петак, 26. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Дојче веле: Бугарска ограда против избеглица
Хроника

Дојче веле: Бугарска ограда против избеглица

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 31. јул 2014.

Бугарска је на граници са Турском подигла ограду, како би спречила долазак илегалних имиграната. У малом пограничном месту, људе збијају шале на рачун владиних мера – али од граничне ограде ипак профитирају.

„Откако је подигнута ограда, нема много избеглица“, прича Николинка Димитрова (33) из Гољам Дервента, села на бугарско-турској граници. Ова мештанка има веома озбиљан задатак: мора да позове телефонски број 112, сваки пут када на граници уочи нешто необично. Другим речима, ако примети илегалне избеглице, Николина има обавезу да позове надлежне органе.

Од прошле године, у више наврата, у село су долазили напаћени људи искривљених лица у исцепаној одећи. Њихов језик нико не разуме, а и како би – долазе из Сирије, неки чак и из Авганистана и Ирака. Уколико успеју да се домогну села, процедура је јасна: градоначелник позива граничну полицију, избеглице морају бити евидентиране, регистроване и упућене у избеглички центар.

Неколико стотина метара од села налази се чувена ограда. Тако се и овде назива систем надзора опремљен сензорима који аутоматски региструју покрете и активирају камере. Висока је три метра, а дугачка 30 километара. Са бугарске стране делује нормално, али са турске је додатно обезбеђена бодљикавом жицом. Немогуће је савладати ову препреку.

Ипак, увек изнова има оних који покушавају. „Да, покушаја има, али нико није успео да је пређе. Неки доносе мердевине или стабла, наслањају их на ограду, како би је лакше савладали. Али ми имамо увид у то шта се дешава, тако да увек можемо да реагујемо“, прича Стојан Стојанов, шеф граничне полиције у Елхову. Његова јединица је задужена за надгледање прелаза и ограде. Граница између Бугарске и Турске дуга је 271 километар. Дванаест одсто је у међувремено обезбеђено оградом. У пројекат је инвестирано 4,5 милиона евра.

„Они ипак успевају да расеку ограду и да се пробију. Ево, данас поново поправљају ограду, јер је оштећена. Новац одлази низашта, а реч је о милионима“, жали се Николинка Димитрова. Додуше, није једина. У бугарској јавности се све више говори о узалудном и скупом пројекту, за који није искључено да га индиректно финансира Европска унија.

Марија је власница кафане у првом већем граду у околини – Елхову. Зна за мноштво прича о избеглицама и жичаној огради. „Скачу преко жице као мајмуни! Прво бацају грање на ограду и тако покушавају да пређу.“ Питамо је, одакле зна све те детаље. „Знате како то иде, у разговору са момцима из полиције, свашта се може чути“, одговара.

Тешко је рећи, да ли ти момци желе само да импресионирају власницу кафане, али према званичним информацијама бугарске полиције, ограду нико не прескаче, тако да до сада ниједан илегални усељеник није успео да пређе нову ограду. „Од како је ова ограда у функцији и број покушаја илегалног преласка драстично је опао“, додаје комесар Стојанов.

Прошле године, око 11.500 особа покушало је илегално да пређе границу Турске и Бугарске. „То је био пакао“, жали се полицијски службеник. Од почетка 2014, забележено је 1.728 покушаја. Од бугарске граничне полиције често се може чути и образложење да подизање жичане ограде не служи томе да се у потпуности блокира улаз у Европску унију, већ је реч о покушају да се сви имигранти наведу на коришћење званичног граничног прелаза. Јер то је једини начин за легални улазак у земљу. Избеглице морају бити евидентиране, а затим пребачене у избеглички центар.

Добродошли у ЕУ

С друге стране, бодљикава жица на граници Европске уније изложила је Брисел и Софију оштрим међународним критикама. Мада се и међу самим грађанима Бугарске може чути мишљење да је влада очигледно „морала некако да потроши новац ЕУ“. Истовремено, локалне политичаре нико ништа није питао. Одлука о подизању ограде донета је у државном врху. „Ја лично не волим ту ограду“, каже полицајац Стојанов, али признаје да представља велику помоћ у његовом послу. Ипак, управо се о функционалности жичане ограде може расправљати. Јер она почиње усред недођије и завршава се на нелогичном месту, тридесетак километара даље. Објашњење гласи да је баш то подручје са турске стране највише прометно, као и да одатле ни избеглички центар код Једрена није далеко.

Ипак, чини се да ова ограда загорчава живот барем турским шверцерима. Раније су несретне избеглице трпали у камионе и транспортере, да бих на крају искрцали у Европској унији – што значи тек који километар у Бугарској и то негде у пустоши. „Прошле зиме смо имали више од 40 случајева у којим су морале да интервенишу спасилачке екипе. На срећу није било мртвих. А међу избеглицама је било и беба и беспомоћних стараца“, присећа се Стојанов.

Остаје питање, зашто илегални усељеници уопште избегавају званичне граничне прелазе, с обзиром да их очекује иста судбина? „То је сасвим једноставно“, објашњава полицијски службеник. „Према прописима ЕУ, о азилу одлучује прва земља на чију су територију дошле избеглице – у овом случају Бугарска. Многи се надају да ће боље проћи ако се пријаве у некој другој земљи, Аустрији или Немачкој. Зато свим силама покушавају из Бугарске да се домогну неке друге земље ЕУ", објашњава Стојанов.

„Ћуте они, ћутимо и ми“

Мештани бугарских села попут Гољам Дервенте или Елхова су само ту и тамо имали неког посла са спорним избеглицама. Једна старица – баба Пена, како је још зову, примила је прошле године групу избеглица у своју кућу и спремила им јело. Затим је позвала полицију и више никада није чула шта се са њима догодило. Не зна ни одакле су дошли, ни куда су кренули. „Ништа их не разумете“, каже ова старица. „Ћуте они, ћутимо и ми.“

За њих су сви ти странци делују исто, а избеглички центри су затворени за јавност. Мештани чак и мање негодују због илегалних усељеника,него други становници Бугарске, а и спорна жичана ограда им донекле доноси корист. Јер, већ годинама нико није у то подручје уложио толико новца, а сад су ту и службеници који опслужују ограду. У локалном хотелу су стално војници и полицајци, а порастао је и промет у кафанама и ресторанима. То примећује и власница кафане Марија. „Дошло је мало живота и у овај наш крај. То је иначе подручје од којег је и Бог дигао руке.“

(Дојче веле)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер