Драгољуб Петровић: Атентат на министра - Кољем зољом по кућама

 Наслов у Куриру био је језив: “Зољом покушао да убије министра Стефановића!”

- Пази, Нешо, ракета! - замишљате како му виче шеф обезебеђења у опробаном стилу: “Пази, Мирко, метак!”

Министар Стефановић се хитро сагиње и када му противоклопна ракета пролети тик изнад главе, захвали се шефу обезбеђење, неком Славку.

- Хвала ти Славко, спасио ми живот! - каже му министар Стефановић са својим карактеристичним изразом лица човека са хроничном хуњавицом. Званом кијавица.

Онда шеф обезбеђења позове премијера.

- Шефе, Стефановића покушали да убију зољом! - виче шеф обезбеђења куће министра Стефановића у слушалицу телефона.

- Ољом!!! Јесам ли вам ја рекао да ће та вештица кад-тад покушати да нас ликвидира! Луда жена, кеве ми!– виче премијер, узбуђено.

- Не Ољом, зољом! - виче шеф обезбеђења.

- То је она сигурно! Јесте ли је питали како се презива? - виче премијер.

- Како се презива зоља!? - запањен је шеф обезбеђења: “Али шефе, зоља нема презиме! Заправо, ниједан ручни ракетни бацач нема презиме. Оружја, знате, немају презимена, само имена”.

- Ма немој! А је л' Калашњиков презиме или име? Немате ви појма! Проверите да се ручни ракетни бацач којим случајем не презива Бећковић! - упоран је премијер.

- Ух...Ух... Знате... - муца шеф обезбеђења.

- А које му је средње слово! Да није М? - али зато не муца премијер.

- Па, видите, средње слово ручног ракетног бацача јесте М. Заправо М80! - одговара шеф обезбеђења.

- Аха! М80! То је од Матија, он за коју годину пуни 80 година. Дакле, био сам у праву! Хоћу сутра у новинама да видим наслов: “Оља М80 Бећковић покушала да убије министра Стефановића зољом”.

У реалности, међутим, наслов је био: “Зољом покушао да убије министра Стефановића!”, али тек ако сте баш толико докони па у новинама сем наслова читате и текстове, могли сте сазнати да је ствар суштински другачија, такорећи супротна.

Младић иницијала М.М. затекао се испред куће министра Стефановића, без зоље, министар је у то време спавао, али се младић М.М. упорно драо како хоће са њим да разговара. Онда је, како пише Курир, видео да обезбеђење креће ка њему, па је запретио да му не прилазе.

- Побићу вас све! Припремио сам зољу и пиштољ, обрачунаћемо се - рекао је он, према тексту Курира, многобројном обезбеђењу и осталој родбини, који су га убрзо неутралисали.

Из чега се може закључити да је прави наслов требало да буде: “Покушао да разговара са министром Стефановићем, а онда рекао обезбеђењу да је заборавио да понесе зољу”. Или макар: “Покушао да убије обезбеђење министра Стефановића зољом и пиштољем које је спремио, али није понео! Кретен!”

Атентатори су у стара добра времена носили визит карте на којима је писало: “Кољем по кућама”. Појављивали су се обично у време свињокоља и било их је лакше лоцирати од ових данашњих атентатора јер су увек носили дужи нож и казан за чварке.

Ови данашњи носе визит карте: “Кољем по кућама зољом” или “Зољом кољем по кућама” и појаве се обично када им се нико не нада. Али притом не носе зољу, оружје необично компликовано за сакривање испод јакне. Мада их и поред тога ухвате због олакшавајуће околности – приликом атентата зољом уопште нису носили зољу. Јер да су носили зољу, ваљда би их неко приметио пре атентата зољом.

- Дечко, где си пош'о?! - урла обезбеђење министра Стефановића приметивши неког гилиптера како се мота около.

- Хоћу да разговарам са њим! - виче атентатор.

- Баш си у поноћ наш'о да разговараш с министром! А која је тема, ако није тајна? - пита обезбеђење.

- Око ове емисије. Хоћу да знам зашто он мрзи Републику Српску!? - каже атентатор.

- Републику Српску! Дечко, па он није помињао Републику Српсклу две године ни у једном интервјуу! - каже обезбеђење које зна напамет све министрове интервјуе у периоду 2014 – 2016 јербо га у стопу прати чак и када даје интервјуе, због чега имају бенефицирани радни стаж..

- Није помињао Српску! А оно што је рекао: “Будале”! - упоран је атентатор.

- Јао, дечко, па ти си погрешио! То није он! - каже обезбеђење.

- Како погрешио!? Извините, је л' ово кућа Зорана Кесића? - пита атентатор.

- Ма каквог Кесића, човече! Грешка! - каже обезбеђење министра Стефановића смејући се грохотом.

- Аууу, извините, молим вас. А да не знате случајно где живи Зоран Кесић? - пита атентатор.

- Јок, ти знаш! Ми смо полиција, знамо све адресе! А шта ће ти лице Кесић Зоран? - пита обезбеђење.

- Припремио сам зољу и пиштољ, обрачунаћемо се! - каже атентатор.

- Одлично! Слушај, овако: идеш одавде две улице десно, па на трећем семафору скренеш лево, онда прва полудесно, видећеш једну радњу за хемијско чишћење. И ту је Кесић. Не можеш да промашиш. Црвена зграда, пети спрат, на вратима пише “Кесић” - објашњава му обезбеђење.

- А да не знате случајно како се рукује зољом? - пита атентатор.

- Јок, ти знаш! Дај ту зољу да ти објаснимо и бегај да те наши очи више не виде! Међу нама: не познајемо се ако те увате!- каже обезбеђење.

- Деал! - каже атентатор.

И тако је то: кренеш да убијеш Кесића, а завршиш на приступној саобраћајници виле Стефановића. Живот пише романе, а понекад пише и кривичне пријаве, што би рекао Достојевски.

Има, међутим, једна сличност између ручног ракетног бацача М80 званог зоља и министра Небојше. Зоља је бестрзајно ракетно оружје за једнократну употребу, које карактеришу једноставност, поузданост и мала маса.

И министар Стефановић је такође бестрзајан, јербо никада нисте могли да видите како се из неког разлога трза. Углавном, његова фаца је мешавина два ремек дела - “Мона Лизе” и “Девојке у плавом”.

Намењен је такође за једнократну употребу, а карактеришу га једноставност, поузданост и мала маса.

Пљунута зоља. С тим што министра Стефановића нико никада не би заборавио. Ко онај атентатор зољу.

(Н1)