Дојче веле: Вучићеве дивизије - када власт буде падала, опијена сопственим инсценацијама, она неће веровати у то

 Вучић показао да су његове дивизије јаче. Али логика бројчане премоћи не рачуна са тихим отпором појединаца, са дијалектиком света. Када ова власт буде падала, опијена сопственим инсценацијама, она неће веровати у то.

Напредњачка саборност

Иначе, омиљена реч је била – јединство. Дакле, политички плурализам штети националним интересима. Саборност под паролом „Ацо, Србине“ је једини понуђени излаз. ДЈ Жеx је на све то добацивао са громогласног, хиљадуватног камиона у маниру главног провладиног хипика: „Стоп насиљу, само љубав!“. Аутобуси су стизали немилице. Од Добоја па до Куманова, све је земља напредних умова. Званична верзија овог политичког ријалитија јесте да су сви ови људи дошли својом вољом, пуна срца, широка осмеха.

Ко год прати митингашку праксу у земљи Србији откако ју је Милошевић уздигао на ниво главног политичког аргумента, зна да ова официјелна бајка прећуткује елементарна правила игре: Странка те запосли. Странка од тебе и твоје фамилије не очекује пуно. Само гласате за њих до у пето колено. Или, када вођа дође у твоју варош, има да сви дреждите на месту страначког скупа, ако треба и сат-два, те да се одушевите када се он коначно појави. А по потреби, ако странка тако каже, да седнете у аутобус, изађете тамо где вам кажу и да се – одушевите.

У земљи у којој се тешко живи, а плате су мале, ова обавеза се схвата као показивање захвалности за мајчинску бригу странке и вође. Ваше понашање је сасвим нормално у ненормалним околностима. Вероватно већина људи и не види неку велику принуду у једнодневним излетима. Уцењеност је у извитопереној стварности постао нормалан друштвени однос.

Тај модел су упражњавали сви, али најбоље су се сналазили Социјалисти, одмах иза њих били су Радикали, а када су и једни и други збачени са власти, само је Шешељева странка у опозицији задржала скоро војничку дисциплину. Њени чланови су устајали рано и одлазили на гласање. На демонстрације су долазили сви као један. Тако су контролисали трећину гласача. Добар део њих је двојац Николић-Вучић превео у Напредњаке.

Странка као тотална породица

Њихова стратегија на масовкама није била битно друкчија. Од 2012. су, преузимајући власт, примили све медијске и политичке прелетаче у тај модел. Могло би се рећи да су их политички конвертити обогатили за једну широку палету јавних безобразлука. И тај допуњени модел се показује као успешан. Пирамидално одлучивање, постављање идејног коридора за пљување противника, медијско мантрање званичног наратива, све то је накалемљено на двадесетогодишње радикалско каљење странке као тоталне патријархалне породице.

И сада, када кажу, ма нико није присиљен да дође на митинг, онда је то кревељење у име стварања јефтине илузије у коју ни сами Напредњаци не верују – да је та странка окупила оволике људе зато што има неодољиви политички магнетизам и ништа више.

Ако је Вучић рекао да ће то бити највећи скуп у пола века разних београдских скупова, онда је он заложио свој политички ауторитет. Његова странка је дужна да мобилише стотињак хиљада људи. А његови медији ће то претворити у онолико хиљада колико је обећао. То није никакав проблем. Онај који преброји 7500 људи на скупу од више десетина хиљада политичких противника, биће и у бројању својих следбеника исто тако креативан. Тако се пише историја.

Дакле, пребројавање није само инфантилна мушка фантазија о сопственој омнипотентности и њиховој импотентности. Иза те халабуке се крије један тоталитаран резон. Постројиш своје дивизије и упиташ ноншалантно, баш као Стаљин Черчила и Рузвелта, који су му скретали пажњу да би можда требало уважити и мишљење Ватикана: „Колико папа има дивизија?“.

Дакле, Вучић је постројио своје дивизије.

Напредњачки карневал

Прво је пред Скупштином наступао Ацо Лукас. Па Бора Чорба, који је под старе дане опет пристао да буде предгрупа председнику државе. Шта мислите, коју песму није отпевао? Ал Капоне. Добро, тиме би ризиковао хонорар. Од сабраних напредњака опростио са песмом „Лутка са насловне стране“. Задњи стих гласи – „Треба ти лова“. Помало је тужно да је он испао та седокоса лутка.

Све то су ДЈ Жеx и његова телевизија пропратили са дроновима из ваздуха, крановима, репортажним колима.

Најпре је говорила премијерка Ана Брнабић. Као „нестраначка личност“ одрадила је страначку ствар за Вучића: мало је хвалила саму себе, мало више Вучића. А онда је побројала грехе опозиционих политичара. Споменула је моторку и вешала, браћу Трифуновић – један псује, а други бије – и наравно имена из Савеза за Србију са свим гресима пре и после 2012.

Ивица Дачић је по обичају почео вицкасто, обећавајући да неће да пева. После тога је одржао функционерски говор. Скицирао је слику јаке Србије. Његова говорничка вештина има свој корен на Газиместану, ученик је људи који су говорили слично: „Не играјте се ватром. Србима више нико не сме да прети и да их напада“. „Не помишљајте да Србију можете да уцењујете“. „Нема предаје без обзира на притиске“. „Јаке Србије треба да се плаше само њени непријатељи“.

Орбанизација Србије

Онда је заковао још један ексер у мртвачки сандук демократског плурализма: „Ја волим Србију и зато подржавам Вучића“. Дакле, Ивица Дачић поручује свим тим људима – ко не подржава Вучића – не воли Србију. То је „јединство“ о којем је све време реч. Политички противници Вучића уствари не воле Србију. Злоупотреба патриотског дискурса за обрачун са неистомишљеницима је, очито, константа социјалистичко-радикалске реторике.

На скупу је говорио и Милорад Додик. Председник председништва Босне и Херцеговине је успео да каже доста тога, али Босну и Херцеговину није споменуо ни један једини пут. Мислим да је човек на погрешној функцији.

Министар спољних послова Мађарске је несигурном, али разумљивом српском језику изговорио оно што свако зна – Виктор Орбан и Александар Вучић се добо разумеју. Могло би се додати, да то није чудно, јер имају исти однос према демократији. Већини припада сав плен. Коме се то не свиђа нека шета.

Ацо, Србине

Онда је пред масу изашао Аца Србин, како председнику тепају транспаренти. Мало је џарнуо оне „који руше“, а онда је рекао, по предвиђеном сценарију, да неће на њих потрошити ни једну једину реч. Претходни говорници су се бавили управо том дисциплином, е да би се Вучић могао државнички бавити Косовом. Онда је почео да набраја клиничке центре, аутопутеве, пруге, историјски суфицит, смедеревске високе пећи. У топли загрљај својих речи посебно је узео пензионере. Као најтананију лирику изрецитовао је прогнозу Међународног монетарног фонда и Светске банке који Србији предвиђају солидан раст у наредних пет година. Онда се опет вратио на Косово равно. Па на регион. Бољи односи. „Морамо себе да обуздамо, да не узвратимо на псовку псовком“. Ех, када би ово био унутрашњеполитички програм.

Постројане страначке дивизије су аплаудирале.

А слобода?

Званични напредњачки наратив – све су упропастили „жути лопови“, а ми смо вас избавили – шкрипи у правосуђу, у слободи медија, у демократским стандардима. Пад на листи Репортера без Граница на место број 90, проклизавање на листи Фридом хауса од статуса слободне до статуса делимично слободне земље показују да постоји проблем који је направила управо ова власт. Јер ако Напредњаци стално истичу напредак, а деси им се назадак – најгоре пласирани „жути“ резултат по слободи медија из 2010 је још увек пет места бољи од овогодишњег напредњачког – онда званични наратив добија напрслине. Стога ће Брнабићка и њени министри изразити неслагање са таквим налазима, али не и са стањем на које извештаји указују и за које напредњачка власт сноси пуну одговорност.

Спољнополитички је Вучић одувек био рационалнији него на унутрашњем плану. Он је на „свечарском“ скупу за који полиција каже да је окупио 140 000 људи, увек када би говорио само за страначку базу био у логици надгоњавања са одсутним противником. Признао је да „на другој страни“ има људи који мисле добро Србији. На крају је и ипак споменуо вешала и моторке.

За сада је Вучић показао да су његове дивизије јаче. Међутим, логика бројчане премоћи не рачуна са моралним, духовним, интелектуалним отпором појединаца, са капиларним развојем друштва, са сменом генерација, са месечевим менама, уопште са дијалектиком света. Тако је дивизиона, митингашка власт увек изненађена када се једном, упркос постројеним дивизијама, уруши брже него што је ико мислио. То се, наравно, неће десити сутра или прекосутра. Али у човековом свету, па тако и у Србији, напредак је упркос свему могућ.

После Александра Вучића наступио је Оливер Мандић. Барем је то логично. Као Арканов културњак он је био на истој страни као млади паљански пропагандиста Александар Вучић. „Моли се Богу, за љубав и слогу, за мајку Србију“, отпевао је он на крају. После песме је скоро рутински узвикнуо: „Живео Вучић“. Али једва да га је неко још слушао.

(Дојче веле)