Dubravka Stojanović: Na Gazimestanu

Mnogo se radujem kad neko uradi nešto umesto mene. Ljudski je, valjda. Izbegnem da se vrtim na stolici, da se držim za glavu, dilitujem loše rečenice, hukćem, pišem, brišem. Olakšanje je to kad vidim da je neko, jednim potezom, uradio sve što sam mislila da treba da uradim. Osećam se tada kao da mi je neko sredio orman.

Ovih dana mi se, u tom smislu, baš posrećilo. Pre neki dan na Vidovdan, na Gazimestanu, na primer. Slavilo se 622 godine od Kosovske bitke. Patrijarh je rekao da on ne da Kosovo. Onda je govorio pretendent na presto. Ni on ne da Kosovo. Onda su „Naši“, adekvatno dizajnirani u dress code majice, počeli da remete tužni skup i da skandiraju „Ra-tko Mla-dić“. I odjednom – napravi se audio-vizuelni izraz svega onoga što ja nisam stigla, ni uspela da kažem. Dakle: datum je 28. jun. Mesto: Kosovo polje. Slavi se, u stvari, Ratko Mladić. On je na majicama. I, da ne zaboravim, scenografija: Spomenik Kosovskim junacima i na njemu, a preko njega celog, ogroman poster-freska cara Dušana, koji je umro četrdesetak godina pre presudne bitke. To je onaj isti car što je, u obliku iste freske, bio i na stadionu Partizana kad su bacali lutku koja je izigravala Brankicu Stanković.

Tako. Mislim da je to precizan opis. A sad da vidimo koji su oni to meni posao uradili. Pa doveli su u vezu, jednostavnim i nepogrešivim simbolima, ono za šta bi meni bilo potrebno nekoliko knjiga i višegodišnji ciklus nastupa na Peščaniku. Lepo su, i mnogo bolje nego što bih ja to ikada uspela, rekli: naš program je Dušanova Srbija, ona od Jadranskog mora do Atine. Nju je, u ime Kosova i Vidovdana, hteo da nam ostvari Ratko Mladić. Usput nas je oslobodio i nepoželjnih naroda. Zato ga slavimo. To je osveta Kosova. To nam Zavetna misao.

Nema laži, nema prevare. Nisu to objasnili ni strani plaćenici, ni zlobnici. Ni drugosrbijanci, ni „nevladine ženetine“. Oni su baš prva Srbija. Jasno su izneli svoj program, doveli u ispravnu i jedino logičnu vezu sve simbole i savršeno konzistentno rekli ono što se mi ubismo da objasnimo: da je rat vođen za Veliku Srbiju, da ona treba da bude etnički čista i da se to postiže jedinim mogućim načinom – genocidom. I da taj program nije poražen. Da, čak, nije ni osramoćen.

E, na to, ima i dodatak. Umesto mene, objasnili su ga učesnici demonstracija protiv hapšenja Ratka Mladića u Beogradu, krajem maja. Oni su pevali četničke pesme i nosili zastave pokreta Draže Mihailovića. Pričali smo mi, pričali: da je taj pokret kolaboracionistički, da je vodio ratne operacije zajedno sa italijanskim i nemačkim jedinicama, da je činio pogrome nad civilnim stanovništvom u Srbiji, a još mnogo više u Bosni i u Hrvatskoj. Da je imao program, kako se i govorilo, homogene Srbije. Da je ona trebalo da bude etnički čista. I velika. Da to nije bila samo vojna kolaboracija, nego pre svega ideološka. Da su se četnici u osnovi, u srži svojih ideja, slagali sa okupatorom. Da im zato nije bio problem da zajedno pucaju. I da je strašno što se današnja Srbija vezuje za poraženu stranu u Drugom svetskom ratu proglašavajući je svojim autentičnim glasom. I da je strašno što Državna komisija traži kosti po „omiljenom izletištu“. I da, šta će kad ih nađe?

Pričamo mi, pričamo, ali demonstranti su posao uradili umesto nas. I hvala im. Jasnije su nego mi doveli različite pokrete u vezu, objasnili idejni i istorijski kontekst, izneli program i istakli svoj neumrli cilj. Povezali su Ratka Mladića i Dražu Mihailovića s Vidovdanom i Carom Dušanom. I u pravu su. To je tačno ta veza. To je taj program. Ne razumem samo zašto su zviždali Karađorđeviću. Zapadnjak im je, valjda?

Zato, nemojte da se nervirate. Uvek kad se tako nešto desi, setite se: oni sređuju orman umesto nas.

(Peščanik.net, 01.07.2011)