четвртак, 21. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Бранко Милановић: САД потенцирају хладни рат са Кином због страха од губитка хегемоније, Кини је потребно да још две или три генерације имају несметан трансфер технологије, раст и извоз
Хроника

Бранко Милановић: САД потенцирају хладни рат са Кином због страха од губитка хегемоније, Кини је потребно да још две или три генерације имају несметан трансфер технологије, раст и извоз

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 05. јул 2021.

 Да ли је пандемија, као што би се могло претпоставити, учинила богате још богатијим, а сиромашне сиромашнијим или је овог пута било другачије? И зашто је уопште неједнакост толико важна ако и сиромашнима расте доходак?

Да ли све више народа мења мало демократије за мало више економског раста и где смо ту ми? О свему томе плус како су Енглези одбранили фудбал, за дневни лист Данас из вашингтонских пријатних 30 степени Целзијуса говорио је најпознатији српски, али и један од најпознатијих светских економиста, водећи ауторитет на пољу глобалне неједнакости Бранко Милановић.

Како је пандемија утицала на неједнакост?

– Још немамо податке, а и пандемија још није завршена. Видимо шта се догађа у Индији и да је могуће да се десе ствари које не очекујемо. Али ако погледамо богате земље, Европу и Америку, очигледно је да је морталитет већи код људи који су морали физички да иду на посао, односно код радничке класе. С друге стране, државе су давале огромне финансијске стимулансе, који су у САД износили 25 одсто БДП-а што никада у историји није било. Код тих давања је постављен лимит дохотка изнад ког се није делила помоћ и то је значајно допринело да се компензује губитак плата људи који нису могли физички да иду на посао због пандемије. Резулатати за Немачку, Француску и Велику Британију показују да је монетарна неједнакост за 2020. годину нижа него 2019. Значи, треба разликовати то да су сиромашнији више погођени морбидитетом и морталитом. Друга ствар је да је финансијска неједнакост смањена. Слично важи и за мере које је спровела Србија. Ако дате људима линеарно новац, тих 100 евра, аутоматски се смањује неједнакост, јер се неједнакост мери у релативном износу.

Неједнакост и њен утицај на привредни раст су од прошле светске финансијске кризе постали једна од главних светских економских тема. Ипак неки сматрају да није битно што неједнакост расте све док и најсиромашнијима расту доходак и стандард. Да ли је то тако?

– Неједнакост је важна сама по себи и производи лоше последице и то из три разлога. Са већом неједнакошћу смањујете могућности будућим генерацијама које су рођене у сиромашним околностима, да се школују, раде и добро зарађују. Разлике су толико велике да се показују и на нивоу породице. Неједнакост домаћинстава у којима деца расту директно смањује могућности сиромашне деце.

Друга ствар је политички утицај неједнакости. Богати желе да остваре политички утицај, не зато што су лоши, него да би задржали економску моћ. На пример, треба им политички утицај да би смањили порезе, да би осигурали власништво, да би могли да направе монопол. Богати га реализују кроз новац. Они или купују политичаре, или их контролишу или их изаберу…

Трећи негативан ефекат неједнакости је на стопе привредног раста. То је компликованије, јер вам је ипак потребна одређена врста неједнакости да би људима дали стимулансе. У социјализму су сви имали мање-више исте плате јер није било стимуланса да се више ради или инвестира. Али ако имате сувише велику неједнакост онда се јавља политичка нестабилноста, а она изазива страх код инвеститора. И осим тога, неискоришћени људски капитал због неједнакости шанси доводи до опадања стопе раста. Дакле не може се рећи „не интересује ме ко је колико богат, ако сиромашнији сваке године добијају мало више“.

Када смо код привредног раста, у свету се појавио прилично масован покрет противника економије раста, (degrowth), код нас негде преведено и као „одраст“, због негативних ефеката на животну средину, емисије гасова и климатске промене и са неким од аутора те идеје водите полемику. Ако би светска привреда престала да расте, шта би се десило са сиромашнијим делом света?

– Они уопште не размишљају о сиромашнијем делу света и крећу са претпоставком да је богати свет довољно богат, лепо се живи и не треба им више раста, јер то изазива емисије гасова и климатске промене. И зато развијени запад не треба више да расте, па ни остатак света. Е сад, ако би се то десило онда би сви они сиромашни људи у Африци, Азији и другде остали сиромашни. Када им то кажете онда је одговор је да они наставе да расту, али да се смање дохоци најбогатијима на свету како би остали са укупним светским БДП-ом отприлике на садашњем нивоу. Али ту постоји један велики проблем, они не виде колико су велике разлике у дохоцима у свету. Ако бисмо желели да останемо у оквиру садашњег БДП имамо две могућности – једна је да смањите дохотке развијених земаља за 50 до 60 одсто и онда би сиромашне земље могле да расту до нивоа светског медијалног дохотка. Друга могућност је да задржите садашњу расподелу доходака у свету, а то значи да садашњи сиромашни, а њих има око две милијарде, остану сиромашни без струје, воде, инфраструктуре, зато што свет не може више да издржи емисије гасова. Обе могућности су екстремне и неприхватљиве.

Амерички председник Џо Бајден је покренуо иницијативу да се уведе глобални порез на добит како би се корпорације натерале да плате порезе уместо да их сакривају по пореским рајевима. Још од седамдесетих и Тобиновог пореза на финансијске трансакције постоје идеје да се уведе глобални порез, али до сада није успело. Због чега је сада другачије?

– Ово ће бити другачије. Идеја пореза на финансијске трансакције из седамдесетих била је да се порез од финансијских трансакција скупи на једно место и онда да се подели. То је захтевало фискалну координацију земаља. Сада земљама остаје фискални монопол, али мења се то што сада корпорација неће моћи да лажно представљају профите, као што је рецимо Старбакс радио када је продавао кафу у Француској, а представљао да 99 одсто профита реализују у Луксембургу. Онемогућавају се финансијске махинације које су велике корпорације са великим успехом користиле. Рецимо Ирска је порески рај, као и Холандија.

Сада се ставља нека минимална пореска стопа, па нек и даље тврди да 99 одсто профита прави у Луксембургу, али ће морати да плати на пример 15 одсто, а не нула. То је добар потез и мислим да га је могуће применити.

Да ли је пандемија, због огромних трошкова влада, катализатор зашто је дошло до консензуса око овога међу великим економијама?

– Велике земље су дошле до консензуса зато што су виделе, још светске кризе, да губе велике паре. И даље је моћ државе већа од моћи корпорација. Пандемија је била катализатор, јер је сада однос дуга и БДП на највишем нивоу, мислим да у САД није био толики од 1944-45. године. Држава се толико истрошила и задужила у пандемији да је значај тих финансијских губитака постао већи.

У пракси видимо талас промена уређења према оном што је Виктор Орбан назвао „нелиберална демократија“. И ми се налазимо у том таласу с обзиром да последњих пар година привредни раст напредује солидно, али зато оцене људских права и владавине права назадују. Да ли видите демократију, владавину права, институције као неопходан услов за привредни раст?

– Ја видим демократију као средство за постизање бољег начина живота. Нисам убеђен као на пример (Џон) Ролс да је демократија примарно добро. Према његовом поретку демократија је прва, привредни раст је други, неједнакост трећа. Ја мислим да у стварности многи народи праве трејдоф, замену, мање демократије за више економског раста. Кад погледамо Кину која је у економском погледу најуспешнија у последње две генерације нема сумње да је тај модел државног управљања привредом и владе која је посвећена инвестицијама, расту, запослености постоји, мада је Кина специфична и није лако тај модел пренети. Такође, ако то упоредимо са губитком људских права, власничких права и недостатком владавине права, тај трејдоф постоји. Мислим и да је Србија ушла у тај трејдоф, где већи економски раст иде са смањењем одређених права и већом арбитрарношћу у понашању државе него раније.

Да ли свет улази у други Хладни рат, између Америке и Кине?

– Нема сумње и тај хладни рат потенцира Америка, зато што је Кини потребно да још две или три генерације имају несметан трансфер технологије, раст и извоз. САД то потенцира због страха од губитка хегемоније. То није идеолошки мада је направљено да изгледа као да је идеолошки, пошто неће да признају да страхују да ће Кина бити економски јака као Америка, што ће се десити ако настави са оваквим растом за 50 година. Идемо у Хладни рат и то је жалосно.

Да ли ће последице по свет бити нето позитивне или негативне?

– Биће нето негативне, јер ће смањити глобални привредни раст, биће мање трговине између САД и Кине, две највеће економије које чине 40 одсто друштвеног производа света. Негативно ће бити што ће се тај идеолошки рат одразити на друге земље које ће морати да одаберу страну. Рецимо Немачко или Бразилу којима је Кина велики партнер. Они немају мотив да бирају страну у том сукобу. Али неке афричке мале земље, па чак и Србија, могу се наћи у веома повољној ситуацији да покушају да добију и од једне и од друге стране. Тако се може посматрати кинеска Иницијатива Појас и пут која је добра за Африку, али сада видимо да Бајден на Г7 хоће да реплицира оно што Кина ради. За мале земље у Африци је то добро, јер се Запад по први пут од краја Хладног рата ангажује у Африци.

А како вам изгледа Србија у тој ситуацији?

– Мислим да људи у Србији не схватају колико је неопходно да Србија седи на три или чак четири столице: САД, ЕУ, Кина и Русија. Политика опредељивања на једну или другу страну била би лоша. Политика у којој држите опције није само боља зато што имате опције, већ и зато што тера другу страну да буде заинтересована за вас.

Пролетос је 12 најбогатијих клубова покушало да направи ексклузивну супер европску лигу, али то није успело. Ви пратите и често коментаришете фудбал, па и ову појаву. Како видите ову појаву?

– Мотивација је јасна и то су паре. Катализатор је била криза коју је изазвала пандемија и приходи највећих клубова су се драстично смањили. Иницијатива је дошла одједном и била је јако лоше припремљена. И идеја да се у ту лигу не може ући и да се из ње не може испасти, толико је лоше конципирана. Не можете само да закључате те лиге. Због тога је резултат био катастрофалан. И морам рећи да су главни носилац напада на ту лигу били енглески навијачи, док је реакција италијанских и шпанских навијача била скоро непостојећа. Ја сам од првог тренутка био против тога, али не треба имати илузије када има толико финансијских могућности, да ће се у једном тренутку са бољом организацијом врста такве лиге појавити. То може бити за пет година или касније и биће елитистичка више него што је сада Лига шампиона.

Да ли пратите Европско првенство?

– Слабо пратим, а вероватно ћу почети када дођу до четвртфинала. Гледао сам Немачка-Португал, која је била одлична утакмица. Мени су европска увек била као лажна светска првенства. Задовољство ми је СП, са латиноамеричким, афричким, па и азијским репрезентацијама. Веће ми је задовољство да гледам Гана-Холандија, него Холандија-Белгија, мада Белгија има добар тим.

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер