Драгољуб Жарковић: Кад је тешко – Цеца

 Хоће, неће, ипак хоће. Преко прелаза Јариње Цеца је ушла на територију Косова, уз рутинско задржавање од петнаестак минута, и одржала је концерт у Косовској Митровици, северном делу, на платоу испред Студентског града.

Нисам експерт за Цецино певање, али видим да публика пева с њом, поцупкује и игра – све по киши – што значи да воле и певачицу и њену музику, али еуфорично медијско расположење које ово певаније подиже до победе српства, води, као и хиљаду пута до сада, до замене реалне политике естрадним ефектима.

Цеца је с годинама очигледно постала паметнија па је дала смирену изјаву:

"Знам, тешко је, али ако је већ ситуација таква каква јесте, мора да се људима макар мало олакша. Концерт и посета наших људи даје им веру и подршку да смо уз њих. Замислите да немате ту подршку и да сте заборављени, било где да се налазите, то је најгора ствар која може да вас задеси. Да се разумемо, мој концерт неће променити ситуацију на Косову, али ће макар мало скренути мисли са тешке свакодневице".

Оно о памети може се тумачити и као ауторова чиста пакост. Пре 11 година на концерту на кога су Војислава Коштуницу довукли Веља Илић и Милорад Додик, уз саслужење Матије Бећковића, узвикнула је с бине испред Скупштине Србије: "Поздравите човека који је ујединио све странке, целу Србију... Наш премијер, наш вољени премијер, др Војислав Коштуница", најавила је Цеца Коштуницу. Па знамо шта је недуго после било.

У првим редовима испред бине с које је Цеца певала стајали су људи, тврде да су студенти, с мајицама на којима је писало "Сви смо ми Милан Радоичић".

Велике звезвде, а Цеца то сигурно јесте, имају судбину да буду и државни пројект. Као они што су певали на мостовима, а нестајали "у виду ластиног репа" пар минута пре него што би се огласиле сирене за почетак бомбардовања.

Него да ми Цецу пошаљемо у Брисел.

(Време)