Branko Žujović: Srbija na Zapadu

Kada bi Srbija imala ideju o sebi, usaglasila bi kvalitet svoje politike sa prilikama u kojima se nalazi. Sve i da se Srbi razgraniče sa Albancima na sred svoje zemlje, ostaće nerešeno pitanje praznog prostora koji se pred Albancima otvara oko Kosova i Metohije. Svake godine, u Srbiji nestaje varoš sa oko 30.000 ljudi i isto toliko ih ode u Beograd i druge siromašne gradove čiji građani iščekuju evrointegracije kao čarobno rešenje za svoj socijalni očaj.

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je medijima na albanskom jeziku u Prištini da je podela Kosova realno rešenje. U obrazloženju svoje izjave, ministar i prvi potpredsednik Vlade Srbije rekao je da bi pristao na tu cenu kako bi napaćeni Srbi tamo mogli dostojanstveno da žive i kako im se ne bi desila Krajina, te da u stvari nije mislio na podelu nego na razgraničenje.

Ova izjava iz sećanja mi priziva zaboravljenog Dačićevog kolegu iz devedesetih godina, DŽejmsa Rubina. Njih dvojica su uporedo bili portparoli: Dačić u Socijalističkoj partiji Srbije Slobodana Miloševića, a Rubin u Stejt Departmentu.

Rubin je početkom novembra 1999. godine izjavio kako će SAD sa evropskim partnerima, a na traženje opozicionih lidera iz Srbije, nakon slobodnih izbora raditi na akcionom planu u cilju obnavljanja Srbije i njenog povratka na mesto koje zaslužuje u Evropi.

“Jedina šansa da narod Srbije dobije vođstvo i život koji zaslužuje, jeste da opozicija radi zajedno i da bude ujedinjena ne samo u strategiji oko izbora, već i u okončanju užasne ekonomske katastrofe koju je Milošević doneo Srbiji”, rekao je tada Rubin.

Šansa da Srbi na Kosovu i Metohiji žive dostojanstveno u albanskoj državi, trenutno je jednaka šansi koju je Srbija 1999. godine imala da dobije političku i ekonomsku stabilnost. Slobodni izbori koje je Rubin priželjkivao su održani, režim u Beogradu je smenjen, ali ekonomska i politička stabilnost nije došla. Šta više, danas ne postoji srpski bankarski sistem, privatizacija preduzeća bila je sve samo ne uspešna, vojska više nije snažna, tajkuni su pribavili ogroman politički uticaj, a slobodu medija morao je da brani Ustavni sud. A te 1999. godine izgledalo je savršeno logično to što je govorio DŽejms Rubin, baš kao što je na prvi pogled savršeno logično to što je Albancima rekao Dačić.

Meni je teško, ipak, da zamislim britanskog potpredsednika vlade kako izlazi sa idejom o podeli Foklanda, iako se na tom argentinskom ostrvu uopšte ne nalazi Vesminsterska opatija, već samo nekoliko stada ovaca i čobani.

Dačićev predlog svedoči da je dnevnopolitičko u Srbiji i dalje iznad opšteg i nacionalnog, dakle i ustavnog, a da su koalicioni potencijal i evroprijemčivost mnogo važniji od kvaliteta politike. Uostalom, upravo su zapadni analitičari, poput Danijela Servera iz Centra za evroatlantske odnose univerziteta "DŽon Hopkins" u Vašingtonu, odmah podsetili srpske političare da bi podela Kosova značila i podelu centralne Srbije, a sasvim sigurno bi destabilizovala Makedoniju i BiH.

Srbija ima ideju o Evropskoj Uniji kao implant koji je propagandnom obradom postao politička dogma, ali nema autentičnu ideju o sebi. Ta okolnost njenu politiku čini nečitljivom. Kada govore o istorijskom pomirenju ili razgraničenju Srba i Albanaca, političari u Srbiji se zapravo udvaraju prvoj ideji, koja ih već čitavu deceniju ucenjuje i prezire zbog izostanka one druge. Odgovor na srpsko-albansko pitanje leži upravo u toj drugoj ideji.

Kada bi Srbija imala ideju o sebi, usaglasila bi kvalitet svoje politike sa prilikama u kojima se nalazi. Sve i da se Srbi razgraniče sa Albancima na sred svoje zemlje, ostaće nerešeno pitanje praznog prostora koji se pred Albancima otvara oko Kosova i Metohije. Svake godine, u Srbiji nestaje varoš sa oko 30.000 ljudi i isto toliko ih ode u Beograd i druge veće, a siromašne gradove čiji građani iščekuju evrointegracije kao čarobno rešenje za svoj socijalni očaj.

Suština odgovora koji treba dati kada su u pitanju srpsko-albanski odnosi, možda leži u slici Srbije iz XIX veka, koju nam je ostavio znameniti Svetozar Marković u delu "Srbija na istoku", a koja se malo citira: “U srpskom patrijarhalnom društvu ne beše nikad prostitucije ni pauperizma u kojima trule hiljadama ljudi na zapadu; u srpskom narodu veselje se nikad ne pretvara u pijanstvo od čega boluje radnički svet na zapadu, a ljubav se nikad ne pretvara u razvrat. Porodična veza i opštinska uzajamnost ogradila je svaku ličnost od krajnjih društvenih bolesti kojima podleže radnički svet na zapadu.”

Nekako u isti dan kada je DŽejms Rubin objasnio da će Srbi dobiti šta zaslužuju kada Slobodan Milošević ode s vlasti, u Srbiji takođe zaboravljeni Vilijem Voker je izjavio da se jugoslovenska vojska više nikada neće vratiti na Kosovo, a Dačić toga doba obojici je istoga časa odgovorio da oni koji su otišli kod ubica srpske dece neće nikada pobediti na izborima, čak i kad bi Medlin Olbrajt lično brojala glasove.

Na kraju, vredi se zapitati kome čovek posle svega može da veruje? Vokeru i Rubinu, svakako. Voker je svoju političku istinu eksplicitno saopštio i održao reč. Na žalost, Srbi Rubinove rečenice nisu pažljivo pročitali. Da jesu, ne bi mu poverovali na prvu loptu i zaista dobili šta su zaslužili. A Dačić? I on je dobio ono što zaslužuje. Već nekoliko puta učestvovao je na molitvenom doručku u Vašingtonu, valjda sa prijateljima srpske dece.

(Glas Rusije)