Цвијетин Миливојевић: Рубиконов референдум

 Свега овога не би било да су Молдавац, Немац и Македонка (оно троје странаца из Уставног суда БиХ), уместо да целу БиХ закопавају у живо блато, пресуђујући по жељи лидера једне политичке партије и ургенцијама Брисела, Берлина и Вашингтона, изменили своју првотну одлуку о неподобности Светог Стефана.

Онима који и даље не разумеју шта хоћу да кажем, препоручујем да читају Имануела Канта и Алију Изетбетовића.

Велики Кант је, у своје време, резоновао овако: Предрасуде су претходни судови уколико се прихватају као основне поставке или принципи и зато сваку поједину предрасуду ваља сматрати неким принципом погрешних судова, јер из предрасуда потичу, сада већ више не само предрасуде, већ - погрешне расуде, тј. судови!

А рахметли Изетбеговић, овако је, са историјске дистанце, 2000. године, образлагао разлоге за одржавање октроисаног референдума о независности БиХ, 29. фебруара и 1. марта 1992. који је организован уз противљење политичких представника Срба и бојкот грађана тог истог консититутивног народа.

- Референдум нам је био битан с обзиром на карактер рата. Имамо ситуацију: рат прије референдума и рат након референдума. Рат прије референдума је грађански рат, а рат након референдума је агресија. И зато је референдум битан - говорио је Изетбеговић сениор.

На питање зашто је одустао од лисабонског договора који је, и без рата, независну БиХ темељио на принципу унутрашње поделе на етничке кантоне, Изетбеговић је одговорио: "Свугдје постоје стратегија и тактика. Наша стратегија је била: цјеловита, демократска БиХ. Ови лисабонски разговори били су једно пет до шест дана прије референдума. Ја сам вам малоприје рекао какав је референдум имао значај за БиХ. То је значило прећи Рубикон, па бити са ове или са оне стране Рубикона. С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат. Тако да је нама било изузетно важно да се тај референдум одржи. Зато сам вербално дао подршку том документу, али сам одбио да га потпишем и до потписивања није дошло. Било је неопходно да га не одбијем тада, јер би референдум дошао у питање."

Испоставило се, међутим, да је чак и уз невероватну, скоро максималну излазност (што би значило да су гласали сви пунолетни грађани два од три конститутивна народа) није обезбеђена двотрећинска подршка што се сматра кредибилним резултатом када неко тражи независност. На страну то што је Устав СР БиХ, од 1974, након што су Муслимани заокружили свој национални и конститутивни идентитет и постали уставно равноправан (ни мање, али ни више) народ са српским и хрватским - о виталним државним питањима као што је отцепљење од Југославије, подразумевао консензус та три народа.

Но, најбројнији народ у БиХ је, наводно бежећи од "српске хегемоније" у СФРЈ, већ при порођају независне БиХ, узео улогу "хегемона" у тој "малој Југославији". По упутству арбитра за растурање СФРЈ, оног Бадинтера, требало је само да се спроведе, макар и насилни, референдум и - међународно признање је промптно уследило.

Јуче, на мој рођендан и на дан референдума о Дану РС, пронађох пожутелу мапу покојне СФРЈ, на којој ми је рахметли Изетбеговић, поткрај 1990, у свом страначком кабинету у Сарајеву, својеручно потписао: "За Југославију! Алија Изетбеовић". Но, пусти то, него - шта да чинимо ми грађани Србије (сад кад је наш Канцелар, подржао председничку кандидаткињу Хилари Клинтон) ако, којим случајем, победи словеначки зет Трамп?

(Данас)