четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Бранко Жујовић: Од келтског тигра до европског миша
Хроника

Бранко Жујовић: Од келтског тигра до европског миша

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 06. децембар 2010.

Финансијско посрнуће Ирске показује да је доскорашњи светионик евроатлантских приправника са Балкана био у ствари обичан предувани  финансијски балон. Његово крпљење коштаће нацију суверенитета и дужничког ропства, а Србију још једне потрошене евроилузије

Каква је зеленоока лепотица била та Ирска!

Медији су је годинама шминкали и парфемисали, па нам се сваки текст о њој чинио као неодољив позив на флерт и касније можда нешто више с дамом у најбољим годинама, коју још увек зовемо Европом.

Српски медији годинама су, с нескривеном дозом пропагандног дивљења, преносили изјаве политичара о њеним новоевропским чарима: у једном тренутку двоцифрен привредни раст, вртоглав скок животног стандарда, инвестиције о којима сања сваки министар финансија на свету, емигранти жељни посла на улазним терминалима аеродрома у Даблину, порески мед и млеко.

Називали су је удворички „келтском тигрицом“, аплаудирали када ју је неко прогласио другом пратиљом међу државама у области економских слобода. Била је оваплоћење српског евроинтеграционистичког сна, риба с ногама у рукама еволуциониста!

Српски министар Млађан Динкић је, не тако давно да бисмо баш сви заборавили, био чак изјавио да је управо инвестициони план Србије копија успешног ирског плана! Дивљење спрам чуда успеха ирске економије делили су почесто још неки вечити министри, експерти и творци концепта приватизације, те васцеле српске економске политике у последњој деценији!

Укратко, државе с маргина Европске Уније гледале су у слику те острвске еврочаролије с нескривеном, чак малограђанском чежњом! Отприлике онако како би сваки домородац из најзабаченијег азијског или афричког села, чијим атаром суверено господаре отровнице, гледао на земљу с које Свети Патрик штапом протерује све змије!

Такав став не чуди ако се зна да је Ирска у годинама надувавања свог финансијског балона примила око 400.000 страних радника из нових држава чланица ЕУ, међу којима су најбројнији били наши словенски рођаци Пољаци,  којих је тамо у једном тренутку било више од 100.000, а неки кажу чак и више од 160.000.

А онда, још увек под утицајем те евроекстатичке медијске слике и симпатија које деценијама гајим према Ирцима као народу, њиховој музици, пиву, Оскару Вајлду, Џемсу Џојсу, Самјуелу Бекету, вискију и Џорџу Бернарду Шоу, прочитао сам један коментар у британском „Тајмсу“, из којег се назирао кроки Ирске као руиниране  пропале бабе, с којом више нико не жели да изађе у паб на пиће, а камоли да се с њом на било који начин интегрише, па ни на онај европски!

Ма да ли је то баш она иста држава, пред чијим су новоевропским „имиџом“ ничице падале на папир најупечатљивије новинарске реченице и цитати проевропских политичара што сежу до идолопоклоничког дивљења скоројевића?

Јесте! Ево како ју је „Тајмс“ описао:

„Заоштравање кризе у Ирској наудило би Британији, чији је банкарски сектор дубоко повезан са ирским и министар финансија Џорџ Озборн исправно је поступио када је одлучио да помогне пријатељу у невољи. То међутим не значи да је Британија одговорна за ирску финансијску кризу која је резултат погрешних одлука које је Ирска доносила током дужег периода“.

Опа! Ирска је годинама, чак и онда када смо јој се дивили кроз оптику евроентузијастичких медија, у ствари европски смртно грешила!

Гласине о ирској финансијској пропасти појавиле су се са захуктавањем светске економске кризе, а данас су, уз случај Грчке и најаву да би се катастрофа могла догодити и у Шпанији и Португалији, опште место свих финансијских извештаја из еврозоне. Медији преносе информацију да ове четири државе, које су свака понаособ у Србији представљане као парадигме европске среће, укупно дугују око две хиљаде милијарди евра, па их стара Европа, у чије су друштво примљене, данас поспрдно назива „ПИГС“ (Португалија, Ирска, Грчка и Шпанија).

„Келтски тигар“ више није у трку и данас је на строгој дијети потрошње, прикључен на финансијску инфузију међународних финансијских организација и ЕУ. Оне ће му, баш као и Грчкој, убризгати више од 100 милијарди евра позајмица, како би банкрот државног механизма и урушавање банкарског система били избегнути.

Јер, само ирске банке дугују преко 100 милијарди евра. Криза је толико дубока да неки економисти предвиђају крах целе еврозоне, а они оптимистичнији, као што је коментатор „Тајмса“, предвиђају да ће крај кризе доћи тек онда када се отклоне структурни проблеми еврозоне. А то је вест која уопште није добра за евроентузијасте у Србији и још неким балканским државама које сањају исти европски сан. Европи, наиме,  не треба још надуваних финансијских балона без реалне производње и чврстих темеља у реалној економији!

Погађате да ће Ирци, чије острво у таласима напуштају обесхрабрени странци али поново и сами Ирци који вековима традиционално спас од сиромаштва проналазе у другим државама, једнога дана морати уз камату да врате сав тај незамисливи новац. Пошто то никада реално неће моћи да ураде, интелектуалци у Даблину већ сада постављају питање куда ће их одвести очигледно дужничко ропство нације.

Благо речено проевропски „Ајриш тајмс“, који је на острву годинама подизао евроентузијазам, на опште изненађење објављује текст који је до јуче више приличио српским конзервативним новинама:

„... Може изгледати необично да баш Ајриш тајмс поставља питање да ли је ово што се догађа баш оно за шта су наши борци губили животе 1916. године: немачки канцелар извлачи Ирску из невоље уз понеки шилинг са стране који добаци његов британски колега. У томе је срамота данашњих догађаја. Након што смо се изборили за политичку независност од Велике Британије, како бисмо господарили својом судбином, ту нашу скупо плаћену независност сада предајемо у руке Европске комисије, Европске централне банке и Међународног монетарног фонда. Њихови људи ушли су у наше Министарство финансија...“

„... Ирцима не треба објашњавати да апсолутног суверенитета нема када су у питању мале нације. Ми врло добро знамо да смо своју независност учинили садржајнијом када смо је поделили са европским суседима и нисмо наивни да помислимо како смо у стању да доносимо велике одлуке одвојено од остатка света. Оно што очекујемо, међутим, јесте да одлука коју донесемо буде наша одлука, а не одлука неког другог. Независност нације одређена је судбином коју сама нација може изабрати за себе...“

„... Права срамота садашњег положаја не лежи у чињеници да нам је одузет суверенитет. Срамота се налази у чињеници да смо тај суверенитет уништили ми сами. Не треба да тражимо утеху у илузији да су се европске силе удружиле у настојањима да загосподаре нама. Какав бисмо ми то плен били? Нема разумног Европљанина који би се сам прихватио рашчишћавања недаћа у које смо се упетљали. Неспособност наше владе коју смо сами изабрали разлог је због ког смо остали без могућности да самостално доносимо одлуке...“

Просечан Србин могао би да остане потпуно слуђен оваквим преплитањем истина и приступа, који су почели да се смењују филмском брзином. Речи Џејсона Волша, новинара из Даблина, могле би зато да делују отрежњујуће на српску јавност:

„Цела ирска економија темељила се на финансијским шпекулацијама и грађевинском буму, а сва озбиљна индустрија у држави, попут фармацеутске или софтверске, остала је у страном власништву“.

А то страно власништво већински је у рукама америчких корпорација, међу којима су три највеће „Дел“, „Мајкрософт“ и „Фајзер“ који заједно запошљавају око 250.000 радника. Међу њима први је „Дел“ најавио повлачење из Ирске.

Ништа мање отрежњујуће на крају не звуче ни речи Дејвида Вилијамса, аутора књиге „Папина деца“, који је за националну пропаст оптужио ирску класу скоројевића и политичаре који ту класу скоројевића, која до хлеба долази без мотике, сервилно сервисирају живећи аутистично и без икаквог додира са стварношћу!

Звучи логично подједнако на српском као и на ирском језику, зар не? А Ирци су одавно чак и званично прешли на енглески језик, за који су помислили да га говоре боље од самих Енглеза.

(Глас Русије)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер