Данас: Ал Дахра купила имовину ПКБ за 105 милиона евра, из чега ће бити отплаћено 80 милиона евра обавеза и 17 милиона евра за отпремнине - цео ПКБ оде за враћање дугова

 Арапска компанија регистрована у Србији Ал Дахра Србија је за имовину Пољопривредне корпорације Београд (ПКБ) понудила 105,055 милиона евра, речено је јуче на отварању финансијске понуде.

Почетна цена за ПКБ је била 104,5 милиона евра, а ни не чуди што цена није била виша с обзиром да је Ал Дахра била једини понуђач. Иначе, то је 50 одсто процењене вредности имовине ПКБ-а, а у цену није ушло стадо са око 20.000 грла. На крају прошле године у билансима ПКБ-а водило се 18.245 грла говеда, 1.573 грла свиња и 1.485 грла оваца. С обзиром да се вредност стада свакодневно мења, оно ће бити процењено када буде преузимано, али се његова вредност процењује на око 17 милиона евра.

Оно што Арапи добијају за тих 105 милиона евра је 16.785 хектара земљишта на територији општина Палилула, Сурчин и Зрењанин. Затим имовину зависних предузећа Еколаб, Института ПКБ Агроекономик и Ветеринарске станице ПКБ. Такође, на продају су понуђене и две парцеле градског грађевинског земљишта у Борчи од 1,8 хектара и 1,2 хектара, по почетној минималној цени од 939.113 евра, односно 284.000 евра.

С обзиром да се продаје имовина, а не капитал предузећа, обавезе ПКБ-а неће пасти на терет купца већ ће се измирити из продајне цене, а исто важи и за социјални програм за око 1.700 радника који ће износити између 16 и 17 милиона евра, с обзиром да ће добити по 450 евра по години стажа.

Синдикати нису задовољни ни моделом приватизације, нити уопште идејом да се продаје национални ресурс као што је пољопривредно земљиште. Милисав Ђорђевић, председник Самосталног синдиката ПКБ корпорације, каже да су радници разочарани продајом имовине, а не правног лица.

„Овако нама ништа није гарантовано. Продајом имовине немамо више никаквих стечених права, нема минулог рада, колективног уговора. Министарство привреде нам је обећало да ћемо сви добити шансу да радимо код новог власника. Такође, услов да нема промене структуре производње у наредне три године значи да се неће бавити сточарством, пошто се тиме нико не бави са овим подстицајима, а велики број радних места је везан за стоку“, каже Ђорђевић подсећајући да су 2014. године укинуте премије за млеко само ПКБ-у, како каже „неуставном уредбом“ због чега је ова компанија до сада изгубила више од две милијарде динара. Он је указао и да није тачна тврдња председника од пре два дана да је дуг ПКБ-а био 87 милиона евра, већ да је 2013. године био 59 милиона евра, а 2017. године 80,7 милиона евра.

„Како се држава односила према ПКБ-у и колико је допринела овом стању говори и да узела земљиште за пут код Остружничког моста и да је остала дужна 770 милиона динара и да ни динар није уплатила предузећу“, подсећа Ђорђевић.

Новац који ће бити уплаћен за ПКБ ће бити једва нешто већи од износа дугова ове компаније. Наиме на крају 2017. године краткорочне и дугорочне обавезе износиле су око 9,5 милијарди динара или поменутих 80,5 милиона евра. Један од највећих поверилаца ПКБ-а је АИК банка са кредитом од две милијарде динара. Краткорочне обавезе компаније су износиле 6,74 милијарде, а дугорочне 2,8 милијарди динара. На крају прошле године добављачима је ПКБ дуговао две милијарде динара.

Љубодраг Савић, професор на Економском факултету у Београду, сматра да је тржиште показало колика је цена ПКБ-а, као и да је очигледно да су сви калкулисали и чекали да цена падне, што је сасвим легитимно понашање купаца.

„Тржиште је показало да је ово цена, купци су вероватно задовољни, а сада да ли је држава… Мада можда је и држава задовољна, али ја као грађанин нисам и то не због цене већ зато што мислим да га уопште није требало продавати. Продаја природних богатстава није питање цене него памети“, каже Савић додајући да су исте УАЕ одакле долази Ал Дахра, још пре неколико година саопштиле намеру да за 1,2 милијарде долара купе земљиште у црноморском сливу да би осигурали прехрамбену сигурност.

„Да ли о томе неко размишља код нас? Не, код нас је ПКБ са земљиштем проблем који треба да се реши продајом“, оцењује Савић додајући да се нигде не рачунају „милион и милиони уложених сати да се од мочваре направи пољопривредно земљиште“.

(Данас)