Бошко Мијатовић: Јавни диктат Србији

Нисам очекивао да ће се парламент ЕУ бавити свиме и свачим из унутрашњег стања и политике Србије и испостављати јој захтеве о томе шта да ради

Пре неки дан усвојена је у парламенту ЕУ Резолуција о придруживању Србије. Политичари су је, према очекивању, поздравили као још један корак у процесу придруживања Европској унији (Тадић, Ђелић), не обазирући се на многе неповољне захтеве које садржи.

За српску публику је најприметнији онај који тражи да се преговори Београда и Приштине воде „без помињања нових преговора о статусу”. Ово свакако није новост, будући да је то питање решено још резолуцијом коју је Србија, заједно са ЕУ, поднела Уједињеним нацијама септембра прошле године. Отад је сасвим сигурно да статусних преговора неће бити, а све остало је за домаћу политичку употребу. У складу с тим, министар спољних послова Јеремић говори о Косову искључиво у Београду, будући да је Србија одустала и од дипломатске борбе за покрајину.

Али овог пута желим да говорим о нечем другом – о карактеру те резолуције. Њен садржај је необичан за ненавикнуто ухо, као што је моје. Ја још увек мислим да међународни односи почивају, макар формално посматрано, на начелу суверености држава и да се завртање руку малих земаља од стране великих крије и ради у дипломатској потаји. Некако не очекујем јавни диктат.

Поменута резолуција, међутим, пара моје ухо отвореним диктатом о томе шта све Србија треба да ради да би задовољила парламент ЕУ. Човек би у резолуцији очекивао теме везане за придруживање Србије, све оно што подразумевају копенхашки критеријуми: владавину права, тржишну економију, добру и демократску управу и слично. Неће нас изненадити да се постављају и политички услови – они у вези са Хагом и Косовом. Све се то очекује у овом или оном облику.

Ипак, нисам очекивао да ће се парламент ЕУ бавити свиме и свачим из унутрашњег стања и политике Србије и испостављати јој захтеве о томе шта да ради. Наравно, захтеви нису формулисани као захтеви, већ дипломатскије. Текст резолуције има чак 46 тачака у којима се прво оцењује стање у појединим областима (,,поздравља”, ,,подсећа”, „изражава забринутост”, „истиче” итд.), а онда увек „позива” или „охрабрује” влада да учини то-и-то. Ипак, нема сумње да се ради о политичким захтевима, а не о беневолентним саветима.

Није могуће овде изнети списак констатација или захтева, али поменимо неке најкраће. Парламент се бави и оваквим друштвеним питањима која, чини ми се, не треба да буду расправљана у парламенту ЕУ: „скреће пажњу на лошу праксу запошљавања службеника мимо Закона о државним службеницима”, „изражава забринутост због могућег мешања парламента у рад” независних агенција, поздравља професионализацију војске и доношење закона о удружењима, „жали због лошег стања јавног превоза, са акцентом на железници”, констатује да „национална и економска статистика земље захтева даља побољшања”, „жали због високе стопе незапослености у земљи”, осуђује наводну дискриминацију жена и Рома, „констатује да је ниво приступа Интернету и даље низак”...

Таква детаљна анализа стања у Србији никако не може бити оправдана бригом за њено испуњење копенхашких критеријума и зато се може доживети као обично забадање носа у туђе послове. Да стање у Србији није добро и ми одлично знамо, па није потребно да нас комшије стално подсећају званичним документима.

Има ту, наравно, и двоструких стандарда, већ уобичајених у западној политици према Србији. Тако се осуђује „насилно расељавање Рома” (очигледно се мисли на случај илегалног насеља у Београду), док је истовремено парламент ЕУ мудро ћутао после бруталне акције француске полиције када је летос у једном дану расељено више десетина ромских насеља.

После оцене стања долазе захтеви у виду позива: „позива на даље снажне напоре у циљу кажњавања прекршилаца” закона из полиције, позива новинаре на „поштовање Етичког кодекса”, „позива власти да предузму позитивне кораке” на плану ширења Интернета (као да то није комерцијална активност), „позива на наставак процеса преноса овлашћења кроз усвајање Закона о јавним приходима и Закона о јавној својини”, тврди да би „враћање имовине претходним власницима требало да буде приоритет”, тражи „лустрацију” у безбедоносном сектору, позива власти да хитно побољшају приступ Рома „адекватном смештају, тржишту рада, образовању и здравственој заштити” (преко ноћи?), „позива српске власти да ревидирају националну стратегију за избеглице” (зашто?), „позива власти да предузму даље кораке ка формализацији и већем учешћу цивилног друштва у процесу креирања политике (зашто?), „охрабрује Владу Србије да прекине тренутну суспензију” проширења општег колективног уговора (то је оно када је министар својим потписом хтео да повећа плате у Србији за 20 одсто, па га влада дезавуисала због бесмислености), „позива на кораке ка решавању проблема препуњености затвора” (чак и то!?) итд итд.

Разумем огромну бригу парламентараца ЕУ за Србију и захваљујем им се на њој, али било би добро да се задрже у границама лепих манира и уздрже од прописивања свега и свачега у другим земљама. Тај тон, који подсећа на акте римских императора провинцијама, с дозом охоле надређености која очекује беспоговорно извршавање налога, није примерен односу скупштине са једном још увек независном земљом.

Наравно, резолуције парламента не обавезују важније унијине органе – Савет ЕУ, Савет министара или Европску комисију – али сведоче о стању духова у Бриселу и погледима политичке елите ЕУ на Србију. А ту не стојимо добро.

Аутор је директор економских студија ЦЛДС-а

(Политика)