Branko Žujović: Od keltskog tigra do evropskog miša

Finansijsko posrnuće Irske pokazuje da je doskorašnji svetionik evroatlantskih pripravnika sa Balkana bio u stvari običan preduvani  finansijski balon. Njegovo krpljenje koštaće naciju suvereniteta i dužničkog ropstva, a Srbiju još jedne potrošene evroiluzije

Kakva je zelenooka lepotica bila ta Irska!

Mediji su je godinama šminkali i parfemisali, pa nam se svaki tekst o njoj činio kao neodoljiv poziv na flert i kasnije možda nešto više s damom u najboljim godinama, koju još uvek zovemo Evropom.

Srpski mediji godinama su, s neskrivenom dozom propagandnog divljenja, prenosili izjave političara o njenim novoevropskim čarima: u jednom trenutku dvocifren privredni rast, vrtoglav skok životnog standarda, investicije o kojima sanja svaki ministar finansija na svetu, emigranti željni posla na ulaznim terminalima aerodroma u Dablinu, poreski med i mleko.

Nazivali su je udvorički „keltskom tigricom“, aplaudirali kada ju je neko proglasio drugom pratiljom među državama u oblasti ekonomskih sloboda. Bila je ovaploćenje srpskog evrointegracionističkog sna, riba s nogama u rukama evolucionista!

Srpski ministar Mlađan Dinkić je, ne tako davno da bismo baš svi zaboravili, bio čak izjavio da je upravo investicioni plan Srbije kopija uspešnog irskog plana! Divljenje spram čuda uspeha irske ekonomije delili su počesto još neki večiti ministri, eksperti i tvorci koncepta privatizacije, te vascele srpske ekonomske politike u poslednjoj deceniji!

Ukratko, države s margina Evropske Unije gledale su u sliku te ostrvske evročarolije s neskrivenom, čak malograđanskom čežnjom! Otprilike onako kako bi svaki domorodac iz najzabačenijeg azijskog ili afričkog sela, čijim atarom suvereno gospodare otrovnice, gledao na zemlju s koje Sveti Patrik štapom proteruje sve zmije!

Takav stav ne čudi ako se zna da je Irska u godinama naduvavanja svog finansijskog balona primila oko 400.000 stranih radnika iz novih država članica EU, među kojima su najbrojniji bili naši slovenski rođaci Poljaci,  kojih je tamo u jednom trenutku bilo više od 100.000, a neki kažu čak i više od 160.000.

A onda, još uvek pod uticajem te evroekstatičke medijske slike i simpatija koje decenijama gajim prema Ircima kao narodu, njihovoj muzici, pivu, Oskaru Vajldu, DŽemsu DŽojsu, Samjuelu Beketu, viskiju i DŽordžu Bernardu Šou, pročitao sam jedan komentar u britanskom „Tajmsu“, iz kojeg se nazirao kroki Irske kao ruinirane  propale babe, s kojom više niko ne želi da izađe u pab na piće, a kamoli da se s njom na bilo koji način integriše, pa ni na onaj evropski!

Ma da li je to baš ona ista država, pred čijim su novoevropskim „imidžom“ ničice padale na papir najupečatljivije novinarske rečenice i citati proevropskih političara što sežu do idolopokloničkog divljenja skorojevića?

Jeste! Evo kako ju je „Tajms“ opisao:

„Zaoštravanje krize u Irskoj naudilo bi Britaniji, čiji je bankarski sektor duboko povezan sa irskim i ministar finansija DŽordž Ozborn ispravno je postupio kada je odlučio da pomogne prijatelju u nevolji. To međutim ne znači da je Britanija odgovorna za irsku finansijsku krizu koja je rezultat pogrešnih odluka koje je Irska donosila tokom dužeg perioda“.

Opa! Irska je godinama, čak i onda kada smo joj se divili kroz optiku evroentuzijastičkih medija, u stvari evropski smrtno grešila!

Glasine o irskoj finansijskoj propasti pojavile su se sa zahuktavanjem svetske ekonomske krize, a danas su, uz slučaj Grčke i najavu da bi se katastrofa mogla dogoditi i u Španiji i Portugaliji, opšte mesto svih finansijskih izveštaja iz evrozone. Mediji prenose informaciju da ove četiri države, koje su svaka ponaosob u Srbiji predstavljane kao paradigme evropske sreće, ukupno duguju oko dve hiljade milijardi evra, pa ih stara Evropa, u čije su društvo primljene, danas posprdno naziva „PIGS“ (Portugalija, Irska, Grčka i Španija).

„Keltski tigar“ više nije u trku i danas je na strogoj dijeti potrošnje, priključen na finansijsku infuziju međunarodnih finansijskih organizacija i EU. One će mu, baš kao i Grčkoj, ubrizgati više od 100 milijardi evra pozajmica, kako bi bankrot državnog mehanizma i urušavanje bankarskog sistema bili izbegnuti.

Jer, samo irske banke duguju preko 100 milijardi evra. Kriza je toliko duboka da neki ekonomisti predviđaju krah cele evrozone, a oni optimističniji, kao što je komentator „Tajmsa“, predviđaju da će kraj krize doći tek onda kada se otklone strukturni problemi evrozone. A to je vest koja uopšte nije dobra za evroentuzijaste u Srbiji i još nekim balkanskim državama koje sanjaju isti evropski san. Evropi, naime,  ne treba još naduvanih finansijskih balona bez realne proizvodnje i čvrstih temelja u realnoj ekonomiji!

Pogađate da će Irci, čije ostrvo u talasima napuštaju obeshrabreni stranci ali ponovo i sami Irci koji vekovima tradicionalno spas od siromaštva pronalaze u drugim državama, jednoga dana morati uz kamatu da vrate sav taj nezamislivi novac. Pošto to nikada realno neće moći da urade, intelektualci u Dablinu već sada postavljaju pitanje kuda će ih odvesti očigledno dužničko ropstvo nacije.

Blago rečeno proevropski „Ajriš tajms“, koji je na ostrvu godinama podizao evroentuzijazam, na opšte iznenađenje objavljuje tekst koji je do juče više priličio srpskim konzervativnim novinama:

„... Može izgledati neobično da baš Ajriš tajms postavlja pitanje da li je ovo što se događa baš ono za šta su naši borci gubili živote 1916. godine: nemački kancelar izvlači Irsku iz nevolje uz poneki šiling sa strane koji dobaci njegov britanski kolega. U tome je sramota današnjih događaja. Nakon što smo se izborili za političku nezavisnost od Velike Britanije, kako bismo gospodarili svojom sudbinom, tu našu skupo plaćenu nezavisnost sada predajemo u ruke Evropske komisije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Njihovi ljudi ušli su u naše Ministarstvo finansija...“

„... Ircima ne treba objašnjavati da apsolutnog suvereniteta nema kada su u pitanju male nacije. Mi vrlo dobro znamo da smo svoju nezavisnost učinili sadržajnijom kada smo je podelili sa evropskim susedima i nismo naivni da pomislimo kako smo u stanju da donosimo velike odluke odvojeno od ostatka sveta. Ono što očekujemo, međutim, jeste da odluka koju donesemo bude naša odluka, a ne odluka nekog drugog. Nezavisnost nacije određena je sudbinom koju sama nacija može izabrati za sebe...“

„... Prava sramota sadašnjeg položaja ne leži u činjenici da nam je oduzet suverenitet. Sramota se nalazi u činjenici da smo taj suverenitet uništili mi sami. Ne treba da tražimo utehu u iluziji da su se evropske sile udružile u nastojanjima da zagospodare nama. Kakav bismo mi to plen bili? Nema razumnog Evropljanina koji bi se sam prihvatio raščišćavanja nedaća u koje smo se upetljali. Nesposobnost naše vlade koju smo sami izabrali razlog je zbog kog smo ostali bez mogućnosti da samostalno donosimo odluke...“

Prosečan Srbin mogao bi da ostane potpuno sluđen ovakvim preplitanjem istina i pristupa, koji su počeli da se smenjuju filmskom brzinom. Reči DŽejsona Volša, novinara iz Dablina, mogle bi zato da deluju otrežnjujuće na srpsku javnost:

„Cela irska ekonomija temeljila se na finansijskim špekulacijama i građevinskom bumu, a sva ozbiljna industrija u državi, poput farmaceutske ili softverske, ostala je u stranom vlasništvu“.

A to strano vlasništvo većinski je u rukama američkih korporacija, među kojima su tri najveće „Del“, „Majkrosoft“ i „Fajzer“ koji zajedno zapošljavaju oko 250.000 radnika. Među njima prvi je „Del“ najavio povlačenje iz Irske.

Ništa manje otrežnjujuće na kraju ne zvuče ni reči Dejvida Vilijamsa, autora knjige „Papina deca“, koji je za nacionalnu propast optužio irsku klasu skorojevića i političare koji tu klasu skorojevića, koja do hleba dolazi bez motike, servilno servisiraju živeći autistično i bez ikakvog dodira sa stvarnošću!

Zvuči logično podjednako na srpskom kao i na irskom jeziku, zar ne? A Irci su odavno čak i zvanično prešli na engleski jezik, za koji su pomislili da ga govore bolje od samih Engleza.

(Glas Rusije)