Boris Aleksić: Nikolićevo ruganje kosovskim junacima

Završni čin priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije od strane zvaničnog Beograda, odigrao se pod pokroviteljstvom EU, susretom „dvoje predsednika“ Tomislava Nikolića i Atifete Jahjage. Tek što je Srbija završila kakvo-takvo obeležavanje stogodišnjice oslobođenja Stare Srbije, vlasti u Beogradu su u svojoj fanatičnoj težnji da priđu, što pre i što bliže Briselu, povukle potez koji je u međunarodnom javnom pravu jasno označen kao faktičko priznanje nezavisnosti. Više od toga vladajuća koalicija je započela proces poništavanja srpske istorije, tekovina Balkanskih, Prvog i Drugog svetskog rata.

Tomislav Nikolić nije u Briselu razgovarao sa građaninom Srbije, već je dao legitimitet „predsedniku“ tvorevine koju je stvorio NATO, izvršivši agresiju na SRJ 1999. godine, izjednačivši njenu funkciju sa svojom. Sa osobom koja učestvuje u otimanju srpske teritorije, predsednik Srbije Nikolić je razmenjivao mišljenja o saradnji i zajedničkom putu u EU!Reakcija iz Brisela, čije su birokrate počele zadovoljno da trljaju ruke, brzo je stigla. Samo jedan dan nakon susreta Nikolića i Jahjage, usledio je nastavak unapred režiranog filma, jer je Spoljnopolitički odbor Evropskog parlamenta u Strazburu usvojio dve rezolucije, za dve „nezavisne države“ – „Kosovo“ i Srbiju. U Rezoluciji o Kosovu, Odbor navodi da Evropska unija s „Kosovom“ može da sklopi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, iako pet članica EU ne priznaju njegovu nezavisnost, zbog čega se one „ohrabruju“ da ipak priznaju „vladu“ u Prištini.[1]

U vezi Srbije, Spoljnopolitički odbor Evropskog parlamenta je pozvao Evropski savet da Srbiji što pre odredi datum za početak pregovora o članstvu. Predlog rezolucije je podneo izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin, a u njoj se “pozdravlja predanost srpske vlade evropskim integracijama”, kao i “ostvareni napredak u ispunjavanju političkih merila (EU) iz Kopenhagena” o nužnosti delovanja demokratskih ustanova i konkurentne tržišne privrede, uz napomenu da dalji napredak Srbije ka EU zavisi od sprovođenja reformi.2] Dakle, zvanični Beograd je faktički priznao nezavisnost Kosova i Metohije, Tomislav Nikolić je susretom sa „njemu ravnom“ Jahjagom, ponizio sve građane Srbije koje predstavlja kao njihov predsednik, ali Brisel ima još uslova za Srbe.

Interesantno je podsetiti, da je bivši predsednik Srbije Boris Tadić gostujući kod Ksenije Vučić na Radio „Fokusu“ 29. 09. 2012. godine, izjavio da je njemu iz Brisela jasno ponuđeno da Srbija odmah postane članica EU, ukoliko prihvati integrisano upravljanje granicom sa KiM. U međuvremenu, Zapad je našao naprednjake koji su bili spremni da daju više, a prihvate mnogo manje.

Čitav završni proces faktičkog priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije, dogovoren je i režiran još u julu 2012. godine, neposredno pre formiranja nove srpske vlade, a prilikom posete Filipa Rikera zamenika pomoćnika ministra, a zatim i Filipa Gordona, pomoćnika ministra spoljnih poslova SAD, Beogradu.3] Gordon se sastao sa Nikolićem, Dačićem i Tadićem - predstavio im scenario po kojem će raditi i političke karte sa kojima će igrati. Pomoćnik Hilari Klinton je zvanično pružio podršku SAD za formiranje nove vlade, „koja će biti posvećana približavanju zemlje Evropskoj uniji, posebno poštujući regionalnu stabilnost i konstruktivne odnose sa Kosovom.“ On je takođe izjavio da se „od Srbije ne očekuje da u ovoj fazi prizna Kosovo, ali da će Beograd morati da prihvati činjenicu postojanja suverenog i nezavisnog Kosova unutar sadašnjih granica“, dok „podela Kosova nije opcija ni za Srbiju ni za Kosovo, a SAD mogu i hoće da pomognu, ali da Beograd mora da prestane da podržava ilegalne bezbednosne i sudske strukture na severu Kosova i da obezbedi potpunu slobodu kretanja za sve.“ Gordon je dodao da „SAD očekuju normalizaciju odnosa Srbije i Kosova.“4] Ono što je poželeo, Vašington je i dobio.

Da se američki diplomata u Srbiji osećao kao da je u pravoj banana-republici, videlo se i po spiskovima podobnih visokih vojnih i civilnih funkcionera, koje je poneo sa sobom, predstavivši ih novim vlastima – čiji su predstavnici samo klimali glavom. Nakon sureta sa Filipom Gordonom, visoki državni funkcioneri u Beogradu su do kraja odigrali uloge po scenariju iz SAD, ponekad se čak i utrkujući ko će brže i jasnije da preda južnu srpsku pokrajinu. Da su uputstva pomoćnika Klintonove shvaćena dobro, Tomislav Nikolić je potvrdio istog meseca kada je dao javnu izjavu da više nikad neće biti predsednik u Prištini.[5]

Nema sumnje da je susretom sa Jahjagom u Briselu, Tomislav Nikolić ispunio ono što je od njega tražio Filip Gordon, a za šta je sam rekao da je to uslov koji „stalno u vazduhu postoji, da Srbija uspostavi dobre odnose sa susednom državom Kosovom.“[6] Šiptarski mediji i predstavnici Tačijevih terorista su jedva dočekali ovu priliku da se javno pohvale priznanjem nezavisnosti KiM od strane Srbije. Jahjaga je izjavila da se tog 6. februara 2013. godine „susrela sa predstavnikom susedne države“ i da je „sastanak protekao u konstruktivnoj atmosferi“, dok je glavna tema bila „normalizacija odnosa između dve zemlje.“[7] Sa ovog „najvišeg nivoa vlasti“ gde „predsednici“ simbolizuju svaki svoju „državu“ upućena je i poruka podrške razgovorima Dačić-Tači „koji su već doveli do značajnih dostignuća.“[8] Faktičko priznanje nezavisnosti i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa pozdravili su i predstavnici države u kojoj su vađeni organi otetim Srbima sa Kosova i Metohije. Predsednik Albanije Bujar Nišani i premijer Salji Beriša ocenili su sastanak Tomislava Nikolića i Atifete Jahjage u Briselu kao "dobar korak u smeru jačanja kosovske državnosti".[9] Šiptari su očigledno kao nagradu za Žutu kuću, krematorijum u Klečkoj i slične zločine, od „čuvenih zaštitnika ljudskih prava“ SAD i EU, dobili veliku Albaniju.

Iz ugla EU treba napomenuti da je Ketrin Ešton nakon razgovora sa Nikolićem i Jahjagom izjavila da „obe strane imaju evropsku perspektivu“ i najavila da na dnevni red dolazi ukidanje svih srpskih institucija na Severu KiM.[10]

I NATO pakt je pozdravio susret Nikolića i Jahjage, dok je generalni sekretar Andres Fog Rasmunsen takođe pozvao na ukidanje srpskih institucija, napominjući da će NATO ostati na KiMkao garant mira i stabilnosti.[11] Treba li uopšte napomenuti da je Filip Gordon, pre formiranja vlade preneo ovaj uslov naprednjacima i socijalistima?[12]

Iz svega navedenog, možemo da primetimo da je NATO u miru, ove 2013. godine ostvario svoje ratne ciljeve iz 1999. godine. Severnoatlantski savez nije mogao da porazi Vojsku Jugoslavije i srpski narod, ali je peta kolona obavljala zadatak umesto njega, u kontinuitetu od 2000. godine.

Kada su već dobili KiM, zbog čega Šiptari ne bi tražili još? U pismu bivšoj američkoj državnoj sekretarki Hilari Klinton, Demokratski front za objedinjenje iz Tirane sugeriše da SAD takozvanu “Preševsku dolinu” - jug centralne Srbije, oduzmu od Srbije, proglase je svojom prekookeanskom teritorijom, po principu Panamskog kanala i na taj način onemoguće Rusiju da gradi kanal Dunav-Morava-Vardar, piše skopska “Nova Makedonija”. Na ovaj način bi SAD u celosti kontrolisale Balkansko poluostrvo.[13]

Iako na putu novog stradanja – nove srpske golgote, srpski narod nikad neće prihvatiti kršenje Ustava i predaju Kosova i Metohije, iako prozapadni političari u Beogradu uspostavljaju dobrosusedske odnose sa Prištinom. Ovo ruganje zvaničnog Beograda Kosovskim junacima i Osvetnicima Kosova ostaće dobro upamćeno među Srbima, a srpski narod će jednog dana s prezirom odbaciti ovakvu politiku i krenuti da pomoću bratske Rusije vrati svoje Kosovo i Metohiju.

(Fond strateške kulture, 9. 2. 2013)