Бојан Пајтић: Не постоји сепаратизам у Војводини

за Скупштину АПВ освојио 118 од 120 посланичких места. По оцени председника Покрајинске владе и потпредседника Демократске странке др Бојана Пајтића, промене које су се догодиле можда нису на очекиваном нивоу, али Војводина ипак није разочарана постигнутим, јер је неспорна драматична разлика у односу на период Милошевићеве владавине, не само када су у питању надлежности АПВ, него и сви сегменти живота: стандард, здравство, образовање...

– Не треба заборавити ни то да, заправо, и нисмо имали на располагању пуну деценију, јер нису све те године испуњене ни реформским процесима, ни озбиљном жељом да се промене учине. Војислав Коштуница и његов ДСС одмах су после 5. октобра нашли заједнички језик са остацима обавештајних структура у полицији, војсци, са остацима корумпираног правосуђа, са ратним хушкачима из деведесетих... То је најпре у доброј мери успорило реформе, а након убиства Зорана Ђинђића и потом са формирањем републичке владе, коју је водио Коштуница, реформе су заустављене. Сада је, срећом, све поново оживело и данас покрајинска администрација може да се похвали покретањем инвестиционог циклуса какав се претходних 30 година не памти у АПВ – каже др Бојан Пајтић за „Дневник”.

Председник Владе Војводине подсећа и на то да је пре октобра 2000. покрајинска администрација била „потпуно испражњена од надлежности”, а сада има пресудан или велики утицај у скоро свим областима које не подразумевају државност.

– Наравно, још пуно је посла пред нама. Нема сумње да може брже, баш као што морамо признати да и данас, када су неке ингеренције Војводине у питању, понекад има одређеног колебања и унутар оних странака које чине парламентарну већину у републичком парламенту. Али треба бити свестан тога да је регионализација државе процес и да сваког дана ипак чинимо кораке напред – додаје Пајтић.

 Једно од кључних предоктобарских обећања била је измена спорног закона из 1995. и враћање имовине Покрајини и локалним самоуправама. За протеклих 10 година власти су се мењале, али је Милошевићев пропис опстао. Ради ли се ипак о потреби централних власти, какав год оне имале префикс, да задрже механизам дисциплиновања локала и АПВ?

– Заиста је велики пропуст што и у 2010. години говоримо о том закону и зашто он није промењен. Свестан сам тога да су у међувремену донете стотине и стотине реформских закона важних у процесу приближавања ЕУ, али мислим да је судбина имовине АПВ, градова и општина напросто морала да се нађе међу приоритетима. Међутим, не верујем у то да је у позадини била жеља Београда да се кроз тај пропис настави са, рецимо, некаквим ’држањем под контролом’ покрајинске администрације, јер тај акт у основи не лимитира само Војводину да у пуној мери развије свој потенцијал, већ целу Србију. Ако је за утеху, закон о јавној својини ће се коначно, барем према мојим последњим сазнањима, наћи дневном реду јесењег заседања Народне скупштине.

Признали сте да и данас у делу републичке власти постоји одређени зазор према аутономији Војводине. Због чега ни толико година касније није са дневног реда скинута та флоскула о наводном ’војвођанском сепаратизму’?

– Уверен сам у то да није проблем у свести политичара који сваки захтев за аутономијом окарактеришу као сепаратизам. Јер сумњам да и они сами у то искрено верују. Проблем је у манипулисању емоцијама грађана, у злоупотреби чињенице да су они осетљиви на дезинтеграцију државе, пошто су последње две деценије били сведоци крвавог распада СФРЈ, одласка Црне Горе, једностране сецесије Косова. И део тих људи је пријемчив на тврдње, колико год оне биле без основа, да ће се ’сад отцепити и Војводина’. На жалост, намерно или случајно, тек грађанима није довољно објашњено да увек када постоји тежња неке регије да се отцепи од матичне државе – било да се ради о Шкотској, Баскији, Јужној Осетији... ти захтеви су етнички мотивисани. Отуда је и само помињање одвајања Војводине, у којој је више од две трећине становништва српско, у истој равни као и тврдња да у Шумадији јача сепаратизам – дакле, ради се о ноторној бесмислици.

Нити је тај сценарио реалан, нити се за такав концепт залаже било која политичка групација у Војводини, али у другим у деловима Србије се та тема ипак још увек користи за производњу страха. Уосталом, довољно је сетити се да су, током расправе о Статуту АПВ, и Борис Тадић и Демократска странка и Влада Србије оптуживани за то да ’дозвољавају отцепљење Војводине’.

Ако се зна управо то да је усвајање Статута АПВ изазвало већу и дужу полемику у јавности него сам чин једностраног проглашења независности Косова, прети ли опасност да Војводина буде колатерална штета и актуелних збивања у Санџаку?

– Мислим да не. Имамо Устав Србије, Статут Војводине, Закон о надлежностима и више се не суочавамо са питањем политичке воље да се Војводини да оно што је прописано, већ је то сада ствар технике. Ми смо до данас преузели више од две трећине надлежности које су дефинисане Законом, при чему и оне најзамашније. Заправо, нисмо преузели оне ингеренције где новац за њихово функционисање није обезбеђен, јер надлежности морају да следе одговарајући извори. Иначе, генерално, аутономији Војводине, али и свеукупној регионализацији Србије, штети хистерија сваке врсте. Наиме, као што јој штете подметања да се ’отцепљује’, исто јој тако штете и тврдње да јој ’ништа није дато’. Није тачно ни једно ни друго.

Истина је, заправо, да оно што је изгласано законима – функционише. Уосталом, познат сам као неко ко јавно каже када постоји проблем. У овом тренутку га нема. Наравно, у времену које предстоји кључно је да буду донети поменути закон о јавној својини, као и закон о финансирању АПВ, с обзиром да би то омогућило да више не преговарамо о сваком буџету и сваком ребалансу. Јер, ти ’преговори’ не само да представљају губљење енергије, него и доводе до потпуно непотребног подизање политичких тензија.

Да ли се променио однос ДС-а према Војводини у ових 10 година?

– Демократска странка од 2000. чини окосницу покрајинске администрације и све што се до сада дешавало када је у питању пренос надлежности, развој Покрајине, смањење незапослености, инвестиције... све је то доминантно заслуга ДС-а. Такође, не постоји несагласност Београда и Новог Сада о томе да развој Војводине са собом носи развој целе Србије. Уосталом, ДС не само да никада није био препрека развоју Покрајине, већ је, напротив, био замајац тог развоја. Други је, међутим, проблем што објективно Демократска странка никада није била сама ни у Влади Србије, ни у републичком парламенту, па су на политику према Војводини утицали и коалициони партнери. Али ДС није и никада неће одустати од залагања за европске стандарде, а они подразумевају регионализацију, децентрализацију и модернизацију државе.

Да ли је данас ’аутономија Војводине’ потрошен термин, у смислу позивања на време пре доласка Слободана Милошевића на власт?

– Свест о потреби децентрализације и регионализације временом еволуира. Наравно да се још увек сећамо онога што је била аутономија до 1988. године, али морамо бити свесни и тога да је та и таква аутономија постојала у сасвим другачијем друштевном и политичком контексту; имали смо велику државу у којој су владали једнопартизам, друштвена својина, самоуправљање... Данас ми Војводину хоћемо да структуирамо по угледу на модерне европске регије, а то практично значи да аутономија има смисла уколико грађане чини успешнијим, администрацију бржом, а државу у целини јефтинијом. Дакле, постојање аутономне покрајине или регије, како год је звали, има смисла ако она може да инвестира у развој, поспешује запошљавање, те брзо и ефикасно решава проблеме. И ми Војводину управо на тај начин димензионирамо.