Večernje novosti: Britanija i Francuska do današnjeg vremena zataškavaju okolnosti o ubistvu kralja Aleksandra u Marselju

Politička pozadina atentata na jugoslovenskog suverena, 9. oktobra 1934. godine, ostala je velika nepoznanica. Interes evropskih sila da se ne insistira na otkrivanju ko je zapravo bio organizator ovog krvavog događaja, u kontekstu rasporeda snaga s početka tridesetih godina prošlog veka, može biti lako shvaćen i objašnjen. Međutim, nejasno je i neobjašnjivo zašto su pojedini evropski arhivi, i to oni u kojima bi se, po svemu sudeći, pronašao odgovor ko su inspiratori i finansijeri ovog političkog zločina, i u 21. veku zatvoreni i nedostupni za istoričare istraživače. Kome i zašto odgovara da istina o marseljskoj tragediji ostane pod velom istorijske tame?

Prvi nagoveštaj da nikome ne odgovara da se otkrije pozadina marseljske tragedije koja je uzbudila ne samo Evropu već i vasceli svet, stigao je iz Londona. Još se nije osušila štamparska boja sa stranica vodećih svetskih prestoničkih listova o sahrani u Beogradu kada je 30. oktobra 1934. godine (svega tri nedelje posle atentata) u britanskom Kraljevskom institutu za međunarodne odnose održano predavanje Siton-Votsona, poznatog istoričara i odličnog poznavaoca južnoslovenskih prilika, "Ubistvo kralja Aleksandra - Pozadina i efekti". Ključni aspekti i glavni tok sa ove tribine, sa iscrpnim i dobro ilustrovanim stavovima učesnika u raspravi - a to su bili predstavnici političke i naučne britanske elite, publikovani su u januaru 1935. godine.

U diskusiji posle predavanja, predstavnici britanskog establišmenta, koji su činili publiku, nemilosrdno i cinično su napali Siton-Votsonov "suviše blagonaklon" stav prema kralju Aleksandru i Jugoslaviji. Njihov stav je bio da se ne sme dozvoliti da istraga o ovom zločinu ode suviše daleko. I nisu dozvolili. Istraga nije otišla "suviše daleko". Pored ovakvih saveznika, kome su još potrebni neprijatelji.

U vreme održavanja ove tribine, i zvaničan stav Britanije i Francuske prema događaju u Marselju jasno se iskristalisao. Počeo je neviđeni pritisak na Jugoslaviju da nikako ne sme da optuži Musolinija, već da oštricu napada treba da usmeri na severnog suseda. Direktiva je glasila - optužujte Mađare do mile volje. Međutim, ni to nije dugo trajalo. Kneza Pavla upozoravaju da se propaganda protiv Mađarske smanji, navodno zbog ispada prema mađarskoj manjini u Jugoslaviji.

Novembra 1934. godine, ser Aleksander Kadogan, direktor Forin ofisa, na margini izveštaja o atentatu na Aleksandra je napisao: "Za ubistvo u Marselju najveća odgovornost leži na Italiji, ne na Mađarskoj, ali mi to ne možemo i nećemo javno reći."

I Francuska će se ponašati kao Britanija. Čak i gore. Ona je imala trojicu Pavelićevih terorista u svom zatvoru, ali nije uopšte žurila da ih izvede na suđenje. Odmah posle pogibije Bartua, Pjer Laval postaje ministar spoljnih poslova, čovek koji će biti predsednik Petenove izdajničke vlade u Višiju. On je izjavio da je njegov prvi potez u spoljnoj politici da poseti Musolinija i da tako izgladi odnose sa Italijom.

Mnogo decenija kasnije, odnos Londona prema presudnom političkom atentatu, između dva rata, nije se promenio. O tome najbolje govori svedočenje Staniše Vlahovića, profesora na Univerzitetu u Birmingemu u Velikoj Britanija, koji je objavio prilog u "Političkoj reviji" broj 2, za 2004, godinu, "Pogibija kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju 1934. godine". Autor u prilogu piše o jednom neverovatnom događaju kada je iz britanskog državnog arhiva nestala sva dokumentacija o likvidaciju jugoslovenskog mohnarha.

- O ovoj temi počeo sam ozbiljno razmišljati 1984. godine. Mislio sam tada da tekst (studiju) o ubistvu kralja Aleksandra podelim u dva dela, da prvo obradim deo njegove vladavine od 1921. do 9. oktobra 1934, kad je poginuo u Marselju u Francuskoj. Drugi deo bi obuhvatio istraživanje o tome kako je do pogibije došlo. Zbog toga sam rešio da prvo proučim ono što postoji u Britanskom državnom arhivu. To je bilo 9. i 10. februara 1984. godine, kada sam proveo dva dana u Arhivu u Londonu. Na moje veliko iznenađenje, pored dokumenata na engleskom jeziku koji su mi bili neophodni, naišao sam i na obilje važnih dokumenata na francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku - naveo je Vlahović.

Iz objektivnih razloga profesor Vlahović je morao da prekine istraživanje, pa se ponovo obreo u lodonskom arhivu februara 1987. godine. I doživeo je šok, u arhivu nije više bilo ni traga od dokumenata na francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku. Čak nije bilo ni dokumenata na engleskom o periodu od kraja 1929. do oktobra 1934. godine. Nije bilo ni kataloga u kojima su dokumenti bili zavedeni." Vlahovićevi pokušaji da dozna šta se dogodilo sa dokumentima ostali su bezuspešni, bez odgovora. Očevidno da je građa od njega sklonjena.

I osamdeset godina od osude na smrt prvog jugoslovenskog kralja, arhivi nastavljaju da kriju tajne o zaveri protiv njega. Sličnu sudbinu, poput profesora Vlahovića u britanskom državnom arhivu, doživeće nekoliko naših istraživača u Parizu.

Krajem aprila 2014. godine, profesor Predrag Simić izjavio je za "Večernje novosti" da se izveštaj francuske državne komisije o atentatu na kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. u Marselju nalazi pod embargom i 80 godina posle tog događaja, verovatno zbog toga što bi njegovo objavljivanje i danas moglo da proizvede političku štetu.

Simić je rekao i da su bili uzaludni svi njegovi pokušaji da u Francuskoj dobije taj izveštaj dok je bio ambasador u Parizu i da je odbijan pod raznim izgovorima. On ocenjuje da su, verovatno, odnosi sa Italijom razlog zašto Francuska i danas drži izveštaj o atentatu pod embargom.

(Večernje novosti)