Бранко Жујовић: Србија у ОУКБ, Република Српска у ОУН

Вест да се воде преговори о ступању Србије у Организацију уговора о колективној безбедности обрадовала је већину грађана Србије. Људи у Србији осећају да се налазе на геополитичкој ветрометини, без реалне институционалне заштите међународног права и то у тренутку када евроатлантска заједница покушава да оствари финално решење за Републику Српску и Косово и Метохију

Вест агенције “Интерфакс” да Србија води интензивне преговоре о приступању Организацији уговора о колективној безбедности (ОУКБ), српска интернет заједница проширила је планетом за свега неколико сати. За то време, српски класични медији и политика овој вести нису поклонили пажњу. Али, један утицајни дневни лист после два дана пренео је опширан текст, који упркос интонацији није до краја демантовао вест руске агенције.

Вреди се вратити у скору прошлост и видети како је парламент Србије реаговао на позив ОУКБ-а за учешће на пленарној седници Парламентарне скупштине ове организације у Санкт Петербургу, 27. октобра 2010. године.

Посланици из редова три српске утицајне политичке странке (ДСС, СРС, СНС) изразили су спремност да присуствују седници у Санкт Петербургу, а Борис Гризлов, председник Парламентарне скупштине ОУКБ-а, упутио је званичан позив Народној скупштини Републике Србије да њени представници присуствују заседању.

Оно што се касније дешавало у Народној скупштини, одсликава нервозну разиграност српског националног компаса. Посланик Демократске странке Србије (ДСС) и шеф њене Одборничке групе, Милош Алигрудић, упутио је отворено писмо председници парламента Славици Ђукић Дејановић, замеривши јој што је од посланика практично прикрила званичан позив за учешће на седници у Санкт  Петербургу.

Алигрудић је чак тврдио да је за званичан позив српским парламентарцима сазнао из новина. Поврх свега, рекао је и да је посланик Драгољуб Мићуновић, без одлуке Одбора за спољну политику, сам одредио представнике Народне скупштине на тој седници. Формирана је потом група посланика за учешће на овом скупу, али без посланика ДСС-а. 

У одговору Алигрудићу, председница Народне скупштине написала је да је ДСС исправно поступио када је одлучио да у име странке у Русију пошаље свог представника, што је додатно ражестило шефа Одборничке групе Алигрудића. Алигрудић није пропустио да примети како је представник његове странке у Санкт Петербург путовао о трошку странке.

Ова мала свађа у кући, упечатљиво сведочи о разиграности компаса српске спољне политике. Уместо јединственог, складног и државотворног одговора на позив из Санкт Петербурга, српски политичари јавности су испоставили додатан сет неспоразума.

За разлику од њих, вест да се воде преговори о ступању Србије у ОУКБ обрадовала је већину грађана Србије. Људи у Србији осећају да се налазе на геополитичкој ветрометини, без реалне институционалне заштите међународног права и то у тренутку када евроатлантисти покушавају да остваре финално решење за Републику Српску и Косово и Метохију. 

Већини грађана јасно је да технички преговори са Приштином неће дотаћи статус Косова и Метохије или барем неће променити суштину статуса који је НАТО наметнуо силом.

Осим тога, грађани су сведоци чињенице да евроатлантска заједница, која се у јавности Балкана представља еуфемизмом међународне заједнице, снажно притиска Републику Српску и премијера Милорада Додика, како би до краја релативизовала утицај и институционални капацитет мале српске републике.

Из текста Јелка Кацина, известиоца Европског парламента, објављеног уочи Дана победе, види се да ће притисак евроатлантске заједнице на борбеног премијера Републике Српске Милорада Додика бити додатни европски услов за Србију.

Кацин каже да поруке које ових дана стижу из Београда стварају утисак да Србија подржава тренутну политику руководства Републике Српске, која директно води у изолацију и нестабилност. Сличну оцену, Кацин је недавно изрекао и на рачун српске политике у Рашко-полимској области, коју је окарактерисао као контрапродуктивну и конфликтну.

Уз услов да са албанским Косовом успостави добросуседске односе, то је већ сада збир немогућих услова за Србију и без изручења Ратка Младића и Горана Хаџића Хашком трибуналу.

Док “нокдаун” српске политике траје, српска јавност је у вести “Интерфакса” инстиктивно наслутила сламку која може да спаси Републику Српску и Косово и Метохију.

Слично, зачудо, размишљају и аналитичари у Европи. Један од њих, Александар Рар, каже да се актуелна политика Русије враћа коренима старе руске дипломатије и да се ситуација за последњих 12 година знатно променила у односу на време када је Русија морала да пристане на Дејтонски мировни споразум и када је “стиснутих зуба” толерисала акцију НАТО на Косову и Метохији.

Ипак, та сламка није тако близу. Спољну политику Србије знатно дефинише резолуција Народне скупштине о војној неутралности, што би Србију могло да сврста међу посматраче у ОУКБ-у. Осим тога, ту је и члан 10 Споразума о стабилизацији и придруживању, који Србију дугорочно обавезује на заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ. 

Уз извесност да Србија још доста дуго неће приступити ЕУ, може се констатовати да Београд чекајући у предворју Брисела ипак може градити слободно своје односе са другим организацијама. Или ће се можда спољна политика ЕУ, до српског приступања, унеколико променити.

Можда је Александар Рар у својој геополитичкој анализи само извео синтезу услова, које српска јавност одавно очекује. То је предах за нацију који може да донесе економски просперитет и политичку стабилност ван уцена које се сада већ испостављају по вишеструко виђеном, а толико истом моделу као почетком деведесетих година.

Или то српски грађани само пажљивије и са више визије прате шта се заиста у Европи 2011. године дешава, него њихови изабраници у парламенту.

(Глас Русије)