Чедомир Јовановић: Црна Гора је независна држава и њене мере против коронавируса морају да се поштују, без обзира на то да ли је неко владика

 Ако је Влада донијела мјере, ако Црна Гора има одличне резултате у борби против короне, и ако сви наводе да је урађен невјероватно добар посао, онда се то мора поштовати до краја. Да ли се ради о некоме ко је владика или обичан грађанин, потпуно је свеједно. Опет понављам, Црна Гора је независна држава, има своје законе, уредбе, прописе. Сама рјешава своје проблеме и нема потребе да трпи било чије туторство, нити то треба да толерише, каже Чедомир Јовановић, лидер ЛДП-а за Побједу и оцјењује да се одређени кругови у Београду и даље снажно боре против црногорске независности.

Не бих баш рекао да не мрдају са мртве тачке. Међутим, нико од нас није замрзнут, нас прати реалан живот и оно што он са собом носи. Не постоји нико ближи Србији од Црне Горе, и што прије схватимо да у овако суровом свијету имамо само још једни друге, прије ћемо неријешена питања оставити по страни. Србија има друге проблеме, који су се таложили претходних 30 година, и они нијесу закопани, нити можемо да зажмуримо на оба ока и да тако нестане одговорност која постоји. Однос Србије и сусједа прате теме, које су саме по себи компликоване и дубоке, јер ту се не ради о неком економском неслагању или политичком питању ниског интензитета.

Прије само 20 година, ми смо оставили коначно пушке са стране послије деценије у којој је скоро свако на сваког запуцао. Србија и Црна Гора су те све године провеле у заједници из које се изашло на један пристојан начин, али уз немирење Србије да је Црна Гора независна држава која своје одлуке доноси у складу са својим интересима. У томе се крије суштинско наше неслагање на нивоу држава, јер што би Црна Гора више да буде независна држава, то се одређени кругови у Београду труде да се против тога боре што снажније. То није нужно повезано са тим ко је на власти у Србији, јер се овдје формирала једна засебна заједница која не дозвољава ни околним државама да живе на миру, нити пушта Србе у региону да се интегришу у друштва у којима се налазе. То раде и у Црној Гори, и на Косову и у Босни и Херцеговини.

Како коментаришете поступање СПЦ која по Црној Гори организује окупљања пред Манастиром Острог и причешће из исте кашичице у вријеме пандемије?

Црна Гора је као и свака држава донијела одређене мјере које служе да се број заражених од вируса корона сведе на најмању могућу мјеру. То подразумијева низ природних забрана, које једино могу имати ефекта ако се поштују, а они који то не чине, да буду санкционисани. Увијек сам имао разумијевања за положај цркве у друштву, нијесам негирао њену историјску улогу, па чак и када се данас не слажем са њом по неким питањима, бирам ријечи када им се обраћам. Не зато што зазирем од цркве, јер ако су се трудили да некога анатемишу у Србији, онда сам то био ја. Ради се о мом схватању живота, опхођењу према људима и пристојности која свима недостаје.

Са друге стране, не може закон за појединце да важи, док би неко други био толерисан, само због утицаја које има у друштву и на друштво. То је управо поента свега што се догађа у Црној Гори. Ако је Влада донијела мјере, ако Црна Гора има одличне резултате у борби против короне, и ако сви наводе да је урађен невјероватно добар посао, онда се то мора поштовати до краја. Да ли се ради о некоме ко је владика или обичан грађанин, потпуно је свеједно. Опет понављам, Црна Гора је независна држава, има своје законе, уредбе, прописе. Сама рјешава своје проблеме и нема потребе да трпи било чије туторство, нити то треба да толерише.

Предсједник Србије је све вријеме ванредног стања био у политичкој кампањи. Према његовим иступима треба да му захвалимо што смо живи… Након укидања ванредног стања тензије из његових обраћања преточене су у сукоб на улици са неистомишљеницима. Зашто СНС једино у конфликтном стању може да управља државом?

Треба бити поштен у овој ситуацији и реално погледати начин на који се Србија суочила са епидемијом. Да ли је за релативно добре резултате заслужан неко ко је мој политички противник, за мене је потпуно неважно. Имали смо изузетно комплексну ситуацију, бројне проблеме које знају само они који су их рјешавали, и због тога нећу бити онај ко иде около и као политички мешетар купим поене на овом питању. Не пада ми то на памет. Поштујем сваког љекара, медицинску сестру, помоћно особље, све људе који су жртвовали своје здравље због свих нас. Уз то, Србија је једна од земаља коју је корона затекла у току кампање за парламентарне и локалне изборе, тако све и да је хтјела, није могла побјећи од дневне политике.

Ако примјећујете, мене нећете наћи у тим обрачунима власти и наводно праве опозиције, јер ја нијесам спреман да учествујем у партијским сплеткарењима никада, а посебно док се и посљедњи човјек не буде изборио са страшном болешћу. То је одлика кукавица и људи који само у нечему тако страшном могу наћи простор за себе, пошто политику за разлику од Либерално-демократске партије немају. Да ли ће сада они међусобно да ратују, сукобљавају се, говоре једни о другима најгоре ријечи, то нека виде између себе. Познају се толико добро, да је право чудо да сви ти људи нијесу једна партија. Увијек сам стајао наспрам њих, свих њих заједно и наравно да то радим и овог пута.

Да је предизборна кампања почела види се и по нападима на Вас сарадници и забављачица криминалног миљеа поново врте причу да сте се дружили са убицама премијера Зорана Ђинђића. Они то не раде сами од себе, са чега се скреће пажња активирањем таквих прича?

Што се они више труде да активирају своје никада распуштено злочиначко удружење, то мене више обавезује истина о 12. марту и истина о убиству Зорана Ђинђића. Никада нијесам бирао своје противнике, нити сам ишао путем којим се лакше иде, пошто би мој живот ишао неким потпуно другим током, а ви бисте ме сада сигурно питали о неким другим стварима и темама. Мени је небитно да ли ми је прекопута Милошевић или Коштуница, Легија или Цеца. Сви ми носимо свој крст, а на том једном путу на којем смо кренули, нема кукања, нити плакања. То остављам другима.

Када сам покренуо студентски протест 1996. године, знао сам што то значи. Када сам ушао у Милошевићеву кућу, знао сам која је цијена тога. Када смо у “Сабљи” радили по закону, знао сам да ми то неће опростити. Исто тако и данас, док једини још причам о том 12. марту, док су сви други или у некој јазбини сакривени или су устали против мене, не треба ми већа потврда да радим праву ствар. Не за себе или ЛДП, нас та борба природно обавезује. То је ствар која је добра, корисна, дјелотворна за друштво. Многи су изненађени што нијесам устукнуо, и опет су стали са мном и поред мене, што ми је само доказ да је људима потреба да се увијек и на сваком мјесту супротставе злу.

Бојкот избора је бесмислен, исто као и штрајкови глађу испред парламента. Опозицијаје расута на много страна. Да ли је изградња институција и нормалног друштва недовољан мотив да се сви удруже? Што вас толико одбија једне од других?

Са ким да се удружим? Са Бошком Обрадовићем, којем је циљ да Црну Гору насилним путем врати у заједницу са Србијом? Са Сергејем Трифуновићем, коме је највећи успјех у животу што је упознао Легију и Цецу, или са Вуком Јеремићем који је видио Косово на разгледници, али са друге стране је спреман да руши власт на тој теми, добро знајући цијену свега тога?! Или са онима који су правили таблоиде, плаћали уреднике да мојој породици и мени упропасте живот, што не значи да сам ја икада заплакао због тога. То остављам другима, мој живот не бих мијењао са њиховим, па зато нека само они раде свој посао, аја ћу свој. Али увијек сам спреман и на томе инсистирам да се удруже људи и групације које стоје као контратеза свему томе и не дозвољавају да се угаси онај пламен, који још увијек гори. Вучић да је могао да бира опозицију, да је нацрта, мислим да не би могао да буде толико маштовит, па да осмисли овакве појаве које се труде да тјерају људе из политике умјесто да је у њу враћају. ЛДП никада није био спреман на тако нешто, и плаћали смо страшну цијену због свог става који се у Србији не прашта, али смо зато сачували обалу на коју су многи други на крају прешли.

(РТЦГ)