Биљана Степановић: Из лошег у горе

Из лошег у горе. Из грешке у грешку. Ово је најкраћа дефиниција понашања председника државе Србије који уопште није у стању да схвати ширину народног незадовољства које му расте пред очима. Уместо да тај бес некако стишава, он га још више подјарује.

Јасно је да Александар Вучић никад није био слабији, ухватила га је паника, добар одговор нема, а жели да заустави време и закочи неумитно, па „Протесте против насиља“ покушава да угуши играњем ватром.

Као човек који непрекидно прати истраживања, морао би да схвати да више ништа није како је било, да никад више неће ни бити, да је силазном путањом кренуо још пре два трагична масакра, а после њих не постоји ни теоретска шанса да ту трајекторију врати на узлазну путању.

Лагани, али стабилни пад Српске напредне странке кренуо је пре ове две трагедије. Сада је подршка СНС-у, према процени Ђорђа Вукадиновића који обично погађа, нешто изнад 36 одсто. Превелики пад са некадашњих 48 одсто. Зато је Вучић измислио маневар са новим „покретом“ који ће наравно опет да води он, а у њега ће да утопи прилично компромитовану Српску напредну странку која се људима очигледно смучила. Зато ју је и препустио марионети Милошу Вучевићу.

Идеја је била да „ребрендира“ напредњаке исто као што је са Томом Николићем „ребрендирао“ отцепљено крило радикала. Исти људи, нови лого, нова одела, нова политика, ми смо сад нови и гласајте за нас. Они стари прљави радикали остали су у каналу, ми више нисмо они. Сад је планирао да се на исти начин ослободи непожељних напредњака, а ове пожељне примиће у нови покрет. После извесног, хм, пријатељског убеђивања, у тај покрет треба да уђу и Дачићев СПС, Палма, још понеко и рингишпил наставља да се врти, а он држи прекидач.

То би Вучићу можда и успело, да се нису десиле ове две трагедије које су људе уболе и у срце и у мозак и натерале да погледају око себе и схвате да поврх свега, још и убиства невиних жртава не могу да трпе. То је ипак било превише.

Управо то Александар Вучић није успео да схвати, нити да се снађе. Не разуме емпатију, не подноси побуне, све што није по његовом одмах схвата лично, па је почео да упада из грешке у грешку. Како није умео као човек само да изађе и у тишини запали свећу, него је досипао со на рану крајње неумесним изјавама, тако није схватио ни да не треба са очајним људима који су изашли на улицу још и да се инати.

То му је била следећа велика грешка – брзоплето је наредио да му се организује највећи контрамитинг против мирног протеста очајних људи баш у петак, да им отме и термин. Процењује се да је плаћено 3.500 аутобуса који су довезли преко 130.000 људи.

Већина се разбежала, а они који су и доведени пред грандиозну бину, масовно су одлазили током самог вођиног говора. Тотални дебакл. Уместо да разуме лекцију, окривио је Светог Илију Громовника да се лично против њега уротио, па је њему послао онакву кишурину, док је сутрадан његове љуте душмане частио кишицом која је „само ромињала“.

Тешко да је ико из његовог окружења и покушао да му објасни просту ствар: људи који су оволико бесни, очајни и мотивисани да изађу, стајаће и да секире падају, а људи које си покупио с коца и конопца, потплатио их, преварио, приморао и уценио, гледаће да побегну на првој кривини. То ваљда свако дете схвата.

Председник није схватио све док се није попео на бину, па се на том тужном митингу видело колико је поражен сазнањем да је ово било све што је његова машинерија из целе Србије и региона успела да приведе. И шта он уради? Уместо да бар тад научи лекцију и размисли како ће даље, пошто је сасвим јасно да овако више не може, он настави да срља у грешке.

Преко својих чауша оптужи незахвалне глумце да глуме о трошку Телекома, а овамо критикују власт. Ваљда за хлеб који зараде треба ритуално да се захваљују СНС-у. Народ, авај, воли да гледа глумце и серије, а ти незахвални глумци воле да глуме за народ и шта уопште у томе има спорно? Телеком је наш, паре су наше, сви на њих имамо право ако се већ „деле“, а не само СНС. Опет аутогол.

Ни то није био тренутак да се заустави и размисли о некој бољој стратегији. Не. Одједном се ниоткуда појављују живописни ликови и нахрупе у двориште Н1, не свиђа им се уређивачка политика па морају то да избаце из себе. Полиција не реагује. Доста познато, непријатно асоцира на Савамалу и ноћно рушење.

Па се онда иде и даље: друга група састављена од професионалних салонских недавача Косова, смртно забринута због дешавања у Звечану, закаже свој протест. Али не одмах како тешка ситуација налаже, него тек за три дана, баш у исто време кад је и шетња против насиља. Организатори шетње одложе за сутрадан, али недавачи су упорни – и они ће да дођу тог другог дана у исто време, решени су да се „придруже“.

Можда ова два необична догађаја немају ама баш никакве везе са Александром Вучићем, али би било јако тешко пронаћи некога ко у то верује. Сценарио некако води ка таквом закључку. Све се покушало, ништа не вреди, остао је још сукоб. Али ту више нико не може да предвиди расплет. Свако са два грама памети морао би по сваку цену да се заустави.

А која је то цена? Вучић мисли да је велика, није навикао да плати било шта, а она је сада у ствари најмања могућа, мања него што ће бити у будућности: да ослободи РТС челичног стиска, пусти опозицију да дође до речи, „орлиће и бакареце“ да негде закључа, да уклони и Марића, на Пинку одмах да затвори Задруге, Фарме и остале свињце, Оливеру Зекић да пошаље у пензију и поново да смени Бату Гашића. Што време буде више одмицало, а нарастајући гнев се не стиша, цена ће постајати само већа. Посебно ако покуша пословичну превару, па на места ових лоших доведе још горе и то представи као „уступак“.

Не треба се заваравати да је Александар Вучић оно што се тражи у стању да уради. Да је за то имао штофа, не би довде ни довео. Цела конструкција његове власти почива на осионом, фронталном притиску, насилном понашању и бахатости. И најгорима на власти. Ови уступци би из његове визуре били знак слабости. Иако (још) формално није тражена његова оставка, губитак Пинка, Хепија и РТС-а значио би да губи тле под ногама. Свестан је тога, па зато из њега куља онолика мржња и према грађанима који протестују и према опозицији. Назива је хијенама, а позива на дијалог.

Зато опозицији не би никако било паметно да поклекне и такав позив прихвати, све док Вучић не испуни кључне захтеве протеста. Треба да стави на страну међусобне разлике и нетрпељивости и да се сконцентрише на заједнички циљ. Тек онда се може преговарати око даљих корака ка нормализацији политичких прилика у земљи.

Вучић више нема шта да понуди. Његова косовска политика доживела је крах. Србију је урнисао и политички и друштвено и економски. Кредибилитет нема, легитимитет му је опасно пољуљан, шта год уради све се горе укопава и изводи на улицу више народа. Остаје му могућност да одигра и на карту нових избора. На то опозиција не би смела да пристане, док се не испуне кључни услови за одржавање нормалних избора.

Уколико опозиција јединствено одбије нову изборну фарсу, избора или неће бити, или ће довести до још веће ерупције незадовољства, са последицама које се тешко могу предвидети.

Жесток притисак мора се наставити, јер Вучић нажалост само и искључиво то разуме. Од „не дам ништа“ под довољно јаким притиском даће све. Нисмо то једном видели. „Западни пријатељи“ полако губе стрпљење, његови га избегавају и склањају своје главе и задњице, на шта се и сам жали, ни на плаћену подршку не може више да рачуна. Ако се протести током лета и разиђу, питање је дана и најмањег повода када могу на јесен још жешће да букну.

За крај ево једне урбане легенде, коју препричавају живи сведоци: кад је Александар Вучић био министар информисања у Милошевићевој власти крајем деведесетих и кад је донет онај чувени репресивни Закон о информисању, он је са десетак робусних момака који су му држали страх и пружали подршку, кренуо да лично залепи текст тог закона на врата тадашње Наше борбе.

Испред врата их је сачекао чувар са надимком „Влада Рус“. Изашао је сам пред њих и никако није дао да се тај папир залепи. Дружина је прво била безобразна, мало му се уносила у лице, па се мало вртела у дилеми шта да ради. Влада Рус је био доста одлучан и рад кавзи, па се дружина на челу са Вучићем најзад окренула и отишла. Папир није залепила.

Свако је слободан да из овога извуче поруку какву жели.

Ауторка је главна и одговорна уредница Нове економије