Данас: Нежељене последице повећања минималца због ког синдикати најављују штрајкове

Повећање минималне зараде најпре од 1. октобра ове године на 500 евра, а затим од 1. јануара 2026. године на 551 евро прети да доведе до компресије зарада, нарочито у јавном сектору.

Компресија зарада означава ситуацију када су разлике у платама међу запосленима мале, без обзира на разлике у искуству, образовању, одговорностима или учинку.

Другим речима, разлике у зарадама се „компресују“ тако да запослени са значајно различитим квалификацијама и позицијама примају сличне или готово исте плате.

Управо из тог разлога су запослени у Институту за ратарство и повртарство у петак ступили у штрајк, а од почетка најаве повећања минималца на овај проблем указују и синдикати.

Који су захтеви запослених у Институту?

Они траже правичан распон коефицијената и веће зараде, односно повратак на ранији распон коефицијената и повећање цене рада.

Њихов захтев је да основна зарада за најнижи коефицијент износи најмање 120 одсто минималне зараде која ступа на снагу у октобру 2025. године, уз предвиђено ново усаглашавање од јануара 2026. године.

Указују да проблем компресије зарада, где су зараде запослених са вишим степеном стручне спреме сведене на ниво минималне зараде, није усамљен случај.

„Он погађа читав јавни сектор и биће нарочито изражен од 1. октобра 2025. године, када ступа на снагу повећање минималне зараде, а затим и поново од 1. јануара 2026. године. Ако се овакав тренд настави, компресија ће погодити и раднике са високим дипломама, чиме ће се обесмислити систем коефицијената и угрозити достојанство рада у науци“, упозорили су.

Истичу да је раст минималне зараде важан, али да истовремено мора бити праћен растом свих плата – како би свака струка и свака одговорност биле праведно вредноване.

Драган Пантовић из Института за ратарство и повртарство каже за Данас да је, као и у многим другим јавним предузећима, и у њиховој установи проблем исплате минималне зараде решаван повећањем најнижег коефицијента у платној скали.

Тиме су плате, објашњава, неквалификованих радника практично изједначене са зарадама техничара, док су и високообразовани кадрови остали врло близу тог нивоа.

Он наводи да разлика између најниже зараде и плате инжењера тренутно износи 0,85 пута 25.400 динара, односно око 21.600 динара.

„Компресија зарада могућа на микро, не на макро нивоу“

Професор Економског факултета у Београду Михаил Арандаренко оцењује да би повећање минималне зараде у Србији могло да доведе до компресије зарада, али првенствено у секторима са већ ниским платама, где нема великих разлика у примањима.

„Повећање минималне зараде у Србији није екстремно и тешко да може да изазове озбиљније поремећаје. Можда јесте нешто веће, али сигурно неће „спљескати“ зараде у мери да би се то сматрало великим проблемом“, каже Арандаренко за Данас.

Арандаренко додаје да ће и после најављених повећања минимална зарада остати на нивоу испод половине просечне зараде, или у том нивоу, што је и даље, како наводи, испод европског просека.

„У ЕУ постоји директива која препоручује да минимална зарада буде око 60 одсто медијалне зараде, јер је то праг испод којег се улази у сферу радног сиромаштва. Србија, чак и када минималац порасте на 550 евра, неће драстично прећи ту границу, већ ће се постепено усклађивати са европским стандардима“, објашњава Арандаренко.

На питање да ли ће компресија зарада бити више израженија у јавном него у приватном сектору, с обзиром на то да данас имамо штрајк у Институту за ратарство и повртарство управо из тог разлога, Арандаренко одговара да питање компресије зависи од установе до установе и да је то нешто о чему држава, као послодавац, мора да води рачуна кроз интерну политику зарада.

Упитан да ли су и приватни послодавци у обавези да пропорционално повећају и остале плате када расте минималац, одговара да би то могло бити „опасно“.

Минимална зарада, додаје, има јасну економску и друштвену функцију: она треба да мотивише људе да уђу на тржиште рада (екстензивна понуда рада), али и да раде више када већ јесу запослени (интензивна понуда).

„Неко мора да се одрекне бриге о деци, кућних обавеза да би почео да ради… Да би се то десило, рад мора да им се исплати, зато минимална зарада ту игра кључну улогу да привуче радника. То је та екстензивна понуда рада. А интензивна понуда је, када већ радите, онда треба да будете стимулисани да радите и више сати и онда ту је важнији овај ефекат плате. Истовремено, људи су веома осетљиви на питања правичности, па се ефекти повећања преносе и на друге слојеве радне снаге, кроз одређене дистрибуционе последице“, објашњава Арандаренко.

Са акутуелним повећањима минималне зараде, понавља, не очекује драстичну компресију плата, али не искључује да је неће бити у појединим секторима или фирмама, као што је сада случај у Институту за ратарство и повртарство.

„Мада, то ће више бити микро тема. На макро нивоу, пре свега у приватном сектору, то неће бити толико драматично“, каже наш саговорник.

Сматра да наша привреда може да поднесе већи минималац, али, указује, да би било праведније да је порески систем другачији на начин да су мање плате растерећене великих пореских обавеза.

„Никако да укинемо те пореске обавезе, које смо увели 2001. године и оне су остале непромењене до данас“, закључује Арандаренко.

Чеданка Андрић, предсдедница УГС Независност слаже се да повећање минималне цене рада може довести до компресија зарада посебно код послодаваца где су основне зараде везане за минималну цену рада и код послодаваца који имају ограничену масу средстава за зараде, а део њихових запослених тренутно има основну зараду на нивоу минималне или незнатно изнад ње.

„Овај ефекат би могао да буде најизраженији у јавном сектору, где постоји ограничена маса за зараде и где је планирано повећање зарада за наредну годину 4 до 6 процената сто је значајно испод процентуалног раста минималне цене рада. У реалном, приватном сектору такође постоји могућност компресије зарада, јер повећање минималца не значи аутоматску обавезу послодавца да и зараде које су веће од минималне повећава“, истиче она.

Ово је последица чињенице да је у последњих неколико године минимална цена рада постала основа за одређивање зарада у многим предузећима и непостојања колективних уговора у којима ће се зараде запослених јасно регулисати у процесу преговарања представника послодаваца и синдиката, истиче Андрић.

(Данас)