Данас: Трибина „ХААРП и друге заблуде о науци“ - псеудонаука за празноверје

Милан Ћирковић: Поједини медији скроз су искривили тему и упустили се у нешто што је на крају потпуна злоупотреба.

Истине ради, нису домаћи „теоретичари завере“ први дунули ветар у крила гласинама о програму званом ХААРП (High Frequency Active Auroral Research Program или Програм активног ауроралног истраживања високе фреквенције) и тако му џиновски увећали умишљено значење.

Неколико америчких и светских научника, па и неки гувернери у САД подигли су глас против делимично тајног програма, који је то постао онда када се поред Универзитета Станфорд за читав посао заинтересовала америчка војска. У пројекат су били укључени и Пен Стејт универзитет, Бостон колеџ, УЦЛА, Клемсон универзитет, Дартмоут колеџ, Корнел универзитет, Џон Хопкинс универзитет, Универзитет Мериленд, Колеџ Парк, Универзитет Масачусетс Амхерст, МИТ, Политехнички институт Њујорк и Универзитет у Тулси. У јавности су се појављивале слике из места Гекон, на Аљасци, где је иза неколико километара жица, на којима је висило обавештење да је то истраживачка станица ХААРП-а, те зона забрањена за знатижељне, никла читава шума антена...

О тој научној „сили небеској“ која је припремљена да би се извршило низ истраживања у јоносфери писало се као о изузетном, готово чудесном, научном задатку који је требало да одговори на низ тешких питања и истовремено омогући неке ствари које су до тада биле незамисливе. Подсећања ради, ХААРП је тако требало да да одговоре и реши питање изазивања експлозија без разорних ефеката какве имају нуклеарне бомбе, комуницирање са подморницама у великим дубинама океана помоћу радијације екстремно ниске фреквенције (ЕЛФ), продирање на исти начин у земљино тло ради претраживања тунела или скровишта, заштита територије Америке од непријатељских интерконтиненталних авиона и балистичких пројектила, уништавање непријатељских сателита, распознавање врста пројектила који се приближавају америчкој територији, ометање и потпуно онемогућавање комуникација на одређеним подручјима, мењање хемијске структуре виших слојева атмосфере, односно деловање на климу на жељеном простору. За почетно улагање у пројекат потрошено је 250 милиона долара.

Само помињање утицања на временске прилике изазвало је буру примедби да се то неко игра божанства те да ствара машину за контролу природе!

Почиње, код нас, помињање села Бељина, општина Барајево, свега педесет километара од Београда, где су наводно „инсталиране антене ХААРП система“, а онда и на крову Института за физику у Земуну.

Да се на још један начин, овај пут из научног угла, позабаве овим питањима на трибини под називом „ХААРП и друге заблуде о науци“ одлучили су у Центру за промоцију науке (ЦНП) и то у оквиру Дана науке.

Било је то одмах после великих временских непогода праћеним застрашујућим поплавама, за шта су неки у јавности осумњичили ХААРП. Да ли поменути пројекат заиста утиче на промене у климатском систему, као и које су то све широко распрострањене заблуде, говорила су тројица научника - др Милан М. Ћирковић, научни саветник Астрономске опсерваторије, др Милован Шуваков, виши научни сарадник у Институту за физику, и др Оливер Тошковић са одељења за психологију Филозофског факултета, као и модератор Слободан Бубњевић из ЦПН-а.

"Нема мистерије: Милан М. Ћирковић, Милован Шуваков, Оливер Тошковић и Слободан Бубњевић"

Ћирковић читаву ствар објашњава овако: „Не видим да се ствар око поплава много променила у односу на помрачење Сунца из 1999. године, када су један природан феномен почели да представљају чудом, па су неки одлучили да се склоне, да не буду на отвореном, па су затварали и домаће животиње. То ме подсећало и онда и данас на 1938. годину, када је Орсон Велс направио радио-драму „Рат светова“, показујући празноверје и моћ медија. И сада смо имали у неким медијима праву поплаву потпуно криво усмерених информација, текстова и прилога о свему што се догађа.“

Шуваков такође сматра да је приступ питању ХААРП-а најчешће погрешан: „Ради се о испитивањима јоносфере као нечега што може олакшати комуникације. То одлично знају они који се баве радио-станицама.“

Тошковић је анализирао све оно што се могло чути: „Народ има свој угао гледања и то у медијима знају и нуде им оно што ови траже. А то је одлично тло за неразумевање и реинтерпретацију. Као да нам је тешко да прихватимо да се „природа игра коцкицама“. Често се и у науци изврће смисао, а она вам неко каже - имају антене у Бељини, Барајеву. И шта ћете мислити. Па онда стигне „потврда“, из неименованог извора, да је проблеме у јапанској Фукушими створио ХААРП.“

Ћирковић је употпунио слику набрајајући низ домаћих и страних медија: „Они су скроз искривили тему и упустили се у нешто што је на крају потпуна злоупотреба. Неким људима као да су досадиле чињенице па су се упустили у псеудонауку, злоупотребљавајући велике медије.“

Да би објаснио технику ширења гласина Тошковић је направио једну психолошку „игрицу“ са четири учесника. Прво је испричао једну причу коју је он пантомимом испричао другом, а овај трећем те тај коначно четвртом. Као у некој врсти дечије игре „глувих телефона“ да би на крају основна информација била до непрепознавања изврнута, па и супротна основној причи. Чак ни тема приче није била иста...

Већи део публике био је задовољан изложеном темом док су неки хтели да чују више техничких детаља о самом основном пројекту, о томе шта је он стварно могао да постигне и где су ствари стале. Као да та тема изазива сталну „глад“.

Све то постаје мање важно ако се обистине вести да је после двадесет година од покретања научноистраживачки програм са Аљаске у фази гашења.

Иако је још у мају прошле године практично, због нерешивих финансијских проблема, пројекат ХААРП запао у кризу, прича о њему није мање жива, али занимљиво - много мање у научној заједници него у популарним медијима, који покушавају подићи тираж. Увек ће оно неистражено, сакривено, па још под ознаком „војна тајна“ бити прави изазов. А сама Србија, сем само спорадично, у читавој ствари није у центру пажње тог истраживања, али су анализе у њој веома гласне, често и на ивици ратоборности. По латинској Тертиум нон датур или, дословно, Треће није дано, тј. трећа могућности нема, постоје само две. Или си за или против. Ма како то изгледало лоше, има једна добра ствар у свему, прича се о научној поставци и проблему, а радозналост и најслободније могуће идеје најчешће су заблуда, али када понекад воде ка новом трагу, могу бити попут златне жице.

Не утиче на климу

Др Владимир Срећковић са Института за физику у Београду у тексту објављеном на порталу Елементаријума објашњавао је да је „јоносфера део атмосфере у којој се налазе слободни електрони и јони и простире се од 60 до 1.000 километара висине. Трансмитери (укупно их има 180) заједно са вертикално усмереним антенама емитују узан сноп радио-сигнала у фреквентном опсегу од 2,8 до 10 МХз и велике предајне снаге. Напајање трансмитера се врши из посебне електране и по унапред утврђеним плановима. Само ХААРП постројење не утиче на климу. Радио-сигнали емитовани у поменутом фреквентном опсегу имају такве особине да се њихова енергија не апсорбује у тропосфери или стратосфери. А управо у ове две области атмосфере се стварају услови који одређују време на Земљи. Јоносфера је значајна пре свега зато јер комуникациони системи користе радио-таласе високих фреквенција (HF Hight Frequency), помоћу којих се одржавају везе између бродова и служби на обали, трансокеанских радио-веза између авиона и аеродрома, односно контроле лета, и покретних радио-система за одржавање везе између неке удаљене области и неког центра, сви раде на принципу одбијања радио-таласа од јоносфере, процеса који је стално заступљен код простирања неповршинског таласа.“

Антена каква је и на крову Института за физику у Београду је само такозвани ВЛФ (Very low frequency) пријемник и не емитује ништа. Она ради у области килохерца, у опсегу нижих фреквенција, прима сигнале које емитују друге станице које се налазе широм света (а служе за навођење бродова, подморница итд.) и анализирају је. У свету постоји на стотине ВЛФ пријемника, а многи од њих се користе у школским системима земаља читаве планете, па тако и ученици из Хрватске раде на једној од њих.

Боро Солеша

(Данас)