Биљана Степановић: Шишање, бријање и потписивање или зашто је оваквој власти у интересу да грађани буду што сиромашнији

 Није у реду зграњавати се, а нарочито згражавати, над људима који пристају да им СНС активисти улазе у куће са маказама и тримерима у рукама, да их шишају и бријају, у замену за подршку на предстојећим изборима. Још мање треба превртати очима на људе који прихватају килограм брашна и литар уља од комшија у мајицама са СНС ознакама, наоружаних списковима у које ће убацити оне што су спремни да трампе свој потпис за ову робу и услуге.

Са 100.000 динара може се (пре)живети, али врло скромно. По свим нормалним стандардима цивилизованог света. Што подразумева да платите рачуне, да купите храну, да се мало и обучете, да купите књигу коју хоћете и да повремено изађете у биоскоп или чак позориште. Да одете у ресторан на ручак са породицом, то је већ озбиљан луксуз.  Незамислив луксуз за онога ко треба да преживи месец са двадесет хиљада.

И у томе се састоји потпуна ненормалност и уврнутост којој нико да каже – доста. Како се то догодило да се на крају друге деценије 21. века, у једној ипак европској земљи, као нормалан принцип промовише „скромност" као нека велика врлина, сиромаштво као нормално стање, а разумна људска потреба да се овај један живот проживи лепо и удобно, да се има стан, да се возе кола, да се иде на годишњи одмор, да се пристојно облачи, да се деца школују и да путују, као нека велика јерес или недостатак контакта са реалношћу.

Друго становиште које се изгледа укоренило толико да га све више људи схвата као датост коју једноставно треба прихватити, јесте оно по коме све горе набројано припада само људима који су на власти и којима је све дозвољено. Све мање згражавања изазивају не само слутње, гласине и инсинуације, већ и суви докази о томе колико су се представници власти страшно обогатили, колико без икаквих скрупула за себе грабе све што могу да дохвате, како међу собом још и тргују, са колико бахатости немају проблем да то и покажу и – ником ништа.

Још мање имају потребе да било коме одговоре, па то и не чине, на нека од, рецимо, ових питања: колико је субвенција дато страним компанијама, по којим критеријумима и са којим ефектима; колико нас је коштао и још кошта цео аранжман Етихада са Ер Србијом; зашто се даје у концесију Аеродром „Никола Тесла" и како се то концесионару исплати и да плати концесију и да уложи у Аеродром и да још извуче профит, а нама се не исплати; колико нас је коштало нестручно вођење и злоупотребе у јавним предузећима; како су то државна земља и припадајуће зграде (Геозавод, Симпо итд.) прешли у приватне руке у склопу фамозног „Београда на води"... Овај последњи случај морао би да буде тест поштења и бриге за национални интерес сваке будуће власти. Ту ће да се ломи њен кредибилитет, готово је сигурно.

А они несрећни људи са почетка приче немају више ни знања, ни способности, ни енергије да уопште прате шта се око њих дешава, пошто су преокупирани бригом како ће да преживе сутрашњи дан. И шта ће да једу. Па још једино знају да им тај литар уља и кило брашна могу помоћи. Ако је цена да се за то негде потпишу, или да нешто заокруже, то је мала цена. Нису у стању да се баве „високом политиком" нити да схвате да управо у томе што не сагледавају лежи узрок стања у коме се налазе. И што је више таквих људи, то је ова и оваква власт сигурнија на својим позицијама.

Зато је оваквој врсти власти у директном интересу да грађани Србије буду што сиромашнији, а не што богатији. Богат човек има избор. Него, треба да се обрадују кад добију „повишицу" од 300 динара и кило брашна и да не постављају сувишна питања. Онда није тешко да поверују у све супротно што им се са телевизије свакодневно говори. А то је, сажето, да властодршци цркавају радећи у њиховом интересу, а не у сопственом.

(Новаекономија.рс)