Др Драган Делић: За мене као лекара неприхватљива је прича о „балансу између људског живота и економије“ - нема тог новца који може да оправда смртне исходе; Вакцина је једино решење

За мене као лекара неприхватљива је прича о балансу између људског живота и економије, јер нема тог новца који може да оправда смртне исходе, истиче за Нова.рс др Драган Делић, професор Медицинског факултета и некадашњи начелник Инфективне клинике.

Делић у интервју за Нова.рс анализира како је у Србији вођена борба против коронавируса, пита зашто се не оглашавају Српско лекарско друштво и Лекарска комора и открива шта замера колегама из Кризног штаба и да ли би пристао да буде члан тог тела.

Где је Србија погрешила у вођењу пандемије? 

Прво смо погрешили јер смо у пандемију ушли са тим доста ноншалантним, површним и разбарушеним односом смо да је то безначајна инфекција са којом ћемо се лако избориити. То је била тактичка грешка, једна велика стручна грешка које је после повлачила друге проблеме, пошто се народ опредељује према порукама које добије са највишег места у држави. А код нас су те поруке биле да је то нешто смешно, слабије од грипа. Међутим, то је било стручно неутемељено јер се већ тада на основу кинеског искуства знало да овај вирус има  биолошке особине које морамо респектовати. Знало се да се преноси много лакше него грип и да се много дуже излучује. То нас је морало опоменути да ситуација није за потцењивање.

Јасно је да је та одлука о попуштању била индукована изборима. Током лета добили смо други талас који тада није био актуелан у Европи. Једино је Србија имала ту несрећу да летос има доста јак други талас са великим бројем инфицираних и умрлих

После тог ноншалантног односа стигло су врло строге мере, ванредно стање, полицијски час?

Касније су заведне доста оштре мере у смислу “љут лек на љуту рану”, што би као клиничар могао и да оправдам јер када смо закаснили са тим противепидемијским мерама, морали смо то некако да зауставимо.

Међутим, крајње је погрешно што смо онда одједном у мају то нагло релаксирали. Цела противепидемијска мера се свела на личну одговорност појединаца, што није довољно познавајући менталитет нашег народа. Грађани су се опустили, а затим су дошли и избори. Јасно је да је та одлука о попуштању била индукована изборима. Током лета добили смо други талас који тада није био актуелан у Европи. Једино је Србија имала ту несрећу да летос има доста јак други талас са великим бројем инфицираних и умрлих. Од половине августа до друге половине октобра имали смо један миран период, када смо имали релативно мали број инфицираних у односу на наше бројке, око стотињак, највише две стотине дневно.

Ви сте током септембра  изјављивали да наша брана према вирусу пропушта. Како смо из релативно мирног септембра и дела октобра стигли до новембра у ком је епидемије експлодирала?

Видело се тада да та брана противепидемијских мера пропушта. Прозвао сам епидемиологе да морају да виде где је проблем, зашто имамо стотину новоинфицираних дневно, да морају да виде где се инфекција шири и како се шири. Ту су мере јасне – широко тестирање тих ризичних подручја или тог понашања и праћење контакта. На тај начин смо морали да још смањимо тај број од 100 нових случајева дневно, да га додатно снизимо и тако спречимо ширење вируса. То нисмо урадили, што ми је било криво, већ смо то време користили да причамо да смо најбољи и да смо победили вируса, што ме је крајње нервирало.

Морали смо да спречимо да трећи талас буде у обиму који сада имамо..Чак и да се јавио, није смео да буде оволиког интензитета. Нико ме неће убедити да нисмо могли успети да спречимо овако јак талас са оволиким бројем заражених

У том период нервирало ме и прављење поређења о смртности. То не треба да се ради. Људи нису бројке и веома је дискутабилно причати о томе, јер је питање и колико су веродостојни подаци и код нас и у другим земљама. Какве су чије бројке видећемо кад све прође.

И на крају овај трећи талас, који је био предвидљив, десио се јер нисмо благовремено предузели праве мере. Морали смо да спречимо да трећи талас буде у обиму који сада имамо..Чак и да се јавио, није смео да буде оволиког интензитета. Нико ме неће убедити да нисмо могли успети да спречимо овако јак талас са оволиким бројем заражених.

Помињете праћење контаката. Чињеница да се код нас од тога у једном тренутку одустало. Зашто?  

То ће епидемиолози боље да објасне једног дана. Међутим, право је питање колико њих у Србији има. Имам информацију да их је свега стотину у Србији, што је мало. Посебно ми недостају теренски епидемиолози, у овој кризи, или се бар не чују. Све то је последица чињенице што је у медицини, делом и у свету, а посебно код нас, однос према  превентивним гранама потпуно погрешан. Последњих деценија медицина се фантастично развија, али само у сфери дијагностике. То су скупи центри за дијагностику, скупе терапије и то је све потребно, наравно.

Међутим, цела медицина се некако померила ка лечењу. Као клиничар који је видео на стотине умирања и који зна како је бити беспомоћан када не можеш да помогнеш човеку, мислим да је суштина у превенцији. Потребно је развијати превентивне гране, које гледају иза брда шта се дешава и шта нам долази, које су то опасности које нам прете. То су гране медицине које иду у сусрет проблему и спремају превентивно решење.

Не волим њихова изнуђена решења. Важно је да они нешто преопознају као опасност и да на време поставе брану тој опасности. Морамо то клатно да померимо ка превенцији, ка епидемиологији, хигијени, социјалној медицини, микробиологији. Много јефтиније и ефикасније је развијати превентивне гране медицине, па после тога улагати у лечење.

Недавно сте критиковали чланове Кризног штаба да су дозволили да им привреда диктира мере. Шта бисте Ви урадили на њиховом месту?  

Нисам их критиковао, то је више био мој вапај и мој очај. Мени је било потпуно јасно да те мере не воде ка добром, да не воде ка сузбијању пандемије, већ да се омогућава даље ширење вируса. Упозорио сам колеге на нешто што би и њима морало да буде јасно. Подсетио сам их да у Хипократовој заклетви не пише ништа о кладионицама, ни о кафићима ни о ресторанима.

Упозорио сам колеге из Кризног штаба да у Хипократовој заклетви не пише ништа о кладионицама, ни о кафићима ни о ресторанима - једино се говори о људима и њиховим животима

У нашој заклетви се једино говори о људима и њиховим животима. Веома је опасно ако лекари почну да размишљају о тим економским аспектима. То је клизав терен и веома је тешко ставити границу.

Говори се о балансу између здравља становништва и економије, при томе нико није рекао шта то значи. Да ли је тај баланс да може да се прихвати хиљаду нових оболелих дневно са 10 или 20 смртних исхода? Морају да кажу народу шта је тај баланс. За мене је немогуће успоставити баланс између здравља човека и економије За мене је као лекара то неприхватљво. Нема тог новца који може да оправда смртне исходе  и да се каже да је то баланс. Та врста баланса је неприхватљва за лекаре. При томе ми овде не говоримо о целокупној привреди, већ о једном делу услужних делатности.

Заиста не верујем да Србија, које је модерна и успешна земља, како кажу, зависи од малог дела услужних делатности, које ће бити затворене три или четири недеље. Мислим да су лекари увучени у сферу која није њима природна и нема исходиште у Хипократовој заклетви. Лекари немају ту шта да размишљају. Морају да имају потпуно децидиран став, човек – болест. Све остало може да се искоригује за годину или две, три. Губитак људског живота се не може упоредити с тим. Ако паднемо на том испиту, пали смо на великом испиту као лекари.

Стиче се утисак да велики део јавности не верује лекарима из Кризног штаба. Ни поједини међу њима више скоро не крију да их надгласава политички део тог тела, иако су политичари на почетку говорили да ће бити како струка каже. Да ли су лекари из Кризног штаба искомпромитовали струку? 

Свако носи свој крст и своју одговрност. Будућност ће показати где су прављене грешке. Верујем да ни њима није лако. Међутим, дали су сагласност да уђу у тај Кризни стаб и у ту игру. Невоља је што је у нашој земљи све политика и све што радите гледа се кроз ту политичку призму. Веровао сам да ће ово страдање да нас хомогенизује, али је уствари појачало нашу већ постојећу поделу. Сада се делимо по питању одлуке о здрављу, што је ружно и за мене неприхватљиво.  Било би добро да сви мало спустимо лопту и размислимо шта је добро за грађане, које су то мере које су најефикасније, које ће донети најмање жртава. Пандемију не можемо спречити, али можемо дискутовати коју цену плаћамо. Цена је сада доста велика, могла је да буде нижа, а може да буде и виша. То зависи од мера, али наравно зависи и од понашања појединаца.

Шта је Ваш предлог мера у садашњој ситуацији?

Ишао бих ка радикалниијим мерама, опонашао бих делом оно што ради Западна Европа. Мислим да они озбиљније схватају овај тренутак и да не праве компромисе у борби да смање број заражених.

Морамо да будемо свесни да је овај број недопустиво велик. Хиљаде новоинфицираних, неколико десетина преминулих дневно, стотине на респираторима. То опомиње да не радимо добро. Те бројке су за мене неприхватљиве.

Смета ми што се одговрност за ширење вируса пројектује на појединца. Крећемо се у систему мера које је одредио Кризни стаб.Не могу да кажу донели смо мере, а сад је одговрност на појединцима

Смета ми што се одговрност за ширење вируса пројектује на појединца. Крећемо се у систему мера које је одредио Кризни стаб.Не могу да кажу донели смо мере, а сад је одговрност на појединцима. Није, то је заједничка одговорност. Држава мора да има улогу у контроли да ли се мере које је донела спроводе.

Ко би требало у држави да је одговоран за вођење борбе против пандемије?

Жао ми је што није испоштован Закон о заштити становништва од заразних болести. Радио сам са колегама 2013. године на том закону и тада смо врло јасно прецизирали ко је одговоран током пандемије. То је Републичка стручна комисија за заштиту становништва од заразних болести, то је десеточлана комисија, Био сам у њој и знам који су људи од интегритета седели у њој. Такође одговоран је Институт за јавно здравље “Батут” и министар здравља. То је троугао који је требало да носи епидемију. Не видим разлог зашто то није испоштовано. То је било сасвим довољно. Републичка комисија је имала довољно капацитета, да доноси одлуке, предлаже их министру, а да он то уводи у праксу.

На то су упозоравали Уједињени против ковида. Међутим, лекари генерално ћуте. Да ли мислите да је требало да се лекари јаче побуне и да се више чује њихово мишљење о томе како се води епидемија?

Лекари у ковид систему су положили испит и дивим се свему што раде. Оправдали су очекивања у потпуности, положили су испит и из хуманости и из знања.Они су очовечење наше професије. Мени међутим, недостају нека тела и институције које су у дефазиви. Волео бих да чујем шта мисли епидемиолошка секција Српског лекарског друштва, Недостаје ми Здравствени савет, највише стручно тело у здравственом систему Србије. Био сам некада председник тог савета. Ту су седели стручни људи, академици, зашто они не би рекли шта мисле. Недостаје Лекарска комора, Медицински факултет….Треба искористити сваки потенцијал ове земље и чути мишљења о томе шта да се ради. Не треба бити сујетан. Неки од чланова Кризног штаба су међу најбољима, али и ван Кризног штаба постоје лекари у разним комисијама, комори. Зашто и њих не би саслушали?

Недавно се на друштвеним мрежама појавила слика, стара око годину дана, са промоције књиге на којој сте Ви, професор Зоран Радовановић и др Предраг Кон. Током пандемије је у том кругу људи размењено доста оштрих и жучних речи.  Да ли ће после свега бити могућа сарадња појединих лекара из Кризног штаба са колегама које су критиковале њихов рад? 

Нисам злопамтило и не доживљавам трагично те дисонантне тонове. Полазим од тога да смо ми сви на једном тешком испиту. Неко ће положити са петицом, неко са четворком или тројком, а неко ће пасти. Томе који падне треба пружити руку, помоћи му да устане и види шта је то што је било грешка. Не треба бити искључив, не треба бити судија. Не могу да уђем у кожу чланова Кризног штаба. Могу да претпоставим како је њима, на каквој су ветрометини и који су то притисци које осећају. Свако носи свој крст и, као што рекох, сви ћемо ми добити оцену на крају, неко петицу, неко јединицу. И ми ван Кризног штаба бићемо оцењени различтим оценама.

Био сам спреман да радим, били су спремни неки други професори, Знам да су и они одбијени. Мало ми је криво због тога. Али на љубазан начин сам одбијен због година. За мене године нису биле проблем, пошто смо ми целог живота учили да нема размишљања јер су ово ситуације када човек мора да буде на услузи болеснику, држави и друштву

Претпостављам да знате већину лекара из Кризног штаба. Да ли Вас је од почетка пандемије звао неко из Кризног штаба за савет или да чује Ваше мишљење?

Све их знам, то су моје колеге.са којима сам сарађивао 30 или 40 година. Нико ме није позвао у Кризни штаб. Ја сам се понудио да радим, да уђем у ковид систем, као професор и лекар, да помогнем млађим колегама саветима и знањем. На љубазан начин сам одбијен. Био сам спреман да радим, били су спремни неки други професори, Знам да су и они одбијени. Мало ми је криво због тога. Али на љубазан начин сам одбијен због година. За мене године нису биле проблем, пошто смо ми целог живота учили да нема размишљања јер су ово ситуације када човек мора да буде на услузи болеснику, држави и друштву.

Да Вас сада позову да будете  члан Кризног штаба, како бисте одговорили?

Негативно сигурно. Мој улазак у Кризни штаб не би био страшно користан. Брзо бих изашао из њега јер би рекао шта мислим. Да бих ушао у Кризни штаб морала би да постоји моја поптуна слобода одлучивања И предлагања. Мој услов би био да се морају испоштовати одлуке које доноси медицински део Кризног штаба јер су они најдоговорнији. Тога морају да буду свесни. Њихове одлуке, односно чињење или нечињење можете диектно повезати са бројем новозаражених. Не сумњам у знање медицинског дела Кизног штаба. Само морају бити тврђи, упорнији и доследнији у предлагању и спровођењу противепидемијских мера. То могу као старији колега са стране да им замерим.

Вакцина је једино решење

За мене нема дилеме, вакцина је једино могуће решење. Генерално, она је највећи дар који је медицина дала човечанству. Очекујем да ће до једна трећина становништва бити прокужена. На жалост, нећемо успети да убедимо све да се вакцинишу, јер последњих година у нашој јавности је присутан тај покрет против вакцина. Међутим, уколико природном имунизацијом и вакцином успемо да створимо имунитет од једно 70 до 80 одсто, то би био успех. Противници вакцинације, који постоје у нашем друштву, последица су нашег дефанзивног става последњих година. Нисмо на то реаговали на време и сада нам долази на наплату.

(Нова.рс)