Boško Jakšić: Mustafa Mohamed Abdul DŽalil, lice pod šanom

Zove se Mustafa Mohamed Abdul DŽalil i bio je prvi član Gadafijeve vlade koji je prišao pobunjenicima – još 21. februara. Nagrada za hrabrost u neizvesnim vremenima usledila je ubrzo: imenovan je za šefa Nacionalnog prelaznog saveta (NTC), koji su liberalni advokati, lekari, akademici, biznismeni, islamisti i nostalgični rojalisti sa istoka Libije formirali kada je počela pobuna protiv 41-godišnje autoritarne vlasti Muamera Gadafija.

Početkom marta, dok su snage režima iz vazduha bombardovale pobunjenike, DŽalil je zatražio da se Libiji zavede zona zabranjenog leta,što je Savet bezbednosti UN ubrzo i učinio, da se zaustavi humanitarna katastrofa. Sve se brzo pretvorilo u „humanitarnu intervenciju” NATO-a.

Opisuju ga kao konzervativnog muslimana, a u Vikiliksovim pošiljkama američki ambasador u Tripoliju o njemu govori kao o „otvorenom i kooperativnom”.

Rođen je 1952, u Al Baidi, istorijskom središtu dinastije Sanusi, kojoj je pripadao poslednji libijski kralj Idriz, i jednom od prvih gradova koji je ustao protiv Gadafija.

Studirao je islamsko zakonodavstvo, šariju, na Fakultetu za islamske studije u Bengaziju. Radio je u kancelariji tužioca u rodnom gradu pre nego što je, 1978, postao sudija – sasvim redak, koji je znao da presudi protiv režima.

Moguće da je Gadafi želeo da ukroti njegov nezavisni duh, pa ga je, 2007, doveo na mesto ministra pravde. Kritičari mu pripisuju da je kao sekretar Opšteg narodnog komiteta stajao iza presude na smrt bugarskim medicinskim sestrama (kojima je kazna prvo pretvorena u doživotnu robiju, a potom su oslobođene).

On je, međutim, tada počeo da osvaja simpatije organizacija za ljudska prava i Zapada. Pokušavao je da reformiše libijsko krivično zakonodavstvo – po cenu suprotstavljanja svemoćnom pukovniku. Protivio se arbitrarnim hapšenjima i produženom držanju u zatvoru bez suđenja.

Kako je u tome slabo uspevao, 2010. je pred TV kamerama pokušao da podnese ostavku u znak protesta što vlada nije pristala na oslobađanje 300 političkih zatvorenika.

Ostavka mu je odbijena, ali 21. februara 2011. on Gadafiju nije pružio šansu da mu ponovo poništi ostavku. Brat-vođa ga je poslao za Bengazi da pregovara oko oslobađanja talaca koje su držali islamisti, a on se iz Bengazija više nije vratio.

Pošto se lično uverio u nasilje režima protiv nenaoružanih demonstranata, prišao je pobunjenicima.

Dan kasnije je izjavio da ima dokaze da je Gadafi lično naredio obaranje američkog putničkog aviona iznad Lokerbija u Škotskoj kada je stradalo 270 osoba.

U Tripoliju je za njegovu glavu odmah ponuđena nagrada od pola miliona libijskih dinara, oko 400.000 dolara.

U martu je uspostavio prve kontakte sa EU i nekim arapskim zemljama, onima koje će prve priznati NTC kao jedinog legitimnog predstavnika libijskog naroda.

Njemu je pripala čast da, 22. avgusta, saopšti da je došao kraj Gadafijeve ere i da obeća početak nove Libije zasnovane na „slobodi, demokratiji, pravdi, jednakosti i transparentnosti u okvirima umerenog islama”.

On je rekao da će demokratski izbori biti održani za osam meseci i da će se Gadafiju i njegovim sinovima – ukoliko budu uhvaćeni živi – suditi u Libiji, a ne pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu.

Lice sa šanom, tradicionalnom libijskom vunenom kapom poput fesa, postalo je lice nove Libije.

(Boško Jakšić, Politika)