Dragoljub Žarković: Barikade, kao i batine, imaju dva kraja

Slušam jednog, sudeći po jedva nagaravljenim nausnicama, tek stasalog patriotu koji je razmatrajući kosovski slučaj stalno govorio - Jarnjak i Brnjine. Svi su ga okupljeni pratili s razumevanjem. Jeste malo pobrkao imena, ali da li je to važno - kad si na pravoj strani.

Čisto sumnjam da će granični prelazi Jarinje i Brnjak ući u neki novi kosovski ciklus narodnog pevanja, kao „malena Banjska“ na primer, i da će ovaj rat protiv „kvinte“ i ostatka sveta ostaviti dubok trag u narodnom pamćenju, osim ako se neka zamlata, s bilo koje strane barikada, ne lati ubojitih sredstava pa pripucaju jedni na druge.

Ovo je, jelte, postmoderno društvo i epske pogibije i slavna izginuća rezervisana su za narode bogate naftom ili bilo čim drugim što se može dobro prodati, dok je malima i siromašnima mesto u fusnotama, ma koliko se oni trudili da se istaknu.

Barikade, kao i batine, imaju dva kraja. Barem smo mi Srbi, od Knina pa naovamo, tu lekciju morali da naučimo. Ne mislim samo na krajnji ishod, već najpre mislim na jedno stanje duha koje se javlja kod onih koji su se zabarikadirali. To izaziva osećaj opsadnog stanja, nameće istovetnost u stavovima, podstiče borbenost iznad granica mogućnosti, svi počinju da misle kao jedan, što najčešće znači da niko ne misli.

Noću, uz stražarske vatre roje se glasine i prepričavanja, lažna svedočenja o lažnim događajima. Neiskusnog reportera jedva su zaustavili da nestašicu vode na severu Kosova proglasi za uvod u humanitarnu katastrofu, jer mu niko nije rekao da je problem s pijaćom vodom stariji od ove nove faze „carinskog rata.“

Postaviti barikadu znači ne samo da sprečavaš druge da ti priđu, nego znači i da si sebe ograničio na kretanje unutar jednog kruga ljudi i ideja.

A i to s barikadama izgleda nekako dvolično. Preko Merdara, graničnog prelaza s kojeg put vodi od južne Srbije, preko Podujeva ka Prištini i Kosovskoj Mitrovici, prekjuče je prošlo 30 šlepera srpskih registracija sa srpskom robom. „Vozim majonez i kečap u Peć“, rekao je na televiziji jedan od vozača, a izjavu je dao i Šerif Havoli, šef ispostave kosovske carine.

Znači li to da su Srbi digli ruke od Kosova južno od Ibra, mada, ruku na srce tamo nema ko da postavi barikade, i da su se fokusirali samo na onaj deo teritorije u kome čine većinu i koji se naslanja na srpsku etničku većinu? Kako to da priznajemo, uprkos famoznoj ustavnoj preambuli kojom se garantuje celina Kosova u sastavu srpske države, pomenutog Šerifa koji se još slika za televiziju, a njegovog kolegu nećemo da priznamo na severu Kosova.

To je, rekao bih, dokaz da preambulu možemo da okačimo o barikadu, da ne kažem mačku o rep, i da u ovoj igri treba da sačuvamo hladnu glavu, ma koliko nas ekselencija Konuzin nagonila na vruću retoriku, bilo da ga osporavaju bilo da hvale njegovo najnovije podvižništvo i prebrojavanje Srba.

Majonez i kečap putuju svojim putevima i putovaće. Oko ovog Jarinja i Brnjaka još će se trgovati. Nema drugog načina nego da se rovovskim pregovorima za te ljude na severu Kosova dobije što više i da se što manje izgubi u srpskom glasačkom telu. To svi znaju i svi to vide. Ali, niko nije lud da to i saopšti kad se bliže izbori.

Čist je bezobrazluk i nacionalno neodgovorna politika zagovarati ljude koji su na puteve izgurali šljunak i balvane da još i izginu na tim barikadama.

(Blic)