Бранко Жујовић: Европа пете класе

Народи Балкана биће припадници пете евроатлантске политичке класе. О томе сведочи најава британског министра за имиграцију Демијена Грина да ће његова држава, максимално користећи европске законе, забранити запошљавање грађана из новопримљених држава на седам година. При извитопереном систему вредности, сваки пад закономерно се доживљава као узлет. Посматрано кроз љубичасте евроатлантске наочаре, у Гриновој одбрани британских социјално-економских интереса легализованом дискриминацијом нема ничега чудног ни суштински антиевропског

Европа пете класе

Неколико ноћи у команди Дринске дивизије Војске Југославије 1995. године, друштво ми је на стражи правио Ерик Блер рођен у Бенгалу, који се од 1933. године представљао и као Џорџ Орвел. У гарнизонској библиотеци пронашао сам „1984“ и „Животињску фарму“, па сам време прекраћивао поистовећујући се са главним јунаком „1984“. Баш као њему, и мени је тих дана сваки приватни тренутак, лишен пажње официра, био чист добитак. Тада сам открио и сентенцу из „Животињске фарме“ која је опште место сваке опсервације на тему неједнакости: „Све су животиње једнаке, само што су неке једнакије од других“.

Дискриминација по Европи

Иако недавно изречена и са аспекта амбиција званичне српске политике врло актуелна, изјава британског министра за имиграцију Демијана Грина да ће његова земља на седам година забранити запошљавање грађана из држава које ће тек бити примљене у ЕУ, у Србији је остала непримећена.

Овај истакнути члан Конзервативне партије, који је као посланик 2008. године био саслушаван и привођен због сумње да је медијима одавао поверљиве податке Министарства унутрашњих послова, рекао је у парламенту Уједињеног Краљевства да ће влада увести најстрожа ограничења за нове чланице, прецизирајући да се то односи у првом реду на Хрватску, Црну Гору, Турску, Исланд и Бившу Југословенску Републику Македонију.

Политика социјално-економске дискриминације у ЕУ, наравно, није новост и она је легализована европским законима. Ови закони старој Европи пружају шансу да се заштити од радничких миграција из нових Европа које пристижу.

Пре седам година, када је у ЕУ примљено чак десет нових чланица одједном, само су три државе старе Европе потпуно отвориле своја тржишта за раднике из новопримљених држава. И покајале се. Биле су то Велика Британија, Шведска и Република Ирска, у које су похрлили милиони радника. Према неким подацима, у Велику Британију тада је дошло скоро милион Пољака, а према Гриновим речима лабуристичка влада очекивала је скромних 13.000 годишње.

„Велика Британија неће поновити грешку лабуристичке владе, када је ова милионима држављана нових чланица ЕУ омогућила приступ свом тржишту рада. Ова влада приступа строгој контроли, како би спречила долазак радника из нових држава нашем тржишту рада. Никоме није у интересу још један непланиран прилив радне снаге из иностранства, јер морамо заштитити интересе британских радника“, рекао је Грин, а његову изјаву пренео је лондонски Телеграф.

Три године после великог пријема, 2007. године приступиле су ЕУ Бугарска и Румунија. Тада су и поменуте три државе одлучиле да заузму рестриктиван став и блокирају долазак нових радничких маса у своје земље.

Занимљиво је видети како сиромашни југоисток Европе, односно његов српски део, брани тржишне интересе властитих празних стомака. 

Дискриминација по Београду

Београд је своју одлучност да приступи ЕУ чврсто дефинисао 2000. године, после петооктобарске смене власти изведене уз финансијску и логистичку помоћ САД и ЕУ. У знак добре воље и потврде евроатлантске оријентације земље, српско тржиште скоро потпуно је отворено, а компаније из Европе и САД фаворизоване су без имало скрупула.

Србија је преплављена робом и услугама из ЕУ, а стратешки важна железара практично је поклоњена једној америчкој компанији. Са друге стране, српски банкарски сектор плански је угушен, а српска производња и извоз који су некако преживели санкције наставили су да слабе све до данас.

Један од хваљених потеза на европском курсу српске државе било је субвенционисање компанија из ЕУ, које још увек добијају од 4.000 до 10.000 евра по отвореном радном месту из државне касе Србије. Међу најпознатијим корисницима тих субвенција су словеначка компанија „Горење“ и италијански „Фијат“.

Неке процене говоре да је „Фијат“ у Србији укупно инкасирао око пет до шест милијарди динара. Држава посебним мерама додатно стимулише куповину аутомобила „пунто класик“, модела чија је производња у Италији одавно обустављена, али од процвата аутомобилске индустрије нема ништа.

Упркос државним издацима, производња „пунта“, а подсетимо да је само за 2010. годину најављено око 200 хиљада нових аутомобила, у Србији је тек недавно у укупном збиру достигла 30.000. Да не помињем производњу возила класе ЛО у две верзије („Фијат идеа“ и „Ланчија муса“), чије је измештање у Србију дуго било најављивано па заборављено. Укупна инвестиција требало је да буде око милијарду евра, с тим што би Европска инвестициона банка учествовала с 450 милиона, сропска влада са 250 милиона, а остатак би уложио „Фијат“.

Епилог ових амбициозних обећања је отпуштање око 1.600 старих радника, уместо отварања обећаних 3.600 радних места, са нето платом од 500 евра по раднику. Око 900 запослених сада прима око 220 евра у предузећу које очигледно још увек не може самостално да функционише на тржишту и озбиљно зависи од сиромашне српске државе.

Крагујевчани још памте велики, свечани скуп из 2008. године, када је у присуству српског политичког врха најављена ренесанса аутомобилске индустрије. Три године касније, постаје јасно да од обећаних стотина хиљада нових аутомобила у Крагујевцу нема ништа.

У међувремену, румунска „Дачија“ под патронатом „Реноа“ извршила је озбиљан уплив на небрањено српско аутомобилско тржиште, а политичка прича звана „Фијат“ поново је покренута одласком председника Бориса Тадића у Торино на састанак са руководством ове компаније и виђење нових модела који ће се производити у будућности у Крагујевцу, дакако одмах после следећих избора.

На периферији Европе, у центру ироније

Покушаја системске заштите крхког српског тржишта уопште није било и то, гле ироније, због толико жељених европских вредности, светог слободног протока људи, роба и капитала и чега још све не.

Ако је тзв. медитеранско проширење Европске заједнице између 1981. и 1986. године (Грчка, Шпанија, Португалија) било прво, пријем Аустрије, Финске и Шведске 1995. године друго, затим велико проширење ЕУ из 2004. године (десет нових чланица) треће и бугарско-румунско из 2007. године четврто проширење, пријем балканских држава у два или три таласа био би пето и вероватно најкомпликованије проширење.

Балканске државе, заједно с Румунијом и Бугарском, чак и када реше све перипетије везане за пријем, очекује статус Европе четврте, односно пете класе. Европе, која ће формално уживати сва евопска права, а реално бити периферија у процесима одлучивања, утицаја и расподеле богатстава и моћи, и чест центар свеколике европске ироније. Видеће се то и у тренутку када званични Брисел предложи истовремени пријем Србије и Косова у ЕУ.

При извитопереном систему вредности, сваки пад закономерно се доживљава као узлет. Посматрано кроз љубичасте евроатлантске наочаре, у Гриновој одбрани британских социјално-економских интереса легализованом дискриминацијом нема ничега чудног ни суштински антиевропског. Гледајући кроз исте наочаре, ничега чудног нема ни у томе што сиромашна Србија финансира богате европске компаније.

На први поглед, ни у Орвеловој сентенци нема ироније.

(Глас Русије)