће моћи самостално да одговори ни на проблеме много мање сложене од косовског. Зато се Запад неће моћи ослонити на Београд или Тирану у решавању надолазеће косовске кризе. Мораће с тим проблемом, који сада добија потпуно нови облик и карактер, да се суочи сам, или евентуално да пактира са, на Балкану већ присутном, Русијом, или све присутнијом Турском.

Западне дипломатије су се до сада показале вештим у управљању кризама, али и потпуно неспособним да их реше. Између осталог и због тога што Запад није имао никакав дугорочан политички план о томе шта жели са Балканом, већ се углавном руководио краткорочним интересима. Две велике шансе у последњих две деценије су пропуштене. Прва, да се почетком 90-их година прошлог века утиче на очување Југославије, у некаквој форми која би гарантовала какву-такву стабилност и ограничила број неуралгичних тачака које могу представљати повод за будуће кризе. Друга, средином прве деценије ХХI века када се ЕУ проширивала на исток. ЕУ је ионако хетерогена интеграција, и када су Шпанија, Португал и Грчка могли да експресно постану пуноправне чланице без институционалног апарата који је био на нивоу осталих чланица тадашње ЕЗ, а Бугарска и Румунија без потребног достигнутог степена привредне развијености, могле су то да постану и балканске државе. Са данашње дистанце гледано, може се поставити питање: чиме би то балканске државе угрозиле ЕУ у финансијском, безбедносном и геополитичком смислу да су примљене у чланство заједно са Бугарском и Румунијом? Међутим, то време је сада за нама, Југославија се распала, а чланство у ЕУ, ма како ЕУ буде изгледала после унутрашње реформе коју мора доживети, није на видику ни у наредних десет година.

Без дугорочног плана и решења, ангажоване са значајним људским, материјалним и институционалним капацитетима на Косову, у условима све веће унутрашње дестабилизације у балканским државама, као и кризом кроз коју њихови матични системи пролазе, западне дипломатије неће моћи ништа значајније да ураде на Косову и око Косова у наредном периоду, од онога што су већ учиниле. Гледано са унутрашњег становишта, Косово ће све више постајати неуспели пројекат, на који ће западне земље морати да троше време и новац како би га одржавали у животу, без икакве наде да ће моћи да изграде самоодржив и организован систем. Гледано са спољног аспекта, Косово у будућности може бити само повод за бламажу западних дипломатија, а не као пример којим ће се на међународном плану моћи похвалити. Запад има само два пута у погледу свог даљег ангажману на Косову. Или да почне са тражењем новог политичког и безбедносног оквира за Балкан који ће бити дугорочно самоодржив, или да настави са „одржавањем“ стања, што је ствар унапред осуђена на пропаст.

(Фонд Слободан Јовановић)