Boris Tadić: Šanse na Kosovu nam nisu velike, ali ne smemo da odustanemo

Intervju s predsednikom Srbije Borisom Tadićem vodimo u manastiru Visoki Dečani, gde je pre tačno 100 godina upaljena sveća koja je označavala oslobođenje Kosova. Bilo je to 1912, kada je srpska vojska posle pet vekova ropstva oslobodila zadužbinu Stefana Dečanskog.

Sto godina kasnije, u Visoke Dečane srpski predsednik na Badnje veče dolazi u pratnji italijanskih vojnika i evropskih policajaca koji ga štite od kamenica albanskih ekstremista koji su opkolili manastir.

I zato u biblioteci Visokih Dečana na početku dvočasovnog intervjua, kojem su želeli da prisustvuju vladika Teodosije i otac Sava, pitamo predsednika Srbije „da li može da kaže da ta sveća i dalje gori".

„Voleo bih da je tako", odgovara Boris Tadić.

Da li ni vi više niste sigurni u sveću Visokih Dečana, koji simbolizuju srpsko Kosovo?

- Mi se nalazimo u jednom istorijskom procesu koji je više nego težak i u kojem smo iz godine u godinu smanjivali svoje šanse da se izborimo za legitimitet na Kosovu i Metohiji. U poslednjih dvadeset godina to smo pokušali dva puta; jednom kada je Zoran Đinđić izašao sa predlogom u zimu 2002. i sada, deset godina kasnije, kada pokušavamo da rešimo ovaj težak konflikt između nas i Albanaca. Đinđić je rekao nešto čega se držim: „Treba krenuti s aktivnim predlogom rešavanja problema Kosova i Metohije kako nas vreme ne bi pregazilo."

Da li to znači da predlažete podelu Kosova?

- Ne, predlog koji je izneo Đinđić danas nije delotvoran, jer podelu Kosova i Metohije ne prihvataju velike sile: ni Kina, ni Rusija, ni SAD, ni Nemačka, ni Velika Britanija, ni Francuska. Znači, treba nam drugo kreativno rešenje koje podrazumeva poštovanje interesa i velikih sila, a ne samo Srba i Albanaca.

Ima dosta simbolike u svemu tome. Zašto mislite da je ova 2012. idealna za definitivno rešenje?

Ne bih se držao simboličkog. Mi moramo da pronađemo saveznike u ovom procesu. Ovaj problem je internacionalizovan i mi na međunarodnom polju moramo da nađemo rešenje. O Kosovu suštinski odlučuju velike sile, članice Saveta bezbednosti, plus Nemačka, koja još nije članica SB.

Da li za njih imate jasno formulisan predlog?

- Imam osnovne ideje koje su nastale vremenom. Prihvatio sam Koštuničin predlog o suštinskoj autonomiji dok smo nas dvojica pregovarali o Kosovu, jer nije postojala spremnost koalicionog partnera da ga proširimo. Ali, taj plan očigledno nije prihvaćen. Baš kao što mi nismo prihvatili Ahtisarijev plan. I sada moramo da uzmemo u obzir druga rešenja: model Severne Irske, Južnog Tirola, Olandskih ostrva; nekih rešenja sa prostora bivše Jugoslavije.

Da li na unutrašnjem planu imate podršku za promenu ideje suštinske autonomije?

- Predlog suštinske autonomije je ostao u vazduhu i više nije delotvoran. Još je manje delotvoran predlog da se konflikt zaledi. Oni koji odlučuju o Kosovu ne žele nikakvo zaleđivanje konflikta, niti to nama odgovara. Mi moramo da idemo s našim rešenjima prema onima koji o tome odlučuju u međunarodnoj areni. O tome sam pričao sa svim ključnim strankama u Srbiji i imali smo visok nivo saglasnosti, osim sa SRS-om i DSS-om. Ali, sada nije trenutak za unutrašnju debatu, već da se kod ključnih činilaca međunarodne zajednice proveri koliko je održivo rešenje koje imamo na umu.

Šta nam je na umu? I kada ćemo s tim pred međunarodnu zajednicu?

- Ja sam osnovne stvari već rekao u UN. Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova i Srbija prihvata činjenicu da velike sile ne prihvataju podelu Kosova. Četiri tačke koje su posebno bitne i koje plan mora da sadrži jesu - posebno rešenje za naše manastire i administriranje manastirskim kompleksima, zatim posebne garancije za Srbe u enklavama, pitanje imovine naših građana i države i posebno rešenje za sever Kosova.

Karakterologija Srba 

Boris Tadić nam je na pitanje kako nas predstavlja strancima ispričao vic koji je čuo od predsednika jedne zemlje:

- U Briselu prave eksperiment s miševima: kako reaguju kad piju votku, viski, konjak i šljivovicu. Ovi koji su pili konjak odali su se raskalašnosti u kavezu, jurili su mišice, plesali. Ovi koji su se napili viskija bili su mamurni i agresivni, ovi s votkom su bili ravni kao patos i nisu mogli da se maknu dalje. A ovi što su se napili šljivovice izazvali su veliko iznenađenje među naučnicima. Oni su se uhvatili za rešetke kaveza i počeli da viču: „Mac-mac!"

I ja sam taj vic rekao da ću ispričati negde u javnosti kao najbolju karakterologiju našeg naroda. I šta mislite kako će reagovati vaši čitaoci? Devedeset odsto će biti srećno, što me najviše brine. To je 27. mart, to je 1999, to je i sad ovo s EU. Sve vreme je „mac-mac!" - kaže Boris Tadić.

Da li o Kosovu pričate i s ljudima van politike? Da li se konsultujete sa svojim ocem, Dobricom Ćosićem...

- Konsultujem se sa najširim krugom intelektualaca i stručnjaka. Kada je Kosovo u pitanju, postoji veliki broj pristupa i kontradiktornih rešenja u kojima svako misli da je jedino njegov pristup dobar. I ne govore baš svi o Kosovu u javnosti ono što misle. Godinama razgovaram s intelektualcima i pročitao sam, pretpostavljam, sve što su ozbiljni ljudi rekli o tom pitanju. Na kraju, uzimam u obzir i realnost na terenu, a ono što mogu mnogo delotvornije da saberem jeste situacija u međunarodnoj zajednici, s čijim sam ključnim akterima u stalnoj komunikaciji.

U kakvim se istorijskim okolnostima trenutno nalazimo? S čim biste mogli da uporedite ovaj period?

- Ovo je izuzetno težak momenat. Jedina dobra okolnost je što nema rata. S druge strane, politički proces vezan za Kosovo privodi se kraju, što smanjuje manevarske mogućnosti. I naši građani dobro znaju da su one veoma stešnjene i da nam je na raspolaganju ostalo samo nekoliko političkih instrumenata.

Kojih?

- Srbija bez savezništva na međunarodnom planu ne može da ostvari svoje interese na Kosovu, a naši interesi su nakon devedesetih bili suspendovani u međunarodnoj areni. Zbog grešaka i zločina u kojima su akteri bili naši sunarodnici, naša zemlja je godinama bila na stubu srama i morala je da se bori za legitimizaciju nacionalnih interesa. Taman kada smo podigli svoje ekonomske kapacitete, svetska ekonomska kriza je neke stvari vratila na početak. 

I sada, u novim otežanim okolnostima, već iscrpljeni u ratu devedesetih, još jednom sa izbijenim vazduhom u domenu ekonomije, mi branimo svoje interese u međunarodnoj areni, u kojoj nema ni fer odnosa ni pravde, već samo večnih interesa.

Pa nisu nam baš neke šanse?

- Ako me pitate kolike su nam šanse, nisu velike. Ali ako pitate da li treba da odustanemo - ne treba! To ne mogu da prihvatim. Spremnost da odustanemo vidim kao sistemsku grešku u našoj politici. Ivo Andrić je briljantno rekao: „Takva energija u započinjanju istorijskog procesa, pa napuštanje procesa i pojavljivanje na kraju u ulozi najstrožeg sudije u tim procesima."

Takvu destruktivnu energiju vi nemate kod Nemaca. I zato oni prave „mercedes", a mi smo pravili „zastavu". To je ta razlika. I zato naš politički projekat gotovo nikad ne uspeva. I zato smo mi, kao što je govorio Zoran, nedovršena nacija. Zato kod nas ljudi kad zidaju kuće ne urade fasadu. Sve te kuće po Srbiji su vam u stvari simbol našeg pogrešnog koda, nepostojanja volje da se stvari dovrše kako valja.

Zoran Đinđić je bio najdarovitiji čovek srpske politike

A kako bi Zoran Đinđić sada vodio politiku?

- Sad ću vas iznenaditi, o tome sam često razgovarao sa Zoranom, koji nije odustajao od legitimizacije naših nacionalnih interesa, iako mnogi misle da jeste. Podsećam vas, nisam ja uveo veronauku u škole, nego Zoran Đinđić. Nisam ja pokrenuo rešenje za Kosovo i Metohiju, nego Zoran Đinđić. To je, u stvari, inicijativa Demokratske stranke, modernizujuće proevropske stranke koja je uvek vodila računa o osnovnim nacionalnim interesima.

To je metodologija mišljenja ljudi koje ste pomenuli. On je razgovarao i sa Dobricom Ćosićem i sa mojim ocem. Ja sam bio neposredni svedok tih razgovora, odrastao sam uz njih. Postao sam i učesnik, kada sam malo ojačao.

To je praktično počelo formiranjem časopisa „Javnost" 1973, u čijem su kreiranju učestvovali Dobrica Ćosić, Ljubomir Tadić i Zoran Đinđić. To ima kontinuitet do danas. I nije slučajno Dobrica Ćosić bio predsednik Jugoslavije, pa Zoran Đinđić prvi demokratski predsednik vlade, pa nisam ni ja sad slučajno predsednik Republike Srbije.

Znači, ipak priznajete da ima dosta simbolike u svemu ovome?

- Ima. Posebno kada razgovaramo u Visokim Dečanima. Ali svako od nas ima individualne osobine i stavove. Pošto sam bio svedok toga kako se Zoran Đinđić udaljavao od ideološkog mišljenja svog profesora, mog oca, bio sam svedok i kako se sporio s Dobricom Ćosićem oko određenih bitnih pitanja.

Sa kim biste se vi sada sporili? I oko čega?

- Sa Zoranom, Dobricom ili sa svojim ocem.

Sa svom trojicom?

- Imam vrlo visoku saglasnost s ocem. Imao sam vrlo visoku nesaglasnost s Dobricom Ćosićem i sa ocem kada je Milošević uspostavio vlast u Srbiji. Smatrao sam da oni moraju da stvore novu stranku. Pre svega, smatrao sam da to treba da učini Dobrica Ćosić. Oni su smatrali da je mnogo važnije izvršiti ustavne promene, pa tek onda ući u demokratizaciju. Mislim da je to bila velika greška, jer su oni tada imali šanse da naprave preokret, hajde da upotrebim taj izraz. Moglo se naći racionalno rešenje u rasformiranju Jugoslavije, mogli smo da se sačuvamo od svega onog zla. Ali, to se jednostavno nije dogodilo.

Đinđić?

- Zoran Đinđić? To je bio najdarovitiji čovek srpske politike. Nema nikakve dileme.

Da se vratimo na Miloševića, koji je na proslavi 600 godina Kosovske bitke ponudio program koji nas je koštao najvećeg propadanja u istoriji. Koji to program danas može da napravi preokret u tom procesu?

- Preokret svakako nije nametanje Ahtisarijevog plana Srbima na severu jer jedino silom možete nekoj etničkoj zajednici da nametnete manje prava nego što ih sada ima. I ako neko predlaže Ahtisarijev plan, mora samo da objasni kojim sredstvima.

U kom segmentu nam naruku idu nove međunarodne okolnosti?

- Evidentno je da velike sile pristup rešavanju problema Kosova i Metohije upotrebljavaju jedni protiv drugih, odnosno baždare ga za neki spor koji će se u budućnosti pojaviti u njihovim međusobnim odnosima. Drugo, ekonomski proces u uslovima sadašnje krize menja arhitekturu savremenog sveta i međunarodnih institucija, koje su nepromenjene od Drugog svetskog rata. Postoje namere da se promeni struktura SB UN i to moramo pažljivo da pratimo.

Ekonomske promene su na neki način živo blato. Zato je teško predvideti i kako će izgledati evro u budućnosti, a kamoli međunarodni ekonomski odnosi. Da li će Kina sa ovakvim visokim rastom biti u stanju da izdrži unutrašnje tenzije koje su posledica stvaranja srednje klase u državi? Da li će zemlje BRIK-a imati dovoljno brzi i održiv razvoj i u godinama koje dolaze? I ono što je ozbiljan problem: u kojoj meri veliki ekonomski problemi danas mogu da proizvedu novo nasilje i rat ograničenih ili, ne daj bože, globalnih razmera? Dakle, sve ovo moramo da uzimamo u obzir kada donosimo odluke ne samo o Kosovu, nego o svemu što se tiče života naših građana.

Ne mogu da zamislim Srbiju u kojoj EPS nije u većinskom vlasništvu države

Došli smo do ekonomije o kojoj stalno pričamo kao najvećem prioritetu iako 20 godina istorijske probleme rešavamo dok se nalazimo na ekonomskom dnu. Sigurno znate De Golovu rečenicu, koju je izgovorio na prvoj sednici vlade: „Za početak ćemo raditi na jačanju franka." Šta bi mi trebalo da uradimo za početak?

- Pokušao sam to da ponovim kada sam postao predsednik Srbije jer je u osnovi svake nacionalne politike ekonomija. Svet je te 2005. doživljavao kulminaciju, koja je zaustavljena 2008. Pored finansijske, izbila je i ekonomska kriza, koja je sad proizvela krizu evra, da bismo danas stigli do krize dužništva na evropskom kontinentu koja preti da ugrozi globalne ekonomije.

U tom vremenu, podsećam vas na kalendar, 2008. godine, Kosovo je proglasilo takozvanu nezavisnost. I sad, šta mislite kako nas velike sile tretiraju kada im ponovo otvaramo pitanje Kosova i Metohije, dok one ne znaju šta da kažu svojim građanima o ekonomskim problemima?

Tesla i Ruđer Bošković su najveći Srbi

Ko su najveće istorijske ličnosti u srpskom narodu?

- Nikola Tesla, Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Pupin, Milanković i Ruđer Bošković. Nadam se da me moji hrvatski prijatelji neće pogrešno razumeti, ali Ruđer Bošković je bio Srbin katolik.

Ivu Andrića najviše cenim od naših pisaca, a posebno sam vezan za Crnjanskog i Kiša.

Nemamo ženu?

- To jeste problem. I sad bi svi rekli Isidora Sekulić, a ja bih rekao Milena Pavlović Barili. Ona je jedna izuzetna žena, baš kao i Nadežda Petrović.

Da li je za vas važno da se otkrije grob Draže Mihailovića?

- Veoma važno! Pripadam partizanskoj porodici, ali smatram da je, istorijski gledano, to važno. Moj stric je bio četnik, tako da razumem tragične podele i antagonizam u srpskom narodu. Ali, mislim da to nije najvažnije nacionalno pitanje i bilo bi loše ukoliko bi se to pretvorilo u najvažnije nacionalno pitanje. Ali, naravno da kad predlažem da se reše konflikti s drugim narodima, želim i da se reše unutarnacionalni konflikti.

Šta mislite o rehabilitaciji kneza Pavla?

- Knez Pavle je ličnost koju sam izučavao i koja je nepravedno zapostavljena u našoj istoriji. Mogu da kažem da sam jako srećan što je rehabilitovan i mislim da zaslužuje neki trg u Beogradu.

Mi smo pokrenuli inicijativu da mu se dodeli Pionirski park, gde se nalazio njegov muzej. Da li biste podržali taj predlog?

- Mislim da je to jako dobra ideja.

Zašto onda sada otvaramo kosovski problem?

- Zato što, nažalost, nismo u situaciji da izaberemo momenat kao druge zemlje. Mi nismo rešili svoje strateško opredeljenje kao Slovačka ili Slovenija. Ili Hrvatska. Ona je rešila svoj strateški problem. Ona je ušla u NATO i EU. Srbija evidentno ne može da uđe u NATO, a u Evropskoj uniji ima ozbiljnih teškoća. Ali, Srbija i pored svega mora da rešava istorijski problem, umesto da ga gura pod tepih. Zato što bi nerešavanjem problema najviše štete imala sama Srbija, ali i region u celini. Mi prosto ne možemo da čekamo. Moramo sad da krenemo.

Ali gde je tu onda naše „jačanje franka"?

- Nijedna zemlja na evropskom kontinentu ne može sama da reši svetsku ekonomsku krizu. Pa tako ni Srbija. Mi 60 odsto svojih proizvoda prodajemo na evropskom tržištu, što znači da je naša privreda makar 60 odsto zavisna od evra. Da li mi utičemo na rešenje problema evra? Ne. Na rešenje problema evra ne utiču samo zemlje EU, već i Kina, koja ima tri i po hiljade milijardi evra deviznih rezervi i bez čijeg novca ne može da dođe do stabilizacije i rešavanja krize dugova.

Šta mi onda možemo da uradimo?

- Mi treba da uradimo što je do nas. Trebalo bi da smanjimo unutrašnje izdatke, racionalizujemo državnu upravu, koristimo unutrašnje resurse, izgradimo elektranu gde god postoje energetski resursi. Ne smemo više da puštamo da nam protiče voda ili tavore ugalj i uljni škriljci. Treba da završimo puteve i izgradimo nove. Rešili smo sve tehničke probleme, projektovanje i eksproprijaciju, sada je potrebno pronaći finansiranje i gradnju. A gradnja je najmanji problem. To bi građani trebalo da znaju. I mislim da ova zemlja za nekoliko godina može da izgleda drugačije. Moramo dodatno da investiramo u nauku i obrazovanje. I, naročito, da iskoristimo ogroman resurs poljoprivrede.

Ali ništa od toga ne možemo da uradimo ukoliko ne obezbedimo ekonomsku stabilnost i ne rešimo problem koji se zove „prekomerno zaduženje". To je dvosekli mač. Bez zaduženja nije moguće investirati, a s prekomernim zaduženjem realizacija ovih projekata može da dovede do stanja „šoka" kao u Grčkoj. Oni su izgradili puteve, ali imaju dug od 160 odsto BDP-a. Mi se nalazimo na 45 odsto, i to je crvena linija koju ne smemo da pređemo jer svako sledeće zaduživanje jedino može da se dozvoli uz rast društvenog proizvoda. I na kraju moramo da obezbedimo podršku građana, jer bez njihove volje i aktivnog učešća nema uspeha. Grci su, recimo, usred turističke sezone blokirali puteve, što je kao da su sami sebi pucali u kolena.

Koji to projekat od Srbije može da napravi tigra na Balkanu? Evo, Turska je bankrotirala pre osam godina, a danas je zemlja sa najdinamičnijom privredom!

- Infrastruktura, imajući u vidu relativno povoljan geostrateški položaj. Izgradnjom infrastrukture približavamo zone od posebnog interesa za Srbiju, to su južna Nemačka, pre svega Bavarska, čitava Austrija i delovi Italije. To nam otvara vrata za nove investicije. A nove investicije povoljno utiču na druge potencijalne investitore. Pogledajte „Fijat", koji sa sobom dovodi i čitav niz kompanija iz oblasti proizvodnje auto-delova. Dobra je okolnost što pored EU imamo još tri stuba spoljne politike koji nam služe kao odstupnica.

Šta imamo od tih odstupnica?

- Nakon potpisivanja sporazuma o strateškom partnerstvu s Kinom dobili smo projekat izgradnje mosta Beška i remont termoelektrane u Kostolcu s tri odsto fiksne kamate, što je za nas vrlo povoljno. Ovog trenutka s Kinezima pregovaramo o investiranju u energetiku, telekomunikacije, o izgradnji fabrike solarnih panela. S Kinom imamo razgovore u svim oblastima.

SAD su jedan od najvećih investitora, od kojih očekujemo nove ozbiljne investicije u oblasti energetike. S Rusima tražimo rešenje za proizvodnju azotnih đubriva, kao i za „Petrohemiju" i „Metanolsko-sirćetni kompleks" u Kikindi.

Mi smo danas najveća investiciona destinacija na prostoru jugoistočne Evrope. Imamo više investicija nego Slovenija, Mađarska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Hrvatska prošle godine zajedno. To nije bilo lako postići, ali treba nastaviti i doći će bolje vreme. I na kraju, treba da iskoristimo nepovoljne uslove u drugim državama, kao što su one činile devedesetih, kad smo mi bili u blokadi i u krizi. To su jednostavni zakoni tržišne utakmice.

Na našim granicama bude se dva džina - Turska i Nemačka. Zar Koridor 10 onda nije opet naša najveća šansa?

- Slažem se. Mi pokušavamo da u istočnoj Evropi pridobijemo partnere koji bi pokrenuli izgradnju pruge od Beča do Istanbula. To je projekat od evropsko-azijskog interesa, i on bi samo kroz Srbiju vredeo pet milijardi evra.

Krizu smo dočekali s najviše ekonomista u politici. Kako su oni uradili posao?

- Mi obično primećujemo ono čega nema, a ne ono čega ima, kako kaže Duško Radović. Mi smo jedna od retkih zemalja koje su održale političku stabilnost, ako hoćete i ekonomsku stabilnost u nemogućim okolnostima. Neki ekonomski parametri bolji su nego u drugim zemljama, na primer, kurs s kojim smo u prošlosti imali najviše problema. Makroekonomska stabilnost je izraženija nego u regionu. Pogledajte Hrvatsku, koja se suočava sa dramatičnom krizom javnih zaduženja.

A svi su se divili hrvatskim putevima, samo su zaboravili na koji način je to finansirano. Ekonomska kriza u Mađarskoj dolazi zbog načina na koji je građen autoput kroz takozvano „javno privatno partnerstvo". Mi smo u teškim okolnostima izgradili dva spektakularna mosta, završili 88 kilometara autoputa i radimo projekte na svim putnim pravcima. Ovog trenutka zatvaramo finansijsku konstrukciju i moguće je da u ovoj godini prvi put počnemo da gradimo Ibarsku magistralu kao autoput.

Čime ste nezadovoljni?

- Ima mnogo toga. Nezaposlenost je najveći problem, to je ono što me izuzetno brine. Dalje, ne postoji kvalitetna socijalna karta, nedovoljna je efikasnost u izgradnji infrastrukture. Postoji čitav niz zakona i agencija koje su potpuno nepotrebne. Dakle, da li sam zadovoljan ekonomistima u Vladi? Možda u datim okolnostima i nismo mogli bolje. Neki koje smo pitali da uđu u Vladu nisu hteli. Tako vam je to. Politikom se bave oni koji to žele. Uvek je više onih koji ne žele da pomognu i prihvate odgovornost, a žele da kritikuju, i kad ima i kad nema razloga za to.

Baš kao u javnim preduzećima?

- U Srbiji vlada lažno uverenje da se u svetu direktori velikih korporacija biraju na konkursu. Ako neko misli da se direktor „Frans telekoma" postavlja protivno volji francuskog predsednika, onda taj živi u iluziji. U Srbiji se čak ne primenjuje toliko politička volja kao u nekim zemljama EU. Da li je neko imao primedbu na izbor direktora „Elektroprivrede Srbije"? To je zato što je odluka o postavljenju bila posledica širokih konsultacija. Ja prosto ne mogu da zamislim budućnost srpske ekonomije bez „Elektroprivrede" koja bi uvek bila većinsko državno vlasništvo. Kao što, na primer, infrastruktura uvek mora da bude u rukama srpske države.

Jedna od grešaka je što nisam dovoljno energično smenjivao tamo gde sam mogao

Šta je to po čemu biste voleli da budete upamćeni, šta je Tadićeva epoha?

- Ne postoji Tadićeva epoha. Ne verujem da će postojati na kraju mog mandata.

Zar ne biste voleli da postoji tako nešto?

- Ne bih. Ta vrsta simbolike kod nas je obično vezana za nešto negativno. Ako bih nešto stvarno voleo, to je da se izmeni kod u srpskoj politici. I da se simboličko zameni delanjem. Mene više zanima da se izgradi most i dovrši autoput nego da se bilo šta zove po meni.

Šta je to što svakako želite da učinite?

- Želim da budućem predsedniku nametnem jednu vrstu ponašanja da se manje busa u grudi patriotske, a više radi u korist nacionalne stvari. Želim da učestvujem u kreiranju i stabilizovanju demokratskih institucija, obezbeđivanju funkcionisanja sistema i uspostavljanju politike razvođenja pritisaka. To je politika. To vam je kao krov kuće. Kada bi pritisak snega bio na jednoj tački, kuća bi se srušila. I zato postoji sistem na krovnoj konstrukciji koji razvodi pritiske. Tako i politika treba da razvodi pritiske. I zbog toga mene u politici zanima promena koda. Srbija je sva u simboličkom. Srbija je sva u istorijskom. Srbija je sva u konfliktima. U politici ima jako malo ljudi koji bi hteli da učestvuju u konkretnim stvarima, koji žele da pomognu u rešavanju problema i prihvate odgovornost. To treba da se promeni.

Ali mora da postoji neki pečat po kojem biste voleli da vas pamtimo?

- Ja bih voleo kada bih nakon vremena u kojem sam bio predsednik ostali mostovi, putevi, železnica, termoelektrane i velike strane kompanije koje su pristale da budu srpske. Ne samo „Fijat", voleo bih da „Mercedes" i „Folksvagen" postanu srpski, jedna od najvećih čeličana sveta „Danijeli", pa „Samsung" iz elektronike. I da rešimo konflikte Srba i Hrvata, Srba i Bošnjaka, Srba i Albanaca. Onda više niko i ne mora da pominje ni Tadića, ni njegovu epohu, već da vodi jedan miran, prosperitetan život brinući o napretku svoje porodice.

Da li ste namerno ili slučajno u ovom nabrajanju zaboravili Evropsku uniju?

- Ona je deo svega toga. Ona je prirodna posledica promene koda o kome govorim, promena uslova u kojima naši građani žive bolje. Nama je EU sredstvo, a ne cilj, iako mi je teško da to objasnim nekim političkim oponentima. EU vam je kao diploma, student neće da uči ukoliko ispred sebe nema cilj.

Kada očekujete da Srbija ostvari svoj cilj i uđe u EU?

- Kako sad stvari stoje, najranije 2018. Grešili smo u proceni, ali se i EU udaljila od procesa proširenja.

U čemu ste još pogrešili? Svoju moć ste formirali na aferi „Bodrum"...

- Nisam to uradio zbog moći, već zato što sam smatrao da je nemoguće voditi politiku a ne reći istinu o tome.

Šta je to što biste danas imali da priznate kao svoju grešku?

- Jedna od grešaka koju sam učinio je da nisam dovoljno energično smenjivao tamo gde sam mogao. Zato nisam idealan za ovu funkciju, imam nedostataka, ali imam i neke dobre osobine. I borim se sa nedostacima.

Nikad ne znate kad će da eksplodira ta naprava, politička naprava Srpska napredna stranka

Kad kažete da nećete dozvoliti da DS izgubi izbore jer bi Srbija ostala u nesigurnim rukama, da li samo hrabrite svoje članstvo ili stvarno mislite da nas čekaju još jedni „sudbinski izbori"?

- Kako da ne! Mi živimo u sudbonosnim vremenima. Narodi koji su u jednoj deceniji učinili takve strateške greške i u sledećoj deceniji nalaze se pred sudbonosnim izborima, jer svaki put postoji mogućnost da na izborima naprave grešku i vrate se u vreme u koje se više nikada ne smeju vratiti. Kod nas još nije postignut nepovratan proces. On će biti nepovratan kada dobijemo datum za pregovore. Tek tada će biti jasno da će Srbija na kraju biti potpuno drugačija od one koju su nam nagoveštavale devedesete.

Mislite da SNS sada nije drugačiji?

- Svako ima pravo da se menja, ali za to morate da pokažete i neki dokaz. Kada je u pitanju SNS, tu nema nijednog dokaza. Nekoliko izjava nisu nikakav dokaz. To je stranka koja se čak ni na simboličkom nivou nije izmenila. Ona je i dalje antisistemska stranka koja optužuje demokratski izabrane organe građana, dakle predsednika i vladu, da su režim. Pazite samo to. Oni ne mogu da izađu iz te terminološke matrice.

A zašto ne mogu? Pa zato što i dalje misle na isti način, koliko god se trudili da nas verbalno oponašaju. Meni je nekad i simpatično šta priča ta stranka, pošto upotrebljava čitave konstrukcije koje sam nekad sam izgovarao. Sad niko nije veći evroentuzijasta od ljudi koji su samo do pre nekoliko meseci bili zakleti neprijatelji Evrope.

Da li to znači da je nemoguća saradnja s naprednjacima?

- Nekad mi je čudno da to moram uopšte da argumentujem! Dovoljno je samo otvoriti stranice novina od pre godinu-dve, pa čak i od pre nekoliko meseci i sabrati sve to što je rečeno i učinjeno s njihove strane. I videti zašto je to nemoguće.

Ja sam uvek spreman da pomognem ljudima, pa i ljudima koji su kreirali tu stranku, zbog toga što je to korisno za naše društvo. Sistem kakva je bila Srpska radikalna stranka i one pretnje tipa „za jednog ubijenog Srbina ubićemo sto muslimana" jako su loši za Srbiju. Tu zastrašujuću pretnju mi imamo u svom istorijskom pamćenju - sto Srba za jednog Nemca. Taj ko je to izgovorio nije sposoban da vlada sobom, a kamoli zemljom. Šta je danas garancija da se tu nešto promenilo?

Pričate o Tomislavu Nikoliću?

- Pričam o tome da je biti član te stranke i izgovarati te morbidne stvari bila čista agresija. Sumnjam da je došlo do suštinske promene i da je ona moguća u tako kratkom roku. Ako ste 10 ili 15 godina bili pripadnik jedne ideologije i tvrdili da ste to svom snagom, a sada očekujete da neko poveruje da ste preko noći promenili svoju mentalnu strukturu i da ste sada svom snagom za ono protiv čega ste se 20 godina borili, pa dozvolite da svako ima sumnju.

Nakon hapšenja Karadžića organizovali su demonstracije s ljudskim žrtvama, a nakon hapšenja Mladića bilo je znatno drugačije. To je nesumnjiv napredak, ali vi nikad ne znate kad će da eksplodira ta naprava, politička naprava Srpska napredna stranka. Pogledajte samo sastav ljudi koji je vode.

Znači, možemo sada prvi put da kažemo da ni pod kojim uslovima nećete praviti koaliciju sa SNS-om?

- Dozvolite mi da to objasnim Zoranovim rečima. Devedesetih godina su ga pitali: „Da li biste s Miloševićem napravili koaliciju?" I on je odgovorio: „Zašto da ne, ako bismo znali da nešto delotvorno može da izraste iz te saradnje. Jedini razlog zašto nećemo jeste što znamo da iz toga ništa delotvorno ne može da izađe." I danas upravo upotrebljavam Zoranove reči: „Zato što ništa delotvorno ne može da nastane u naredne četiri godine iz te saradnje, neće ni biti koalicije između DS-a i SNS-a."

A sastanak oko Kosova na koji vas zove Tomislav Nikolić?

- Sastanak radi sastanka ne znači ništa. Mi smo o Kosovu već govorili i zato nema potrebe da se viđamo iz folklornih razloga. Ako me Tomislav Nikolić obavesti da to što smo govorili o Kosovu ne važi, onda moram da razgovaram s njim i o tom pitanju.

Najavili ste i predsedničke izbore 2012.

- Nisam ih najavio, nego prosto niko nije primetio da u skladu sa zakonom oni moraju da se dese 2012.

Nastavite niz...

Laušević je... neverovatan glumac.

Patriotizam je... izboriti se za svog sunarodnika koji živi u neprijateljskom okruženju i ne povrediti druge.

Partizan je... klub za koji navijam i neke sportove sam trenirao u Partizanu.

Zvezda je klub... u kojem sam igrao neke sportove.

Merkelova je... koleginica kod koje cenim otvorenost. Ona mi kaže: „Mnogi se skrivaju iza Nemačke i ne smeju otvoreno da vam kažu šta misle, evo, ja vam kažem." To poštujem. I ja njoj otvoreno kažem i nadam se da ona to poštuje.

Kluni je... ne znam. Mislim da je odličan glumac.

5. oktobar... veliki dan u srpskoj istoriji zato što nije proizveo žrtve.

Kosovo je... pitanje našeg identiteta, ali problem koji Srbija mora da reši na pravedan i fer način.

A da li razmišljate o spajanju predsedničkih i parlamentarnih izbora i izlasku na crtu, kako ste to svojevremeno rekli?

- To sam rekao slikovito. To je prosto sleng iz mog kraja, nisam hteo da pretim. To je bilo na prošlim izborima i Nikolić je izašao na crtu, nisu bila potrebna velika ubeđivanja. Ni sada nema nikakve pretnje jer ide jedan normalan izborni ciklus. Imaćemo parlamentarne, pa predsedničke izbore.

Nikako zajedno?

- Ne vidim da ima zahteva za tako nešto.

A da li možda planirate da se prebacite na neko operativnije mesto, na primer, na mesto premijera?

- Pokušavam da budem praktičan i delotvoran. Mnogo je važnije postignuće nego postanuće, nadam se da sada nisam izmislio novu reč.

Za premijera ste prošli put ponudili Mirka Cvetkovića, poredeći ga s Nikolom Pašićem. Koga nam sada spremate? U istoriji su posle Pašića došli ministar policije Korošec i uspešni biznismen Stojadinović?

- Ha, ha... Ovo vam je dobro. Stojadinović je bio vrlo inteligentan čovek. Treba nam neko inteligentan, lukav, ali ne baš kao Stojadinović, nadam se da nećemo biti u tim istorijskim opasnostima.

Koga birate - Korošeca ili Stojadinovića?

- Nama je potreban operativan čovek na mestu premijera. Potreban nam je hrabar čovek, neko ko razume politički proces, a istovremeno je spreman da upotrebi nekonvencionalne metode, jer samo na taj način možemo da se izvučemo iz krize. 

Veljko Lalić

(Nedeljnik)