Boško Mijatović: Javni diktat Srbiji

Nisam očekivao da će se parlament EU baviti svime i svačim iz unutrašnjeg stanja i politike Srbije i ispostavljati joj zahteve o tome šta da radi

Pre neki dan usvojena je u parlamentu EU Rezolucija o pridruživanju Srbije. Političari su je, prema očekivanju, pozdravili kao još jedan korak u procesu pridruživanja Evropskoj uniji (Tadić, Đelić), ne obazirući se na mnoge nepovoljne zahteve koje sadrži.

Za srpsku publiku je najprimetniji onaj koji traži da se pregovori Beograda i Prištine vode „bez pominjanja novih pregovora o statusu”. Ovo svakako nije novost, budući da je to pitanje rešeno još rezolucijom koju je Srbija, zajedno sa EU, podnela Ujedinjenim nacijama septembra prošle godine. Otad je sasvim sigurno da statusnih pregovora neće biti, a sve ostalo je za domaću političku upotrebu. U skladu s tim, ministar spoljnih poslova Jeremić govori o Kosovu isključivo u Beogradu, budući da je Srbija odustala i od diplomatske borbe za pokrajinu.

Ali ovog puta želim da govorim o nečem drugom – o karakteru te rezolucije. Njen sadržaj je neobičan za nenaviknuto uho, kao što je moje. Ja još uvek mislim da međunarodni odnosi počivaju, makar formalno posmatrano, na načelu suverenosti država i da se zavrtanje ruku malih zemalja od strane velikih krije i radi u diplomatskoj potaji. Nekako ne očekujem javni diktat.

Pomenuta rezolucija, međutim, para moje uho otvorenim diktatom o tome šta sve Srbija treba da radi da bi zadovoljila parlament EU. Čovek bi u rezoluciji očekivao teme vezane za pridruživanje Srbije, sve ono što podrazumevaju kopenhaški kriterijumi: vladavinu prava, tržišnu ekonomiju, dobru i demokratsku upravu i slično. Neće nas iznenaditi da se postavljaju i politički uslovi – oni u vezi sa Hagom i Kosovom. Sve se to očekuje u ovom ili onom obliku.

Ipak, nisam očekivao da će se parlament EU baviti svime i svačim iz unutrašnjeg stanja i politike Srbije i ispostavljati joj zahteve o tome šta da radi. Naravno, zahtevi nisu formulisani kao zahtevi, već diplomatskije. Tekst rezolucije ima čak 46 tačaka u kojima se prvo ocenjuje stanje u pojedinim oblastima (,,pozdravlja”, ,,podseća”, „izražava zabrinutost”, „ističe” itd.), a onda uvek „poziva” ili „ohrabruje” vlada da učini to-i-to. Ipak, nema sumnje da se radi o političkim zahtevima, a ne o benevolentnim savetima.

Nije moguće ovde izneti spisak konstatacija ili zahteva, ali pomenimo neke najkraće. Parlament se bavi i ovakvim društvenim pitanjima koja, čini mi se, ne treba da budu raspravljana u parlamentu EU: „skreće pažnju na lošu praksu zapošljavanja službenika mimo Zakona o državnim službenicima”, „izražava zabrinutost zbog mogućeg mešanja parlamenta u rad” nezavisnih agencija, pozdravlja profesionalizaciju vojske i donošenje zakona o udruženjima, „žali zbog lošeg stanja javnog prevoza, sa akcentom na železnici”, konstatuje da „nacionalna i ekonomska statistika zemlje zahteva dalja poboljšanja”, „žali zbog visoke stope nezaposlenosti u zemlji”, osuđuje navodnu diskriminaciju žena i Roma, „konstatuje da je nivo pristupa Internetu i dalje nizak”...

Takva detaljna analiza stanja u Srbiji nikako ne može biti opravdana brigom za njeno ispunjenje kopenhaških kriterijuma i zato se može doživeti kao obično zabadanje nosa u tuđe poslove. Da stanje u Srbiji nije dobro i mi odlično znamo, pa nije potrebno da nas komšije stalno podsećaju zvaničnim dokumentima.

Ima tu, naravno, i dvostrukih standarda, već uobičajenih u zapadnoj politici prema Srbiji. Tako se osuđuje „nasilno raseljavanje Roma” (očigledno se misli na slučaj ilegalnog naselja u Beogradu), dok je istovremeno parlament EU mudro ćutao posle brutalne akcije francuske policije kada je letos u jednom danu raseljeno više desetina romskih naselja.

Posle ocene stanja dolaze zahtevi u vidu poziva: „poziva na dalje snažne napore u cilju kažnjavanja prekršilaca” zakona iz policije, poziva novinare na „poštovanje Etičkog kodeksa”, „poziva vlasti da preduzmu pozitivne korake” na planu širenja Interneta (kao da to nije komercijalna aktivnost), „poziva na nastavak procesa prenosa ovlašćenja kroz usvajanje Zakona o javnim prihodima i Zakona o javnoj svojini”, tvrdi da bi „vraćanje imovine prethodnim vlasnicima trebalo da bude prioritet”, traži „lustraciju” u bezbedonosnom sektoru, poziva vlasti da hitno poboljšaju pristup Roma „adekvatnom smeštaju, tržištu rada, obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti” (preko noći?), „poziva srpske vlasti da revidiraju nacionalnu strategiju za izbeglice” (zašto?), „poziva vlasti da preduzmu dalje korake ka formalizaciji i većem učešću civilnog društva u procesu kreiranja politike (zašto?), „ohrabruje Vladu Srbije da prekine trenutnu suspenziju” proširenja opšteg kolektivnog ugovora (to je ono kada je ministar svojim potpisom hteo da poveća plate u Srbiji za 20 odsto, pa ga vlada dezavuisala zbog besmislenosti), „poziva na korake ka rešavanju problema prepunjenosti zatvora” (čak i to!?) itd itd.

Razumem ogromnu brigu parlamentaraca EU za Srbiju i zahvaljujem im se na njoj, ali bilo bi dobro da se zadrže u granicama lepih manira i uzdrže od propisivanja svega i svačega u drugim zemljama. Taj ton, koji podseća na akte rimskih imperatora provincijama, s dozom ohole nadređenosti koja očekuje bespogovorno izvršavanje naloga, nije primeren odnosu skupštine sa jednom još uvek nezavisnom zemljom.

Naravno, rezolucije parlamenta ne obavezuju važnije unijine organe – Savet EU, Savet ministara ili Evropsku komisiju – ali svedoče o stanju duhova u Briselu i pogledima političke elite EU na Srbiju. A tu ne stojimo dobro.

Autor je direktor ekonomskih studija CLDS-a

(Politika)