Данас: Амбициозно најављена реформа јавне управе и система зарада никако да угледа светлост дана

 Није поента у томе што је министар државне управе и локалне самоуправе Бранко Ружић обелоданио да ни ове године неће бити донет закон о платама у јавном сектору, нити ће бити уведени платни разреди.

Поента је у прилогу „опет“, јер ни најпедантнији евидентичари не би могли са сигурношћу да кажу колико је пута то најављено па потом одложено, за месец, два, годину или две. Овога пута за 2021. Пре Ружића, још две министарке у том ресору, Кори Удовички а потом и сада актуелна премијерка Ана Брнабић, најављивале су и одлагале овај, како тврде, сложени посао.

За почетак, није могло да се изброји колико људи ради у јавном сектору. Читава година била је потребна за то, прво се помињало да их је више од 700.000, па је у једном тренутку било 420.000 а потом се рачуница зауставила на 500.000.

У првом налету није било јасно да ли ће разврставање обухватити и јавна предузећа и акционарска друштва у власништву државе, али се убрзо од тога одустало, па је званично прихваћено да се реформа зарада односи само на непрофитни део јавних служби. Онда је поново запело јер није било прецизирано да ли ће реформом у исплати зарада бити обухваћене и разне државне агенције, регулаторна тела, институти, заводи и слични „помоћни“ делови државне управе.

Претпоставило се да би требало, али проблем је био то што нико прецизно није могао да утврди њихов број, негде на пола су се реформатори по правилу „забројали“ јер су нека од тих тела укидана, потом поново под другим именом оснивана, припајана…

До данас није баш у јавности јасно ко ће све бити обухваћен реформом државне управе и платним разредима.

А кренуло је амбициозно. Одмах након премијера, министарка Кори Удовички је у јуну 2014. прецизирала да ће закон о платама, који ће се односити на све у јавном сектору, бити усвојен на јесен те године.

Она је објаснила да неки вид платних разреда већ постоји у одређеним деловима државне управе, али да се он „изиграва“.

Указала је и на додатне дилеме, да ли на исти начин треба платити лекара у Београду и Лесковцу, јер трошкови живота нису исти. Испоставило се да је материја толико сложена да је Удовички морала да одложи усвајање потребних закона за крај те, 2014. године, а потом поново да пролонгира „на пролеће, сигурно“.

Она је чак претпоставила и да би Влада одлукама могла да обавеже јавна предузећа на примену тог закона који ће „увести ред у садашњу шуму од 900 коефицијената и 70 накнада, а зараде учинити упоредивим“, изјавила је Удовички крајем 2014. После је поново дошло до померања рока па је тадашња министарка, у разговору са синдикатима, обећала да ће „у перспективи, што би требало да буде 2016. године, закон доживети нешто што треба да личи на платне разреде“, односно да би његова примена била могућа уколико се усвоји током 2015.

Али није, иако је министарка у априлу те године дала најкраћи рок – до краја наредног месеца, „ако Влада намерава да поштује договор са ММФ-ом“.

Није познато када је, током свих тих изјава, дошло до промене првобитне суштине, али је она обелоданила да то неће у правом смислу речи бити платни разреди, већ неких 60 платних група у оквиру истих сектора, што су синдикати у просвети и здравству дочекали „на нож“, с обзиром на то да је у њиховим делатностима то одраније било уведено, а основни захтев им је био да се послови из тих области изједначе са другим деловима јавне управе и служби.

Све до средине наредне, 2016. године, прича о реформи система зарада мало је утихнула, а актуелном ју је учинио, поново као мандатар, Вучић а по захтеву ММФ-а, који је успут, оценио то као „немогућ домаћи задатак“, који је пренео на нову министарку, Ану Брнабић.

Али, посао је и даље био на чекању. Закон још није био спреман, примена је одложена за 2018. а Брнабић је објаснила да су у „последњих пет месеци завршене све функционалне анализе министарстава, урађене су и хоризонталне и вертикалне анализе 94 институције, и сада се ради на акционим плановима за интерну реорганизацију у оквиру здравства, социјале и просвете“… – шта год то значило, главно, светлост дана још није угледало.

Прича о платним разредима тако је већ почела да бива досадна, а дата обећања више нико не схвата озбиљно. Тако су у децембру 2017. нови сазив Владе и садашњи челници у ресору државне управе најавили да ће пратећи закони бити усвојени 2018. а примена почети наредне године. Па није.

Онда је крајем прошле године обећано да ће ове године све то бити завршено да би примена почела у јануару 2020. Па опет није. Уз неизбежно „опет“, крајем ове године закони су одложени за наредну а примена за 2021.

Само није било баш најјасније због чега је уопште дат нови рок.

Страх од демонстрација

У једном тренутку крајем 2016. тадашњи премијер Александар Вучић признао је: „Немамо снаге за платне разреде. Имали бисмо демонстрације заувек.“ Додао је да су сви против платних разреда, јер би они изједначили плате у Београду и Врању и да би ти људи били у праву, јер имају аргумент: „скупљи живот, већи трошкови“. Али, истакао је да он мисли да би такво изједначавање плата било лековито за Србију и задржало људе у мање развијеним подручјима.

Вучић кад је у праву, у праву је

Иако су се захтеви за увођење истих плата за једнака радна места у јавној управи повремено јављали уназад двадесетак година, први пут је то као сегмент реформе у том сектору најавио Александар Вучић, када је као мандатар за састав владе, у априлу 2014. у ауторском тексту за британски „Фајненшел тајмс“, представио свој програм.

„На том путу биће тешких одлука и мораће да се обуздају веће плате у јавном сектору и уведу платни разреди како бисмо обезбедили да исти посао буде једнако плаћен“, навео је тада Вучић. Он је оценио како ће то бити тежак посао. А ни слутио није колико је у праву.

(Данас)