Danas: Neželjene posledice povećanja minimalca zbog kog sindikati najavljuju štrajkove

Povećanje minimalne zarade najpre od 1. oktobra ove godine na 500 evra, a zatim od 1. januara 2026. godine na 551 evro preti da dovede do kompresije zarada, naročito u javnom sektoru.

Kompresija zarada označava situaciju kada su razlike u platama među zaposlenima male, bez obzira na razlike u iskustvu, obrazovanju, odgovornostima ili učinku.

Drugim rečima, razlike u zaradama se „kompresuju“ tako da zaposleni sa značajno različitim kvalifikacijama i pozicijama primaju slične ili gotovo iste plate.

Upravo iz tog razloga su zaposleni u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u petak stupili u štrajk, a od početka najave povećanja minimalca na ovaj problem ukazuju i sindikati.

Koji su zahtevi zaposlenih u Institutu?

Oni traže pravičan raspon koeficijenata i veće zarade, odnosno povratak na raniji raspon koeficijenata i povećanje cene rada.

Njihov zahtev je da osnovna zarada za najniži koeficijent iznosi najmanje 120 odsto minimalne zarade koja stupa na snagu u oktobru 2025. godine, uz predviđeno novo usaglašavanje od januara 2026. godine.

Ukazuju da problem kompresije zarada, gde su zarade zaposlenih sa višim stepenom stručne spreme svedene na nivo minimalne zarade, nije usamljen slučaj.

„On pogađa čitav javni sektor i biće naročito izražen od 1. oktobra 2025. godine, kada stupa na snagu povećanje minimalne zarade, a zatim i ponovo od 1. januara 2026. godine. Ako se ovakav trend nastavi, kompresija će pogoditi i radnike sa visokim diplomama, čime će se obesmisliti sistem koeficijenata i ugroziti dostojanstvo rada u nauci“, upozorili su.

Ističu da je rast minimalne zarade važan, ali da istovremeno mora biti praćen rastom svih plata – kako bi svaka struka i svaka odgovornost bile pravedno vrednovane.

Dragan Pantović iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo kaže za Danas da je, kao i u mnogim drugim javnim preduzećima, i u njihovoj ustanovi problem isplate minimalne zarade rešavan povećanjem najnižeg koeficijenta u platnoj skali.

Time su plate, objašnjava, nekvalifikovanih radnika praktično izjednačene sa zaradama tehničara, dok su i visokoobrazovani kadrovi ostali vrlo blizu tog nivoa.

On navodi da razlika između najniže zarade i plate inženjera trenutno iznosi 0,85 puta 25.400 dinara, odnosno oko 21.600 dinara.

„Kompresija zarada moguća na mikro, ne na makro nivou“

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko ocenjuje da bi povećanje minimalne zarade u Srbiji moglo da dovede do kompresije zarada, ali prvenstveno u sektorima sa već niskim platama, gde nema velikih razlika u primanjima.

„Povećanje minimalne zarade u Srbiji nije ekstremno i teško da može da izazove ozbiljnije poremećaje. Možda jeste nešto veće, ali sigurno neće „spljeskati“ zarade u meri da bi se to smatralo velikim problemom“, kaže Arandarenko za Danas.

Arandarenko dodaje da će i posle najavljenih povećanja minimalna zarada ostati na nivou ispod polovine prosečne zarade, ili u tom nivou, što je i dalje, kako navodi, ispod evropskog proseka.

„U EU postoji direktiva koja preporučuje da minimalna zarada bude oko 60 odsto medijalne zarade, jer je to prag ispod kojeg se ulazi u sferu radnog siromaštva. Srbija, čak i kada minimalac poraste na 550 evra, neće drastično preći tu granicu, već će se postepeno usklađivati sa evropskim standardima“, objašnjava Arandarenko.

Na pitanje da li će kompresija zarada biti više izraženija u javnom nego u privatnom sektoru, s obzirom na to da danas imamo štrajk u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo upravo iz tog razloga, Arandarenko odgovara da pitanje kompresije zavisi od ustanove do ustanove i da je to nešto o čemu država, kao poslodavac, mora da vodi računa kroz internu politiku zarada.

Upitan da li su i privatni poslodavci u obavezi da proporcionalno povećaju i ostale plate kada raste minimalac, odgovara da bi to moglo biti „opasno“.

Minimalna zarada, dodaje, ima jasnu ekonomsku i društvenu funkciju: ona treba da motiviše ljude da uđu na tržište rada (ekstenzivna ponuda rada), ali i da rade više kada već jesu zaposleni (intenzivna ponuda).

„Neko mora da se odrekne brige o deci, kućnih obaveza da bi počeo da radi… Da bi se to desilo, rad mora da im se isplati, zato minimalna zarada tu igra ključnu ulogu da privuče radnika. To je ta ekstenzivna ponuda rada. A intenzivna ponuda je, kada već radite, onda treba da budete stimulisani da radite i više sati i onda tu je važniji ovaj efekat plate. Istovremeno, ljudi su veoma osetljivi na pitanja pravičnosti, pa se efekti povećanja prenose i na druge slojeve radne snage, kroz određene distribucione posledice“, objašnjava Arandarenko.

Sa akutuelnim povećanjima minimalne zarade, ponavlja, ne očekuje drastičnu kompresiju plata, ali ne isključuje da je neće biti u pojedinim sektorima ili firmama, kao što je sada slučaj u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo.

„Mada, to će više biti mikro tema. Na makro nivou, pre svega u privatnom sektoru, to neće biti toliko dramatično“, kaže naš sagovornik.

Smatra da naša privreda može da podnese veći minimalac, ali, ukazuje, da bi bilo pravednije da je poreski sistem drugačiji na način da su manje plate rasterećene velikih poreskih obaveza.

„Nikako da ukinemo te poreske obaveze, koje smo uveli 2001. godine i one su ostale nepromenjene do danas“, zaključuje Arandarenko.

Čedanka Andrić, predsdednica UGS Nezavisnost slaže se da povećanje minimalne cene rada može dovesti do kompresija zarada posebno kod poslodavaca gde su osnovne zarade vezane za minimalnu cenu rada i kod poslodavaca koji imaju ograničenu masu sredstava za zarade, a deo njihovih zaposlenih trenutno ima osnovnu zaradu na nivou minimalne ili neznatno iznad nje.

„Ovaj efekat bi mogao da bude najizraženiji u javnom sektoru, gde postoji ograničena masa za zarade i gde je planirano povećanje zarada za narednu godinu 4 do 6 procenata sto je značajno ispod procentualnog rasta minimalne cene rada. U realnom, privatnom sektoru takođe postoji mogućnost kompresije zarada, jer povećanje minimalca ne znači automatsku obavezu poslodavca da i zarade koje su veće od minimalne povećava“, ističe ona.

Ovo je posledica činjenice da je u poslednjih nekoliko godine minimalna cena rada postala osnova za određivanje zarada u mnogim preduzećima i nepostojanja kolektivnih ugovora u kojima će se zarade zaposlenih jasno regulisati u procesu pregovaranja predstavnika poslodavaca i sindikata, ističe Andrić.

(Danas)