Blic: Lekcija sa Islanda - kako se ova nordijska zemlja iščupala iz krize slične ovoj u Grčkoj

Bankrot kao mač visi iznad Grka, nezavisno od konačnih rezultata referenduma. Međutim, Grčka bi mogla mnogo da nauči od Islanda, države koja je pregrmela sličnu ekonomsku krizu.

Po snazi treći najveći ekonomski slom otkad su ljudi s trampe prešli na novac. Taj kolaps dogodio se Islandu, zemlji koja je bila toliko prosperitetna i bogata da je bilo nezamislivo da bi kriza tolikih razmera mogla da je pogodi.

Islandska ekonomija je 2007. godine delovala veoma zdravo i napredno. BDP bio je za čak 35 procenata veći nego 2002, nezaposlenost je bila svega 2,3 posto, dok je ukupan spoljni dug iznosio skromnih 27 % bruto domaćeg proizvoda.

Države poput Grčke, Italije, Portugala, Španije navikle su na krivudav put ekonomije, ali ne i Island. Islanđani se nisu petljali ni u čije poslove, niti su hteli da njih bilo ko gnjavi. Upravo zbog toga je bankrot ove nordijske države 2008. godine izazvao veliki šok.

Ipak, slično kao i Grčka, i Island je imao svoje kredite. Naravno, u mnogo manjoj meri od mediteranskih dužničkih davljenika.

Kada je svetska ekonomija u leto 2008. doživela finansijski kolaps i kreditni slom usled krize drugorazrednih hipoteka u SAD, Island odjednom više nije imao odakle da pribavi vitalna sredstava za refinansiranje dugova, s obzirom da je kreditna česma presušila. U svega nekoliko meseci islandska kruna srozala se za 35 posto, a tri vodeće banke "Kauphting", "Landsbanki" i "Glitnir" stavljene su pod prinudnu upravu.

Novac koji su imali nestao je na računima fondova, banke su se urušile u istom danu, a od Islanđana je zahtevano da dodatno saviju kičmu i nadoknade štetu Britancima i Holanđanima, čije su privrede takođe bile pogođene time što su se vikinški “genijalni” momci iz bankarskog sektora malo zaigrali (Britanci i Holanđani su u islandskim bankama imali skoro četiri milijarde evra).

Činilo se da Island usled ogromnih dugova nezadrživo tone na dno i da će postati finansijska Atlantida.

I dok bi većina zemalja panično zapomagala da im je u jednom danu gotovo 10% stanovništva ostalo bez posla, kao što se dogodilo Islandu kad su propale banke, ta zemlja je svoje probleme rešila uz minimalnu pomoć svetskih finansijskih institucija, a najviše sopstvenom politikom.

Odbili su da plaćaju dugove koje nisu napravili, i to 3,8 milijardi evra, koliko su tražili od njih (svaki Islanđanin trebalo je da plati dodatnih 20.000 evra da bi se Englezi i Holanđani namirili), smenili su vladu koja je bila krivac za finansijske akrobacije. Ljudi su organizovali pobunu, protestovali dok se njihovi zahtevi nisu ispunili (smena vlade, guvernera Centralne banke i Veća koje upravlja bankama), a onda su zasukali rukave i krenuli s poslom. Kruna je devalvirala, pa je zemlja postala zanimljivija ulagačima. Turizam je procvetao, a iz mora su opet izronili islandski spasitelji – ribari.

Svega par godina posle krize Island  je pronašao svoj put. Privatizovane banke koje su napravile dugove vraćene su u državno vlasništvo. Suprotno receptu koji kao mantru ponavljaju hipnotisani zvaničnici EU, a koji glasi: "Privatizuj!", Island je primenio recept koji je glasio: "Nacionalizuj."

To je bio ključan potez. Koncept slobodnog, neoliberalnog tržišta propao je baš  na Islandu, gde je i pokazao svu svoju surovost. Intervencionizam, ekonomski socijalizam, nazovite to kako god hoćete... Islandu je doneo izlazak iz krize. U kombinaciji s jakim izvozom, naročito u sektoru ribarstva, potpomognuti turizmom i proizvodnjom aluminijuma, spašavali su banke, a ujedno i vlastitu glavu i ekonomiju. Država se pokazala kao bolji gospodar od privatnika.

Da se ne bi ponovila nepravda, Islanđani su promenili Ustav tako da u reformama sudeluju obični građani, njih 25. Uslov je da ne smeju da budu pripadnici nijedne stranke, i da ih mora preporučiti najmanje 30 drugih građana. Na Islandu važe i vrede principi tradicije i porodice, po sistemu: "Kada je najteže, držimo se zajedno!" Toliko suprotno od većeg dela evropske politike.

Koliko je bilo strašno? Mekdonalds je zatvarao restorane, gradilišta su se ispraznila preko noći, parkirani automobili koji su u luci čekali isporuku kupcima ostali su zaključani na šleperima, a koncertna dvorana Harpa, staklena zgrada na ulazu u luku, sablasno je stajala u poludovršenom stanju.

Da li je Island u Evropi? Verujemo da ni sami Islanđani nisu sigurni. Političari su pokušali da pokrenu proces pristupanja EU, ali građani su to kategorički odbili.

Islanđani ulazak u EU porede sa ulaskom u restoran u kojem ne mogu sami da biraju šta će jesti, već dobijaju hranu koju im donesu iz kuhinje.

Dok neke države hrle da se ukrcaju na EU brod, Island ostaje na svom kopnu, daleko od prvog suseda, ali ne i najboljeg prijatelja - Evrope.

Čuvaju svoje ribarstvo kao ključnu privrednu granu, i to je jedan od glavnih razloga zbog kojeg ne žele u Evropsku uniju. Kvote bi ih uništile, a Englezi bi ponovo pred islandskim nosem lovili ribu. Mala ali pametna nordijska država rešila je da to ne dozvoli, i da ribarstvo (zbog kojeg je u prošloti Island vodio ratove) sačuva za sebe i ne deli ga sa "evropskim prijateljima".

Island je 2010. bio 110. zemlja po BDP-u. Pet godina ranije, bio je na drugom mestu. Pad je bio strašan. Oporavak spor i postepen, a lekcija naučena: Ne osećaju se dužni nikome i ne odgovaraju za ono što nam je slobodno tržište napravilo, makar ih Britanci zbog toga nazivali teroristima.

(Blic)