петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Бранко Жујовић: Србија на Западу
Хроника

Бранко Жујовић: Србија на Западу

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 19. мај 2011.

Када би Србија имала идеју о себи, усагласила би квалитет своје политике са приликама у којима се налази. Све и да се Срби разграниче са Албанцима на сред своје земље, остаће нерешено питање празног простора који се пред Албанцима отвара око Косова и Метохије. Сваке године, у Србији нестаје варош са око 30.000 људи и исто толико их оде у Београд и друге сиромашне градове чији грађани ишчекују евроинтеграције као чаробно решење за свој социјални очај.

Министар унутрашњих послова Ивица Дачић изјавио је медијима на албанском језику у Приштини да је подела Косова реално решење. У образложењу своје изјаве, министар и први потпредседник Владе Србије рекао је да би пристао на ту цену како би напаћени Срби тамо могли достојанствено да живе и како им се не би десила Крајина, те да у ствари није мислио на поделу него на разграничење.

Ова изјава из сећања ми призива заборављеног Дачићевог колегу из деведесетих година, Џејмса Рубина. Њих двојица су упоредо били портпароли: Дачић у Социјалистичкој партији Србије Слободана Милошевића, а Рубин у Стејт Департменту.

Рубин је почетком новембра 1999. године изјавио како ће САД са европским партнерима, а на тражење опозиционих лидера из Србије, након слободних избора радити на акционом плану у циљу обнављања Србије и њеног повратка на место које заслужује у Европи.

“Једина шанса да народ Србије добије вођство и живот који заслужује, јесте да опозиција ради заједно и да буде уједињена не само у стратегији око избора, већ и у окончању ужасне економске катастрофе коју је Милошевић донео Србији”, рекао је тада Рубин.

Шанса да Срби на Косову и Метохији живе достојанствено у албанској држави, тренутно је једнака шанси коју је Србија 1999. године имала да добије политичку и економску стабилност. Слободни избори које је Рубин прижељкивао су одржани, режим у Београду је смењен, али економска и политичка стабилност није дошла. Шта више, данас не постоји српски банкарски систем, приватизација предузећа била је све само не успешна, војска више није снажна, тајкуни су прибавили огроман политички утицај, а слободу медија морао је да брани Уставни суд. А те 1999. године изгледало је савршено логично то што је говорио Џејмс Рубин, баш као што је на први поглед савршено логично то што је Албанцима рекао Дачић.

Мени је тешко, ипак, да замислим британског потпредседника владе како излази са идејом о подели Фокланда, иако се на том аргентинском острву уопште не налази Весминстерска опатија, већ само неколико стада оваца и чобани.

Дачићев предлог сведочи да је дневнополитичко у Србији и даље изнад општег и националног, дакле и уставног, а да су коалициони потенцијал и европријемчивост много важнији од квалитета политике. Уосталом, управо су западни аналитичари, попут Данијела Сервера из Центра за евроатлантске односе универзитета "Џон Хопкинс" у Вашингтону, одмах подсетили српске политичаре да би подела Косова значила и поделу централне Србије, а сасвим сигурно би дестабилизовала Македонију и БиХ.

Србија има идеју о Европској Унији као имплант који је пропагандном обрадом постао политичка догма, али нема аутентичну идеју о себи. Та околност њену политику чини нечитљивом. Када говоре о историјском помирењу или разграничењу Срба и Албанаца, политичари у Србији се заправо удварају првој идеји, која их већ читаву деценију уцењује и презире због изостанка оне друге. Одговор на српско-албанско питање лежи управо у тој другој идеји.

Када би Србија имала идеју о себи, усагласила би квалитет своје политике са приликама у којима се налази. Све и да се Срби разграниче са Албанцима на сред своје земље, остаће нерешено питање празног простора који се пред Албанцима отвара око Косова и Метохије. Сваке године, у Србији нестаје варош са око 30.000 људи и исто толико их оде у Београд и друге веће, а сиромашне градове чији грађани ишчекују евроинтеграције као чаробно решење за свој социјални очај.

Суштина одговора који треба дати када су у питању српско-албански односи, можда лежи у слици Србије из XИX века, коју нам је оставио знаменити Светозар Марковић у делу "Србија на истоку", а која се мало цитира: “У српском патријархалном друштву не беше никад проституције ни пауперизма у којима труле хиљадама људи на западу; у српском народу весеље се никад не претвара у пијанство од чега болује раднички свет на западу, а љубав се никад не претвара у разврат. Породична веза и општинска узајамност оградила је сваку личност од крајњих друштвених болести којима подлеже раднички свет на западу.”

Некако у исти дан када је Џејмс Рубин објаснио да ће Срби добити шта заслужују када Слободан Милошевић оде с власти, у Србији такође заборављени Вилијем Вокер је изјавио да се југословенска војска више никада неће вратити на Косово, а Дачић тога доба обојици је истога часа одговорио да они који су отишли код убица српске деце неће никада победити на изборима, чак и кад би Медлин Олбрајт лично бројала гласове.

На крају, вреди се запитати коме човек после свега може да верује? Вокеру и Рубину, свакако. Вокер је своју политичку истину експлицитно саопштио и одржао реч. На жалост, Срби Рубинове реченице нису пажљиво прочитали. Да јесу, не би му поверовали на прву лопту и заиста добили шта су заслужили. А Дачић? И он је добио оно што заслужује. Већ неколико пута учествовао је на молитвеном доручку у Вашингтону, ваљда са пријатељима српске деце.

(Глас Русије)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер