Цвијетин Миливојевић: Михиз, Мића, Перчевић и Дачић

Наши русољуби у срцу, вешто камуфлирани у еврофанатике, храбро - за разлику од пословично килавих евроскептика - покушали, око Нове, да заврну Европску унију. На њихову несрећу, провалио их Брисел, па акцизе послао на поправни у српски парламент, с тим што се то сада, стручно, не зове баш тако, већ „европске директиве“, јелте.

То је за мене апсолутни утисак „бла, бла, трућ“ недеље у којој су свима нама, малим и великим овисницима од политике, Шапер & Крстић наметнули реконструкцију Владе, а Вучић смањење броја посланика, као питања свих питања, од којих ће до краја јануара зависити све, па и наши мали животи.

А од вељаче, биће нешто друго, једнако неинвентивно, али заглушујуће спиновано.

На пример, увек добродошло пригодно предизборно подсећање да од „Коштунице др Војислава“ нема горег, у чему се - читам између редова - слажу и онај, данас Тадићев, а две хиљаде друге и треће Коштуничин, саветнички двојац, и Шешељев генерални секретар, данас у функцији човека који хронично не може да опрости Дачићу што је две хиљаде и осме „погазио реч“.

Радујем се новом времену које, половином јануара 2010, напокон, пристиже у политичку Србију. Времену у коме се политичким аналитичарима, „опинион мејкерима“ и истраживачима јавног мњења, баш онима који се, свих двадесет и нешто година вишестраначја у Србији, заклињу у „струку изнад политике“, укидају радна места опуномоћених одговарача на питање „да ли посланички мандат у пропорционалном изборном систему припада странци или посланику“. У историју лагано одлази „њихово“ у коме су, пре него што су постали беспоговорни гласноговорници ставова Венецијанске комисије, по њиховим тумачењима, од случаја до случаја, мандати припадали баш онима за које је навијао, у том тренутку, актуелни режим. Да вас даље не малтретирам тиме како је у Србији творена и брањена чаробна цифра 126, од 1990. наовамо.

Гледам, пре неки дан, Дачића код Стефановића и Тијанића. Онако наоружан записницима са Округлог стола власти и опозиције, с почетка деведесетих, када се ондашња опозиција, а данас, махом, власт, упињала да сруши Милошевићев већински изборни систем, а инаугурише „праведнији“ пропорционални, „по Д’Онту“ и томе слично - заменик председника Владе, први потпредседник Владе и министар полиције, тј. „три у једном“, изгледа као морална и принципијелна громада. Али, стварно! Млади лавови СПС-а одували су тада комплетну памет антимилошевићевске Србије, толико да је Матија Бећковић, ондашње перјанице Депоса Мићу Поповића и Михиза, прозвао „Перчевић и Дачић“.

Укидање бланко оставки испаде данас главни проблем, најважнији услов за улазак у ЕУ. Режимски политички аналитичари - још откако је Тома Николић уз помоћ Бориса Тадића присвојио радикалске посланичке мандате - доказују како су посланици, а не странке власници мандата, успут се позивајући на врховног арбитра, јер, боже мој, Европа тако каже!

Али, требало је да председник државе јавно прозбори да би за Србију најбољи био персонални пропорционални изборни систем, па да и цела политичка јавност почне да цитира изјаву уваженог политичког аналитичара да грађани неће више да „бирају партијску мачку у џаку“.

Па, ко нормалан може да буде против таквог изборног система? На концу, и у једној Босни и Херцеговини, која у много чему тапка за Србијом, народни представници се одавно бирају тако што бирач заокружује странку, али паралелно и своје фаворите на страначкој листи.

Логично је да грађани желе да знају ко ће да их представља у парламенту. Желе да верују да тај неко неће да „прода веру за вечеру“, буде изабран по једном, а потом заступа други политички програм; хоће да верују да тај сутра неће да промени страначко јато; желе непосредну, а не делегатску демократију.

Баш у овом скупштинском сазиву сведоци смо најмање 30 случајева препродаје изборне воље грађана, уз адекватну материјалну или надокнаду нематеријалне природе. Иако је већина тих посланика своје мандате добила захваљујући блискости с партијским лидером, послушности, а често и чистом полтронству.

Зато разумем Дачићев страх од пузајућег двопартијског система. Хоће то када изневериш очекивања бирача који су гласали за тебе.

Зато и подржавам предлог председника Тадића. „Доминантно пропорционални с елементима већинског изборног система“ волео бих да видим већ на следећим изборима. Чак и ако се Коштуница противуставно буде мрштио због тога.

(Данас)