Blic: Pomoć Kineza skupo košta Ameriku i Evropu

Kina je najveći poverilac SAD (kupila je obveznice Federalnih rezervi vredne 2.000 milijardi dolara), a strateški je investirala i u Evropu (obveznice vredne oko 700 milijardi evra).

Sada Kinezi zahtevaju protivuslugu: od Evrope da Kinu prizna kao tržišnu privredu pre utvrđenog roka (2016), a od SAD veće mogućnosti za investiranje u toj zemlji i veći izvoz visoke tehnologije.

Drugim rečima, stiče se utisak da se Kina, koja je zahvaljujući svojoj politici slabe državne valute nagomilala devizne rezerve od 3,2 biliona dolara, po samoj prirodi stvari javlja u ulozi kupca i kreditora u svetu zahvaćenom krizom i da se oseća dovoljno jakom da pritom postavlja i uslove.

Kako se kineski premijer diplomatski izrazio na Svetskom ekonomskom forumu („Letnji Davos”) u kineskom gradu Dalijanu, njegova zemlja će prema uslovima sporazuma o pristupanju STO iz 2001. automatski dobiti status tržišne privrede 2016, ali Evropa bi, kada je o tom statusu reč, „trebalo hrabro da razmotri odnos sa Kinom sa strateškog gledišta.

Ako zemlje EU dokažu svoju iskrenost nekoliko godina ranije, to bi se pozitivno odrazilo na naše prijateljstvo”. Status tržišne privrede za Kinu ima značaj utoliko što je štiti od antidamping istraga, koje cene kineske robe u Evropi mogu da uporede sa cenama iste robe iz drugih zemalja sa niskim troškovima proizvodnje i da joj nametnu antidamping carinske dažbine veće i od 100 odsto vrednosti ukoliko utvrde da je cena kineskih proizvoda niža.

Ukoliko Kina dobije status tržišne privrede, ove cene se, međutim, mogu porediti samo sa cenama u samoj Kini, gde se zahvaljujući merama državne politike takođe održavaju na vrlo niskom nivou, čime bi zemlja bila zaštićena od visokih antidamping carina.

Kineska ponuda za produbljivanje prijateljstva s Evropom i SAD i za dalje finansiranje njihovih dugova je, dakle, zasnovana na sopstvenom interesu, koji pre svega leži u tome da se sačuva tržište za plasman svojih proizvoda, koji velikim delom odlaze u Ameriku i Evropu.

Kada je reč o odnosu sa SAD, Kina insistira pre svega na liberalizaciji izvoza američke visoke tehnologije, koji joj je potreban kako bi dalje modernizovala industriju. SAD su, međutim, u prošlosti ovakav izvoz strogo ograničavale, iz straha od kineskih kopija, ali manevarski prostor Amerike u pregovorima s Kinom se sve više sužava, što je nedavno bila prinuđena da prizna i državna sekretarka Hilari Klinton. U pitanju su, ipak, pregovori sa sopstvenim „bankarom”.

Utoliko eksperti ni protivusluge o kojima je premijer Ven govorio na Svetskom ekonomskom forumu ne smatraju istinskim preduslovom za dalje investicije, već pre izrazom narasle kineske samosvesti.

„Mi se ne pogađamo kada investiramo. To bi bilo neozbiljno. Ali ni ne investiramo nesebično: za Kinu nije dobro da u Evropi vlada kriza”, kaže kineski privredni stručnjak Ji Sijanrong, dok Žerar Lajons, glavni ekonomista banke Standard čarterd benk, smatra da u protekloj deceniji tri najvažnije reči nisu bile „rat protiv terorizma”, već „proizvedeno u Kini”, dok će, imajući u vidu sadašnje trendove, reči koje će obeležiti ovu deceniju biti „u kineskom vlasništvu”.

U Nemačkoj i drugim imućnijim evropskim zemljama, međutim, i dalje vlada veliko nepoverenje prema Kini. „Ako Kina kupi evropske obveznice”, izjavio je recimo komesar EU Ginter Etinger, „to neće biti karitativni čin, već će Kina preuzeti Evropsku uniju, a mi ćemo prodati svoje duše”. Iskušenje je, međutim, naprosto preveliko, a u prezaduženim državama poput Grčke, Portugala, Mađarske i Italije, Kinezi su dobrodošli kao spasioci u krizi. Kinezi su već odavno tu, i investiraju u konkretne vrednosti. U Nemačkoj su već kupili proizvođača računara „Medion”, u Engleskoj „Rover”, u Švedskoj „Volvo”, u Grčkoj pirejsku luku, na Islandu pola koncerna za preradu ribe. U Rumuniji grade nukelarnu elektranu, kod nas u Srbiji termoelektranu, a u Poljskoj autoput.

(Blic)