Цензоловка: Ђилас, таблоиди и бојкот медија

 У ненормалном окружењу, у којем држава не поштује сопствене законе, дискриминација овог или оног медија постала је заправо лични избор и одлука овог или оног појединца. Не зато што је тај појединац овакав или онакав, што не жели да поштује закон, већ зато што му у борби с подивљалим провладиним медијима – ништа друго није преостало.

Срећна је држава у којој је у постизборној анализи медија главна тема – понашање једног политичара према екипама неколико медија на једној конференцији за новинаре и током једне изборне ноћи. Несрећа је, међутим, то што у Србији главне теме најчешће, па ни у овом тренутку, нису сасвим у складу с реално горућим проблемима.

Након што је Драган Ђилас забранио да из његовог штаба и са његове конференције за новинаре извештавају ТВ Пинк, Студио Б, Информер, Српски телеграф, Ало и Вечерње новости – управо је то постало тема свих тема, ствар важнија од незапамћене доминације једне странке у предизборном извештавању, новинарске пристрасности која је на тренутке прелазила границу гледљивости, непостојања било какве култивисане политичке дебате, медијске харанге над политичким неистомишљеницима и разних других медијско-политичких појава које су обележиле како ове изборе, тако и дуги период пре њих.

Ђиласова забрана свакако јесте нешто о чему би требало озбиљно разговарати, тим пре што ово није ни први, а ни последњи случај да се новинарима забрани извештавање, али је исто тако нешто чему не може да се приђе једнострано.

Подвлачење црте

Дан пре одржавања избора, из покрета Не давимо Београд саопштено је да су Телевизији Пинк одбили захтев за извештавање из њиховог штаба. Следила је Ђиласова забрана, уз знатно проширен списак непожељних. На конференцији за новинаре 6. марта он је објаснио да ће тим медијима бити омогућено да присуствују када се „буду понашали као медији“, да „негде треба да се подвуче црта“ и да се „не треба правити да је све у реду“. Свој став поткрепио је тврдњом да никада није позван на ТВ Пинк да изнесе своје политичке ставове, као и да има пресуду која на Пинку треба да се прочита у централним вестима, која потврђује да је „говорио лажи о њему пре четири године“, али да та пресуда никада није прочитана.

На овај потез прво је реаговало Удружење новинара Србије које се огласило већ 4. марта, али и два дана касније. То удружење подсетило је да Закон о јавном информисању забрањује „непосредну и посредну дискриминацију уредника медија, новинара и других лица у области информисања“, као и да „нико, па ни Драган Ђилас, није овлашћен да одлучује о томе ко јесте, а ко није новинар“.

УНС још напомиње да је Ђилас као сувласник листа Прес „користио свој медиј као пропагандно оружје, али новинарима Преса тада нико није онемогућавао рад“. Коначно, каже се да „свако има право да буде незадовољан радом новинара и да се због тога може обратити надлежним регулаторним и саморегулаторним телима, као и судским органима“.

Тезе изнете у саопштењима УНС-а заправо су све што се Ђиласовом потезу формално-правно може замерити: Закон заиста забрањује дискриминацију, Ђилас заиста није тај ко одлучује о статусу новинара, Ђилас се стварно није прославио по свом односу с медијима и, заиста, свако може да се обрати надлежним телима.

Али, не лези враже – у Србији углавном ништа не остаје у границама формално-правног, а практично свака таква замерка на понашање бившег градоначелника Београда може да буде ако не оспорена, оно бар до крајности релативизована.

Пре свега, исти закон,  који у члану 4 забрањује дискриминацију медија, у низу других чланова налаже да медији извештавају у јавном интересу – „истинито, непристрасно, правовремено и потпуно“, да се поспешује плурализам и да су забрањени медијски и сваки други монополи, односно да се „ради омогућавања грађанима да формирају сопствено мишљење о појавама, догађајима и личностима, обезбеђује разноврсност извора информација и медијских садржаја“. Све те чланове и тачке већ годинама континуирано крше и ТВ Пинк и сви други „забрањени“ медији.

Наравно, недопустиво је да се због нечијег кршења закона наставља са сопственим кршењима – то би било исто као када би неко убио неког, а ми га затукли тољагама „јер је тако заслужио“. У демократским, уређеним друштвима то напросто не иде тако и због тога незаконито поступање Драгана Ђиласа не може бити оправдано незаконитим поступањем медија.

Требало би, ипак, напоменути да његов поступак није креиран еx нихило, неизазвано, тек тако – зато што му се тако допало. Јер, управо је Драган Ђилас једна од највећих жртава таблоидних медија: од Пинка до Курира (који се сад примирио, али чији су греси такви и толики да их је немогуће заборавити). Десетине насловних страна и сати у ударним телевизијским терминима који су му били посвећени оставили су видан траг на његовој каријери, приватном животу, па и резултату на последњим изборима.

И да не би било забуне: то га не оправдава, али мора да се напомене, опет ради потпуног информисања.

Иста логика може да се примени и у обрнутом смеру. Током власти Драгана Ђиласа у Београду извештавање Студија Б било је све само не непристрасно: он је био прва и последња вест сваког дана, о мосту на Ади исписивале су се и рецитовале епопеје, извесна водитељска персона која се сад отапа пред Вучићем на Пинку тако се својевремено отапала и пред Ђиласом итд. Такође, извештавање Ђиласовог Преса ушло је у анале таблоидног бешчашћа и заправо утабало пут за данашњи Информер – уредник Преса, уосталом, био је Драган Ј. Вучићевић лично.

Али, да ли то може да оправда понашање данашњег Студија Б (који је тренутно неупоредиво гори него што је икада био, па и у време Ђиласове власти), данашњег Пинка и осталих „забрањених“ медија? Тешко. Имајући у виду да добар део тих медија воде исти људи који су некада водили прођиласовске медије, та ситуација само показује да на медијском тржишту има образа који могу да се купе и новинара који су спремни да клекну пред сваким владаром.

Коначно, ту је и теза да због неправде која му је начињена у медијима свако може да се обрати надлежним институцијама. Формално-правно, то је сасвим тачно. Проблем је, међутим, то што је реалност таква да од тог обраћања никакве вајде нема. Као саморегулаторно тело, Савет за штампу има само „показну моћ“: оно се бави поштовањем медијске етике, својим одлукама скреће пажњу на проблематичне примере, али нема ама баш никаква овлашћења за било коју форму санкционисања. Осим тога, управо медији којима је Ђилас забранио извештавање из свог штаба, углавном игноришу одлуке Савета и оспоравају било какав ауторитет тог тела.

Тужбе по жалбама Драгана Ђиласа судови су углавном решавали у његову корист, али је стара прича да ни од тога нема претеране вајде када је у питању нечији углед и интегритет: после таблоидног разапињања то представља ни мање ни више од неке „моралне задовољштине“. С друге стране, ту је и низ судских одлука – у случају неких других „противника режима“ – које су и с правног становишта веома спорне и којима је одобрено отворено таргетирање, насумично оптуживање, бесрамно блаћење ове или оне личности с јавне сцене.

Што се тиче Регулаторног тела за електронске медије, не би требало трошити речи. То је институција која систематски одбацује жалбе грађана, одлучује само на основу политичко-економских интереса својих чланова, која је толико дубоко корумпирана, под директним и врло снажним политичким утицајем, толико обешчашћена – да се од ње више не очекује ништа, осим нових скандала.

Затворена врата

Ништа од овога не дешава се први пут: спорадично се појављују ситуације у којима ова или она личност или организација забрани овом или оном медију да извештава с догађаја које организује. У том смислу, најпознатији је случај из августа 2016. када Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије, на своју конференцију за новинаре није позвала новинаре ТВ Пинк, ТВ Хепи, Информера, Курира, Српског телеграфа, Блица, Вечерњих новости, листа Ало, Политике, Правде и, како је наведено, „њима сличне“.

На Јелену Милић је тада устала „кука и мотика“ и тешко је било наћи неког ко ће на било који начин не оправдати, него бар с разних страна осветлити њен чин.

Такође, након што је функционер СНС-а оптужио Наташу Јеремић да је шефица наркокартела, супруга кандидата на председничким изборима 2017. одржала је конференцију за новинаре на коју нису пуштени новинари Студија Б, Информера и Српског телеграфа, док новинари ТВ Пинк нису добили одговоре на постављена питања.

Реакције су биле мање бурне него у случајевима Јелене Милић и Драгана Ђиласа, а конференцији је присуствовала и тадашња председница УНС-а Љиљана Смајловић.

Сасвим очекивано, на Пинку су данима емитоване јадиковке на тему гушења слободе медија (?!), опет без анализе „шире слике“.

Тада, као и сада, требало је имати у виду и контекст. Закон о јавном информисању, онај који забрањује дискриминацију медија – у већем је делу добар и у складу је с европским стандардима, али је исто тако закон писан и прављен за нормалне околности, нормално медијско тржиште и нормално окружење. То је, међутим, нешто што у Србији једноставно не постоји.

Закон о јавном информисању пре свега не поштују највиши носиоци државне власти који су медије упрегли у сопствене политичке кампање и од њих направили слуге, који јавно и отворено вређају и дискриминишу медије чије уређивачке политике нису у складу с њиховим интересима, који различитим економским махинацијама исцрпљују и лагано уништавају све критичке медије.

У тим околностима, како од људи који су у медијима дискредитовани, вређани, оптуживани за све и свашта, који су под сталним притиском и претњом тих медија и тих државних функционера, очекивати да се само они, ето, слепо држе одредбе о дискриминацији, а да забораве на све друго? Како очекивати од Драгана Ђиласа, Јелене Милић, од било ког појединца, медија или организације који су развлачени по Пинку, да о тој телевизији или њој сличнима, имају одступницу и да их третирају „хладне главе“?

Нажалост, у ненормалном окружењу, у којем држава не поштује сопствене законе, дискриминација овог или оног медија постала је заправо лични избор и одлука овог или оног појединца. Не зато што је тај појединац овакав или онакав, што не жели да поштује закон, већ зато што му у борби с подивљалим провладиним медијима – ништа друго није преостало.

КРАТКА ИСТОРИЈА БОЈКОТА: ОД ШЕШЕЉА ДО ГАШИЋА

Бојкот медија је заправо огледало с два лица – баш као што неки политичари и јавне личности у неком тренутку изаберу да бојкотују неке медије, и медији могу да бојкотују овог или оног политичара и личност.

Најпознатији и једини ефикасан случај у Србији био је бојкот Српске радикалне странке 2000. године. Након што је Војислав Шешељ на конференцији за новинаре најавио могућност ликвидације и хапшења новинара, Независно удружење новинара позвало је независне медије да више не извештавају о конференцијама за новинаре СРС-а, да не преносе саопштења те странке, нити изјаве њених функционера. У саопштењу којим је 13 медија најавило бојкот наводи се: „За сада је то за нас једини начин на који можемо да одговоримо на неосноване нападе и претње који долазе из СРС“.

Различите су теорије о правом ефекту тадашњег бојкота, а ни до данас нема јединственог става да ли је управо тај потез привремено скрајнуо Српску радикалну странку с политичке сцене: чињеница је, међутим, да радикала једно време једноставно није било нигде, изузев на РТС-у.

Ситуација је сада сасвим другачија, пре свега због далеко развијеније мреже медија, далеко слабијих медија који нису под контролом државе, као и због постојања друштвених мрежа. Захваљујући свему томе, бојкот у данашње време практично нема никакав конкретан политички ефекат. Он би, међутим, могао да има и те какву поруку.

У септембру 2017. године портал Инсајдер позвао је на бојкот активности министра одбране Александра Вулина због вређања новинара КРИК-а у саопштењима Покрета социјалиста. Осврћући се на чињеницу да је Вулин с КРИК-ом заратио због испитивања порекла његове имовине, Инсајдер је саопштио: „Позивамо и остале колеге и медије да се придруже нашој акцији како бисмо покушали да заштитимо оно што је од професије остало. Наша одлука не значи да ћемо надлежне амнестирати од постављања питања. Они одговоре не дугују нама као новинарима, ми их постављамо у име грађана Србије који су им послодавци.“

Овом позиву се – бар колико је познато – нису прикључиле друге колеге, али је чињеница да се тиме посебно скренула пажња на Вулиново понашање према медијима, као и да је Вулин од тада ипак нешто мање медијски присутан.

Пажњу је такође привукла медијска конференција коју је у новембру 2016. бојкотовала група новинара због тога што је најављено да ће је отворити лично Александар Вучић. Председник Независног друштва новинара Војводине Недим Сејдиновић унапред је отказао учешће на том скупу, уз образложење да је Вучић „проверени непријатељ медијских слобода“, док је директор ЦИНС-а Бранко Чечен био међу онима који су изашли с догађаја.

(цензоловка)