Драгољуб Мићуновић: Ова власт приватизује државу, све је стављено под контролу Владе; Треба да се ангажују нови људи у опозицији

У Србији је уместо развијања институција на делу њихово поништавање или деградирање; држава је под ударом приватизације од извршне власти, а док у свету манипулација замењује репресију, овде је репресија помешана с манипулацијом. Покушавам да сазнам је ли у питању незнање, немар или зла намера.

Овако актуелни политички тренутак у Србији описује професор др Драгољуб Мићуновић, председник Политичког савета Демократске странке.

- Кад посматрате понашање многих државних функционера, стичете утисак да никад нису чули за постулате демократије: да постоји подела власти на законодавну, извршну и судску, да су оне независне у свом деловању, а да је народ носилац суверенитета и тај суверенитет преноси преко својих представника у Скупштину.

Недопустиво је да премијер или министар, који су представници друге институције која се зове влада, вичу, вређају или дисквалификују оне који су их изабрали и који могу да их смене.

Сваки пут када било ко увреди посланика у Скупштини он је увредио део народа, оне који су за њега гласали. Дакле, имамо парламент који Влада не поштује, опозицију коју већински део безочно вређа, уз толеранцију председавајућег. Влада заказује углавном ванредне седнице, обезбеђујући монопол над дневним редом, ради се по хитном поступку, до иза поноћи и празницима, као да је ратно стање. То је све осмишљено ругање парламентаризму, где се парламент своди на сервис Владе. Нема говора о демократији ако се не поштује парламент.

То важи и за друге институције, све стављене под контролу Владе. Недавно је министар спољних послова рекао: Шта има да се жали тај Јанковић, и ја сам институција, и мене су нападали. Нико му није рекао: Дачићу, ниси ти институција, институција је Влада, ти си чиновник у њој. А омбудсман јесте институција, јер га је изабрао парламент појединачно као институцију. Да ли је могуће да они то не знају, а кажу да су били добри ђаци!? Или им професори нису били најбољи или су све брзо позаборављали.

Шта ако све то знају, а ипак раде овако?

- Онда имамо посла с осионошћу, бахатошћу и веровањем у дијалектички принцип да ће сваки квантитет да пређе у квалитет и да маса од 150 посланика сама по себи доноси нови квалитет. Нажалост, квантитет сам по себи не чини ништа, само повећава ароганцију и агресивност. Онај у Северној Кореји има 99,9 одсто подршке, и је ли то због тога цењена држава? Не разумем логику овог система владавине. Данас постоји разрађен систем манипулације масама, тако да никакво насиље и батинашке групе, политичка репресија за прекомпоновање локалне власти нису неопходни. Или је то усвојени политички стил 90-их који се тешко напушта. На пример, могли су лекс специјалис о „Београду на води“ да изгласају за два сата, имају већину. Шта им треба маскарада, вређање парламента, провлачење опозиције кроз топлог зеца и да тамо с балкона двеста људи аплаудира док заседа парламент? Није довољно што аплаудирају они у сали, већ треба и с балкона да се прате премијерова бесконачна час подучавања, час омаловажавања посланика. И та представа траје до два по поноћи. Чему то служи?

Можда је ипак реч о немару у име демонстрације моћи?

- А можда заиста постоји и зла намера, које можда и нису сви свесни, а то је да се угуши сваки траг демократског принципа који подразумева сувереност грађана. Циљ би био приватизовати државу и све институције подврћи својој вољи. Још је Монтескје приметио да власт увек настоји да се сужава, то је глад за моћи. Али постоји опасна граница када владар помисли да је он сам држава. Тиме је опасно дирнуо у достојанство грађана који се осећају пред Уставом једнаки и угрожен је народни суверенитет. Нико није држава, држава је сав народ. У Солоновим законима од пре 2.600 година стоји да свако ко заведе самовладу, покуша да укине једнакост грађана и тврди да је он држава мора бити протеран из државе. Не може се приватизовати држава, она је јавно добро. Зато о држави сваки грађанин има право да јавно говори, да користи „јавну употребу ума“, како је Кант писао. У политичком речнику наших руководећих људи највише се користи заменица ја, ретко ми, што открива аутократске амбиције. „Ја не дам паре, ја преузимам одговорност, ја сам рекао“ итд. Коме треба држава у којој ће се одлуке доносити у једној глави?

Да се осврнемо на прошлонедељни митинг ДС. Да ли доживљавате као пораз чињеницу да 25 година касније на истом месту протестујете против истих?

- То јесте пораз, али пораз целе Србије, а не само наш. Србија је стално у регресији, иде укруг, враћа се на почетке, нема замајац. Ваљда се тако наместило, да увек изаберемо погрешно, а онда се вратимо на почетак круга. Што се тиче митинга, био сам скептичан, да ли ће свет доћи с обзиром на количину страха коју сеју хулигани, екстремне групе, полиција. Међутим, људи су дошли и то је велико охрабрење. Дакле, нису се уплашили. Та лица су говорила: е баш смо дошли, ево има нас доста и не бојимо се. То је важно, јер уплашен човек је упола поражен. Друго, показало се да се ДС, упркос нечувеној хајци, развија, има нас, а биће нас још више јер је будућност ове земље у демократији, а без ДС нема демократије у Србији.

Демократска опција је имала 12 година да ствари помери набоље. Чини се да није баш одговорила задатку?

- Демократски фронт није био јединствен тих 12 година. Себи примам на душу то што је моја идеја да се направи јединствена опозиција. Ја сам написао писмо свим лидерима након што сам сабрао да заједно имамо више гласова него Милошевић и да је проблем једноставан - треба само да се ујединимо. Тако је настао ДОС.

С друге стране, десет година нерегуларне друштвене стварности, која је била ратна и злочиначка, учинило је своје. Врло брзо је дошло до конфликта између Коштуничине председничке власти и Ђинђића, који је преузео Владу Србије. У међувремену, стара власт се средила, сакрили су документе, досијее и понудили се новим господарима. То је био проблем. Да смо одмах расписали и републичке изборе, могли смо направити нови устав, очистити државу од свих коруптивних елемената.

Бољци од које сад болује Вучић био је подлегао и Тадић. И он се у неком тренутку изгубио у самодовољности и улози свемогућег господара?

- Што је говорио Аристотел, за добру државу су потребни добри грађани. Овде се свако брзо окружи дворјанима, а то обично нису најбољи грађани, који му ласкају и причају да је најпаметнији, најлепши и најбољи и тај брзо у то поверује. Дакле, потребни су добри грађани, добра штампа која ће га на то упозорити, парламент који му то неће дозволити. Сигурно је да смо правили грешке, али оне се дају и персонализовати. Ко је доносио одлуке, тај је носио и одговорност! Погрешили смо, пре свега зато што нисмо изградили чврсте институције и дали им пуну независност, што смо дозволили да се неформалне групе поставе изнад формалних. Било је људи око кабинета који су били много важнији у доношењу одлука него чланови Председништва странке.

Ђинђић, Тадић, Ђилас, Пајтић! Како их видите?

- Живели су у разним временима и радили у различитим ситуацијама. Није моје да их овде оцењујем. Сваком ко је био легално изабрани председник странке помагао сам саветом, некад добрим, а некад можда не. У Политичком савету су угледни и паметни људи, нико од њих у овим поделама није напустио странку. Помоћи ћемо и овом руководству да добрим програмом брзо повратимо бирачко тело.

Да сутра садашњи режим оде, чини се да ДС не би била та која би могла преузети власт!

- Не знам ко би преузео власт. Немојте само да помињемо ову десницу. Двери! Коштуничина странка се распала на парчиће, радикали су мало живнули са Шешељем, али они спадају у далеку историју. Један демократски фронт ће се морати створити. Неопходан је један одбор за координацију акција опозиције. Неки лидери морају да се склоне, треба да се окупе око једног колективног руководства и да се ангажују нови људи. Треба активирати педесет одсто оних који нису изашли на изборе, да им се створи нека нада. Проблем је био што више није било наде. Ови су ме преварили, ови ће ме преварити, остаћу код куће, а то је најпогубније. Ту се човек лишио јединог могућег оружја које има, а то је гласачки листић и његов глас. ДС мора да настави рад на терену, да оживи комуникацију, направи програме, наметне нови тон, а не само да одговара сваки дан на њихове псовке. С њима се не можеш напсовавати, то је охлократија, људи изван нормалне цивилизацијске комуникације.

Има ли онда неке наде?

- Увек има наде. Она је највећи покретач и водич. Нада последња умире!

Хајка на омбудсмана

- Ово што су радили са заштитником грађана је незамисливо. Имате случај затворен пре 22 године за који министар унутрашњих послова каже да је застарео и неупотребљив. Па зашто га је онда убацио у новине, он као министар? Омбудсман је и уведен због дефицита демократије у одређеним институцијама. Последњих триста година политичка теорија не ради ништа друго осим што проналази инструменте за контролу власти! Човек је кварљива роба, тежи моћи, жели да злоупотреби власт. Власт је велико искушење и зато постоје и анкетни одбори, управе за равноправност, заштитник грађана, медији... то су додатне институције да би грађанин имао увид у то шта ради влада. Није демократски принцип апсолутно поверење у владу, бескрајни аплаузи и повици „живела влада“. Прави демократа сумња у сваку владу. Сумњам и проверавам!

Коштуницу не умем да дефинишем

Како данас доживљавате Војислава Коштуницу?

- С њим сам провео четрдесет година, прво у Институту друштвених наука, где сам му био шеф и поставио га за заменика. Потом сам га као председник ДС предложио за потпредседника, после сам га подржао као председника државе. Када ме питате ко је Коштуница, тешко могу да одговорим. Он се тешко дефинише. Једном сам у шали рекао: „Коштуницу сам подржао три пута, он мене није никад. Погрешили смо, изгледа, обојица!“

Ранко Пивљанин

(Блиц)