субота, 22. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Драгана Пејовић: Мирјана Чекеревац, хроничар српског парламентаризма - нико вас не може натерати да пишете неистину
Хроника

Драгана Пејовић: Мирјана Чекеревац, хроничар српског парламентаризма - нико вас не може натерати да пишете неистину

PDF Штампа Ел. пошта
уторак, 11. јун 2024.

 Никада се скупштинска правила не односе на посланике. Била сам против кодекса о облачењу. Не зато што сам мислила да треба да дођем непристојно обучена и никад се нисам у Скупштини појавила полугола, као што долазе људи из служби. Као и неки посланици. Чудили су се шта ја то имам против тога да се не долази у патикама, сандалама, да људи буду пристојно обучени. Немам ништа против, ја сам увек пристојно обучена. Али сам знала да ће и то да се односи искључиво на новинаре. И сад ће да примењују правила на новинара који је у патикама, а пола посланика долази у патикама. У том кодексу за облачење, између осталог, пише, не без разлога, да људи треба да се окупају и имају чисту косу. На то се неки не обазиру. Дан након што су једногласно усвојили тај кодекс, Наташа Јовановић, сад је посланик Српске напредне странке, а била је посланик Српске радикалне странке, долази у Скупштину, наравно, у сандалама. Лето је, отворени прсти, налакирани нокти... Питам је: 'Наташа, како си ти могла да уђеш са отвореним прстима, а ја не могу, него ми се ноге кувају у ципелама?' Каже: 'Е па, то не важи за нас.' И лепо ми је рекла,“ каже у Бермудском троуглу Мирјана Чекеревац, новинарка „Политике“ у чијој је бележници записана цела историја вишестраначког парламентаризма Србије.

Најбољи познавалац скупштинског живота међу новинарима говори у подкасту о медијима и о времену кад је на пријавници остајао арсенал пиштоља које су са собом носили посланици. Она објашњава зашто у процедури нема добрих амандмана откад у сазиву нема радикала, о граници између личног и професионалног односа који има са посланицима, који посланици не читају законе за које гласају, а шта све мора да зна и чита добар скупштински извештач.

„Нико не може да вас натера да напишете шта не желите. Проказани Драган Милановић ми је био уредник и одговорно тврдим, да ни он никога није натерао да напише шта не жели. Награђивао је оне који су пристајали. Ти пристанеш да напишеш тако како ти он каже, да ти он допише шта се њему свиђа и за то добијеш, бога ми, дуплу плату. Ако не пристајеш, он те измаршира, изгрди и одбије ти од плате. Његов задатак сам одбила и добила плату 62 динара. Видите, преживела сам. Уредници су покушавали да ми наметну тезе по којима би требало да напишем текст. Кажем: 'Добро', и напишем текст како мислим да треба. Он, наравно, није такав како се очекивало. И нема га у новинама. Нико ми не каже зашто га нема, нити питам, јер сви лепо знамо зашто га нема у новинама. Милановић је могао и да ме отпусти, али није. Да се не правимо да живимо на Марсу, могао је. Тако је и у другим земљама било. Скоро сам прочитала књигу 'Купљени новинар'. У Немачкој је човек узео да напише нешто што се нас тиче, извештаје о Косову, да каже неку истину о томе и само што га нису стрељали. Ми сад у Србији можемо да чујемо све стране. Можемо да изаберемо шта год ко хоће, али у сваком случају имамо прилику да чујемо информације са свих страна. Најежим се кад чујем – малигни утицај руских медија. Какав малигни утицај? Ми имамо и руске и америчке медије. Да ли ти мени хоћеш да наметнеш да је, заправо, то што ти кажеш жива истина? Па, ми смо смо били жртва тога. И знамо како то изгледа. Код нас то не пролази.“

Због осетљивих полемика у којима једна реч може да мења цео контекст и склоности медија да извештаје уподобљавају политици, саговорница Бермудског троугла сматра да су стенографске белешке и телевизијски пренос важна сведочанства скупштинског живота. Мирјана Чекеревац говори и о најбољим и најгорим председавањима, антологијским говорима, митовима о скупштинском ресторану и како су најбурнији догађаји изгледали иза кулиса.

„И кад су демонстранти упали у Скупштину, било је страшно и тешко извештавати о томе. Атмосфера је била наелектрисана превише, као и 9. марта када се и пуцало на улици. Али не мислим на безбедност кад кажем да је било тешко, него да су ми такве ствари тужне. Зашто да се бијемо? Зар не можемо да се саслушамо? Па зашто ја не могу да чујем то што ви имате да кажете, иако се не слажем? Најстрашнија сцена ми је, ипак, била једна из 1994. Радикале су затворили у скупштинску салу, у коју су ушли момци у патикама, набилдовани, нека специјална јединица полиције и тукли их. Једној посланици су поломили руку. У ходнику су стајали сви, опозиција и власт, врата су била затворена, а иза њих је полиција, у Скупштини, тукла њихове колеге.“

(РТС)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер