Добрицa Ћосић: Милошевић 1991. одбио поделу Косова

Овај интервју завршили смо непосредно пред излазак овог броја наших новина. Добрица Ћосић је у гужви због књиге коју очекује, телефони звоне, а јавља се и Али Зечај из Доњих Стреоца код Дечана, хтео би, каже, само да дође да се виде…

Велики писац пише текст поводом сто година рођења Милована Ђиласа, јављају се људи…

Управо излази Ваша књига „У туђем веку”. Због чега је текући век Вама туђ?

Има много разлога због којих ми је почетак овог века – туђ и без ведрих хоризоната. Из једног рђавог друштвеног поретка ступили смо по много чему у гори за већину људи наше земље. Промене у које смо веровали донеле су нам тежи, пониженији и неизвеснији живот. Неуспешан социјализам замењен је суровим, пљачкашким, корупционашким капитализмом, са увећаном социјалном и културном бедом.

Уместо истински демократске, правне, социјалне и цивилизоване државе створена је партитократска, бирократска, полувазална и у свему неуспешна држава. Власт једне партије раздељена је на више странака и у целокупној институционалној структури друштва. Много је незналица, партијаша, каријериста и нерадника завладало Србијом. Омладина не зна шта ће са собом па пуни кафане и на утакмицама празни гнев.

У првој деценији 21. века није заустављено деценијско назадовање Србије него се убрзало кретање ка патуљастој Србији, претећи изумирању српске нације идеологијом „новог светског поретка”, поништава нам се слободарска прошлост, обезвређују материјалне и духовне вредности створене од претходних нараштаја. Пропагандом наших непријатеља нагрђено је лице нашег народа. Државе Запада у основи нису према Србији напустиле политику притисака и уцењивања започету крајем прошлог века. Историја нам се пише у хашкој судници. Нас данас радују само успеси наших спортиста.

А свет? Највећа сила света, са својим сатрапима, под маском демократије и људских права повела је серију сурових, освајачких и пљачкашких ратова. Цивилизација која настаје техничко-технолошким револуцијама са мотивом капиталистичког профита произвела је глобално и тотално потрошачко друштво у којем је новац све; њим се све купује, за њега се све продаје. На земљи је превагнуло зло, сиромаштво, духовна беда, банални нихилизам...

Нада у стварање Европске уније у којој би и српски народ стекао животну безбедност и достојанство, брже ступио у економски и културни препород, дејством многих чинилаца, изгледа ми, претвара се у фатаморгану...

Треба ли да наведем више доказа да се и ја осећам самообманутим и историјом превареним и трећи пут у свом животу и да ми је доба у којем још живим туђи век и свет.

Књига је дневник догађаја и надовезује се на Ваше „Пишчеве записе”, исписујући дневнополитичка дешавања, а успели сте да им надоградите књижевност, што поткрепљује и Ваша реченица с почетка: „Писац сам и то желим да останем док мислим.” Шта Вам је био превасходни циљ док сте бележили догађаје?

„Пишчеви записи” нису имали превасходни циљ, они су настајали на маргинама мојих романа, у перманентном сукобу са стварношћу, у незадовољству њом и собом. Самим нагоном записивања значајнијих догађања у реалности у којој сам живео, а која се радикално мењала, а и ја своју свест са њом, у садашњем увиђању карактера тог обимног рукописа, „Пишчеви записи” су постали „Лична историја мога доба” и моја антропологија политике која је егзистенцијалном нуждом постала преокупација, професионално занимање и мука у људској судбини на српској земљи. Радикалним друштвеним и духовним променама, падом традиционалних вредности, променило се социјално и духовно биће српског народа. Разлике у друштвеној свести и редослед у вредности, духовности и моралу, створиле су драматичан дисконтинуитет између ближих предака и нас њихових потомака, између очева и деце, па је данас на почетку друге деценије 21. века врло тешко прецизније именовати идентитет Срба. Али је врло лако стећи својства бриселског Европљанина.

У време одвајања Црне Горе од Србије кажете да је црногорски сепаратизам израз титоистичке концепције разбијања Југославије. Даље пишете о стварању нове црногорске државе и њеној политици. Како данас гледате на овај феномен потпуне дезинтеграције Титове Југославије?

Етничко црногорско је идеолошко копиле Коминтернине политике разбијања Југославије. То дукљанско црногорство је последњи идеолошки остатак Стаљинове Коминтерне на Балкану. Уз грешке које су чиниле владе Милошевића, Ђинђића и Коштунице, антисрпско црногорство је за сада победило. Како и зашто, то је превасходно црногорско питање. Црногорским државоборцима Србија не треба да оспорава ту Пирову победу, нити да изражава тежњу за новим државним уједињењем. Доста нам је страдања због „великосрпских циљева”, које су нам непријатељи постављали. Данас треба свестрано сарађивати са црногорском државом на начелима обостраних интереса. И залагати се за национална и демократска права Срба у Црној Гори.

Записивали сте током три године у дневнику и догађаје у вези са Косовом. Од туге до разјарености. Шта бисте данас написали на ту тему?

О Косову и Метохији залудно говорим и пишем четири деценије предлажући демократско, праведно, компромисно и трајно разграничење. То је једини начин да се превазиђу вековни антагонизми између Албанаца и Срба. Тиме би се зауставила великоалбанска експанзија и створили услови за нормалан живот оба народа. Српску државну политику према Косову и Метохији сматрам погрешном од Пашића до Тадића. У ту погрешну, једносмерну и поразну политику упорно се партиципирала Српска православна црква и патриотска интелигенција Србије. Српски пораз и натовско-албанску победу на Косову и Метохији одлучујуће су условили спољни утицаји, амерички и европски. Ако сви чиниоци косовске трагедије не промене претпоставке своје политике према тој радијацијом затрованој земљи у којој још увек не влада разумна толеранција, „косовско питање” ће остати дуготрајан и опасан проблем Балкана и Европе.

Да ли сте са Милошевићем разговарали о Косову?

Разговарали смо више пута и нисмо се никад сагласили. Најпре сам му 1991. пренео амерички предлог о подели Косова према којем би Србији припала трећина Косова и Метохије, али Милошевић није одустајао од српских заблуда све до кумановске капитулације у „малом светском рату против Србије”. Тај самоуверени политичар је творац најбесмисленијег парадокса у српској историји: он је косовски пораз славио као победу која се брзо порекла у хашкој судници.

(Душица Милановић)