Dajana DŽonston: Ričard Holbruk - čudovište koje presuđuje

Sa svoje samoproglašene moralne visine Holbruk je sudio srpskom lideru kao oportunisti bez političkih ubeđenja, ni komunističkih ni nacionalističkih, jednostavno kao „oportunisti koji traži moć i bogastvo za sebe"

Oštro kritikovanje upravo preminulih osoba se obično smatra nekulturnim. Ali sam Ričard Holbruk je bio primer nepoštovanja tog običaja. Kada je saznao za smrt Slobodana Miloševića u zatvoru, Holbruk nije oklevao kada ga je opisao kao „čudovište" slično Hitleru ili Staljinu.

To je bila čista nezahvalnost jer Holbruk duguje najveći uspeh u svojoj karijeri - Dejtonski sporazum, potpisan 1995. godine, koji je okončao građanski rat u Bosni i Hercegovini - skoro potpuno Miloševiću. I to je jasno objasnio u svojim memoarima „Kako okončati rat" („To End a War", Random House, 1998).

Ali Holbrukova najveća veština, koju je omogućilo saučesništvo medija, se sastojala u maskiranju stvarnosti kako je njemu odgovaralo.

Dejtonski mirovni sporazum je predstavljen kao herojska pobeda za mir koju je Holbruk izvukao protiv Miloševićeve volje, kojeg su SAD morale da „izbombarduju do pregovaračkog stola". A u stvari su SAD bile svesne toga da je Milošević želeo mir kako bi izvukao Srbiju iz ekonomskih sankcija. Muslimanski lider Alija Izetbegović je bio taj koji je želeo da se rat nastavi uz američku vojnu pomoć.

SAD su u stvari bombardovale Srbe kako bi naterale Izetbegovića za pregovarački sto. Sporazum koji je postignut u jesen 1995. godine se nije mnogo razlikovao od sporazuma postignutog u martu 1992. godine između tri etničke grupe pod pokroviteljstvom Evropske zajednice, koji je mogao potpuno da spreči građanski rat da ga Izetbegović nije sabotirao tako što je povukao svoj dogovor uz podršku američkog ambasadora Vorena Zimermana. Ukratko, daleko od toga da je Amerika veliki mirotvorac na Balkanu: prvo su ohrabrili muslimansku stranu da se bori za svoj cilj jedinstvene Bosne, a onda su podržali oslabljenu federalizovanu Bosnu - posle skoro četiri godine krvoprolića nakon kojeg je stanovništvo osiromašeno i ogorčeno.

Stvarni cilj svega ovoga, kao što je Holbruk napisao u knjizi „Kako okončati rat", je bio da se pokaže da Evropa ne ume da upravlja svojim sopstvenim vitalnim interesima, a da je Amerika i dalje „neophodna nacija". On u knjizi takođe objašnjava da su muslimanski lideri na iritirajući način bili protiv okončavanja rata bez potpune pobede, a da je samo spremnost Miloševića na ustupke spasila dejtonske pregovore od neuspeha, što je omogućilo Holbruku da bude proglašen herojem.

Holbruk duguje najveći uspeh u svojoj karijeri - Dejtonski sporazum potpisan 1995. godine, koji je okončao građanski rat u Bosni i Hercegovini - skoro potpuno Miloševiću.

Milošević se nadao da će njegovi ustupci voditi ka miru i pomirenju sa SAD. Ali desilo se to da je njegova jedina nagrada za to što je ustupio Holbruku pobedu karijere bilo NATO bombardovanje 1999. godine kako bi kosovska pokrajina bila otrgnuta od Srbije i da bi se pripremio Miloševićev pad. Holbruk je odigrao odlučujuću ulogu u ovom scenariju, kada se u leto 1998. godine fotografisao bez cipela u šatoru sedeći među naoružanim albanskim secesionistima, koje je do tada Stejt Dipartment karakterisao kao „teroriste". Kratko posle toga je rekao Miloševiću da će Srbija biti bombardovana ukoliko ne povuče bezbednosne snage iz pokrajine, što je Holbrukovim blagoslovom pretvorilo bivše teroriste u borce za slobodu.

Holbruk je bio aktivan na mnogim poljima u svojoj karijeri od Vijetnama do Avganistana. Godine 1977, kada je Indonezija napala istočni Timor i počela da masakrira stanovništvo te bivše portugalske kolonije, SAD su poslale Holbruka kako bi navodno promovisao „ljudska prava", ali u stvari da bi pomogao u naoružavanju Suhartove diktature protiv istočnotimorske. Ponekad se vlade naoružavaju protiv buntovnika, ponekad se buntovnici naoružavaju protiv vlada, ali, iako izgleda kontradiktorno, ono što je konstantno je to da se iskorišćavaju i pogoršavaju tragični lokalni sukobi kako bi se proširila američka imperijalna moć po celom svetu.

Holbruk i Milošević su rođeni iste godine, 1941. Kada je Milošević preminuo 2006. godine, Holbruk je dao dugačku izjavu za BBC bez imalo ljudske usrdnosti. „Ovaj čovek je uništio Balkan", rekao je Holbruk.

„On je bio kriminalac koji je prouzrokovao četiri rata, preko 300.000 mrtvih, 2,5 miliona beskućnika. Ponekad čudovišta najviše utiču na istoriju - Hitler i Staljin - a to je slučaj i sa ovim gospodinom".

Holbruk je sebe predstavljao kao dobro koje ima posla sa zlom za znamenitu stvar. Kada pregovarate sa Miloševićem, „svesni ste toga da sedite preko puta čudovišta čija će uloga u istoriji biti strašna i koja je prouzrokovala toliko smrti".

Ko je bio čudovište? Niko, pa ni Hag, gde je preminuo zbog nedostatka lekarske nege, nije uspeo da dokaže da je Milošević odgovoran za tragične pogibije u ratovima zbog raspada Jugoslavije. A Holbruk nikada nije bio na sudu zbog ubistava u Vijetnamu, Istočnom Timoru, Avganistanu, Iraku, i naravno, u bivšoj Jugoslaviji, koji su se delimično desili zbog američke politike, koju je on vodio.

Sa svoje samoproglašene moralne visine Holbruk je sudio srpskom lideru kao oportunisti bez političkih ubeđenja, ni komunističkih ni nacionalističkih, jednostavno kao „oportunisti koji traži moć i bogastvo za sebe".

U stvari nije bilo nikakvih dokaza o tome da je Milošević tražio ili dobio bogatstvo za sebe, dok je Holbruk, između ostalog, bio potpredsednik investicione banke Credit Suisse First Boston, generalni direktor investicione banke Lehman Brothers, potpredsednik investicione kompanije Perseus LLC, i član upravnog odbora osiguravajuće i finansijske kuće AIG (American International Group) u vreme kada je ta firma, po Vikipediji, bila u „šemama divljih spekulativnih kredita, koji su poreznike verovatno koštali stotine milijardi kako bi se sprečilo da AIG uništi ceo finansijski sistem".

Miloševiću se sudilo godinama bez mogućnosti odbrane pre nego što je preminuo pod čudnim okolnostima. Za Holbruka je taj kraj bio savršeno zadovoljavajući: „Znao sam, čim je stigao u Hag, da više nikada neće videti svetlost dana i mislim da je pravda zadovoljena na čudan način jer je umro u svojoj ćeliji, i to je bilo ispravno učinjeno."

Postoje mnoge druge laži i obmane u Holbrukovim manipulacijama balkanskim neprilikama, kao i u njegovom ciničnom korišćenju tragedija u Vijetnamu, Istočnom Timoru, Iraku i Avganistanu. Međutim, ne treba precenjivati njegov značaj. Moralna čudovišta nemaju uvek velikog uticaja na istoriju, kada su samo uzaludni instrumenti birokratske vojne mašinerije koja je poludela od besa.

Counterpunch

Prevod: Svetlana Maksović

(Fond Slobodan Jovanović)