недеља, 15. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Батић Бачевић: Динкићев почасни круг
Хроника

Батић Бачевић: Динкићев почасни круг

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 18. фебруар 2011.
Опозиционари, новинари и ангажовани интелектуалци су били веома неправедни према премијеру Мирку Цветковићу. У стотинама јавних наступа, текстова и анализа, они су премијера иронично и потцењивачки описивали као обичну фигуру, чувара владе у зимском периоду и председника владе у сенци Бориса Тадића. Да су се тешко огрешили о Цветковића било је јасно у понедељак 14. фебруара, када је председник Тадић звао све лидере владајуће коалиције како би их обавестио о одлуци премијера да затражи смену Млађана Динкића, потпредседника Владе и лидера једне од три велике странке владајуће коалиције. Једино је Динкић, који је недељама љуљао владајући брод и тврдио да премијер нема ауторитет јер не доноси ниједну одлуку, за Цветковићеву одлуку сазнао из медија. Када је око 13.30 чуо да је Цветковић сазвао конференцију за штампу, Динкић је лаконски прокоментарисао – наравно да иде, када не зна да ради. Када је нешто касније сазнао да заправо иде он, а не Цветковић, неколико минута је гледао у једну тачку. Иако је касније саопштио да прихвата одлуку о смени, те да његова странка неће рушити владу, у јавности остаје питање - хоће ли ова влада срушити каријеру Млађана Динкића, када већ он није њу срушио?

Тадић је повукао храбар, добар потез, а Динкић је веома мудро на њега одговорио. “Поражава ме што сви коментаришу да су и један и други потез сасвим неочекивани, иако констатују да су оба потеза и нужна и логична. Као да се од наших политичара више не очекује ништа логично или храбро”, рећи ће у шали високи функционер једне владајуће странке. Неки комедијант случај се већ побринуо да храбри или поштени потези Тадића и Динкића само открију обичним грађанима оно што су наслућивали али им нико није јавно рекао – да су од односа власти и опозиције гори само односи у самој власти. И да ће се погоршавати како се буду круниле финансијске резерве и приближавали избори. Да Цветковић, који је такође описиван као политичар чију ниједну изјаву не можете да цитирате, неће отићи након велике трговине тројице лидера или пријатељског уцењивања унутар коалиције, било је јасно када је у интервјуу “Новостима” изговорио једну од најважнијих реченица ове године. “Ко се на овом тешком путу уморио или се плаши да ће грађани да виде да није постигао резултате у свом ресору, може слободно да иде из владе”, поручио је Цветковић, који је том приликом изјавио да је у среду, 9. фебруара, у вечерњим сатима разговарао са председником Тадићем али му није нудио оставку. Већ је оставку, наводно, тражио. Извори из Владе кажу да је Цветковић тражио Динкићеву оставку и раније, али то није добијало подршку у председничком кабинету. После Цветковићевог интервјуа, у којем су злобни посматрачи приметили да узвичници на крају премијерових реченица само значе да за те ставове има јасну подршку председника, Динкић је само појачао офанзиву према “неспособном премијеру”. Када се овај прилично несмотрено умешао у унутрашње односе у ДС, Тадић је одлучио да Динкићу покаже ко је газда у несигурној владиној кући. Пошто су одлучили да сачекају повратак главног савезника Ивице Дачића са Молитвеног доручка у Америци, послали су поруке мира партнерима из Динкићеве партије. Тако се само дан пре Динкићеве смене, од високих функционера експертске странке могло чути да ће за наредних неколико дана бити одржан самит лидера после којег ће доћи до смиривања односа у владајућој коалицији.

Криза у Влади је само иницирана битком око фабрике Горење, када је државни секретар у Министарству финансија Слободан Илић саопштио оно што већина министара ДС мисли - да Динкић користи значајна државна средства за изградњу своје нове партије, Уједињених региона Србије. Ношен осећањем да је велемајстор у прављењу нових и деструкцији старих коалиција, Динкић је ултимативно затражио Илићеву оставку, очекујући да ће то бити само успутна станица у позиционирању његове странке, која ће прикупљати разочаране бираче ДС причама о мангупима у европским редовима и наступима где би се јавности презентовало шта би све Динкић урадио са српском економијом само да су му дозволили неспособни, полтронски кадрови ДС и СПС. Када се политичар, који је већ постао маратонац у сахрањивању српских влада, суочи са потресним сазнањем да не може да сруши једног државног секретара, мора да се сети лика Ђенке из чувеног српског филма, који је “растурио толике бракове а не може једну пишљиву везу”. На последње две седнице владе Динкић није дошао јер је, наводно, био незадовољан што је блокиран избор кандидата Г17 плус за директора Клиничног центра у Нишу. У интервјуу Блицу, Цветковић је рекао да га је Динкић довео у позицију „или он или ја“. „Обратио сам се председнику Србије и рекао му, имам две опције – или да се разилазимо, јер ја Владу не могу да водим под оваквим околностима, или да сменимо људе који су до тога довели“.

Иако је хиперактивни Динкић често описивао Тадића као доброг пријатеља, односи двојице лидера су од оснивања владе пролазили кроз читаву серију спорова, који никада нису били отворени, али су медији већ подробно обавештавани да је председник веома незадовољан што Динкић свим снагама руши енергетски споразум са Русијом или што прекраја државне институције, а и буџетске, по мери Уједињених региона Србије. Када је Динкић одлучио да одушеви српску опозицију изјавом да је свесно лагао да ће добити најмање хиљаду евра од акција како би Тадић победио на изборима, пријатељству двојице лидера је дошао крај. На другој страни, Динкићеви саборци ће рећи да су креатори јавног мњења из ДС неуморно пребацивали целокупан негативан публицитет у двориште Г17 плус, као и да је влада све време функционисала по осовини ДС-СПС, док је трећи партнер доживљаван као нужно зло… До коначног раскида љубави дошло је када је Динкић почео да се све отвореније уплиће у унутрашње односе у ДС, покушавајући да смањи моћ председничког кабинета а ојача утицај неких потпредседника ДС. Тако је у медијима пласирана информација да је Драган Шутановац могући нови премијер, чиме је министар одбране доведен у незгодну позицију унутар ДС, па је наводно морао на Председништву ДС да се јасно дистанцира од Динкића. Читава драма око Динкића је завршена већ у уторак, на Дан државности, када је писац Економије деструкције писмено обавестио премијера и председницу Скупштине да подноси оставку како се не би оптерећивао рад Скупштине. „Желим да влада остане стабилна до краја мандата и не желим да будем доживљен као препрека европским интеграцијама Србије“, саопштио је Динкић, који је најавио да ће бити шеф посланичке групе Г17 плус. У интервјуу за београдски Блиц, Динкић је истакао да ће његова странка подржавати све што се договори са партнерима јер ”Србија треба да има владу која ће да изгура читав мандат и последњи сам који жели да ова влада не дочека крај мандата.” Упркос изненадним нападима конструктивности, Динкић понавља оцене о жабокречини у влади, у којој „ме само нису окривили за земљотрес у Краљеву”, док су му седнице владе понекад личиле на Великог брата.

Када је Председништво ДС доносило одлуку, знали су да би Динкићева странка пре могла да убеди Била Гејтса да пребаци читав Мајкрософт у Зајечар него што би нашла значајног политичког партнера. Знали су и да истраживања јавног мњења указују да би Уједињени региони Србије остали испод цензуса на ванредним изборима ако би грађани били убеђени да је још једна влада пала због Динкића. Иако је један члан владе био убеђен да ће већ на пролеће ићи на изборе, те да је обрачун са непопуларним Динкићем најбољи почетак кампање за ДС и СПС (“Боље је да кренемо на изборе једним мушким потезом а не да нас приморава опозиција или социјални немири”), испоставило се да су се челници ове две странке побринули да неке опозиционе партије подрже владу у смењивању Динкића, те да ће се ДС и СПС потрудити да изборе одложе барем до септембра. У тој калкулацији се посебно рачуна на опозициону странку која има највише посланика у парламенту, са веома скромним изгледима да на следећим изборима пређе цензус. Српски радикали су наводно спремни да подржавају владу под изговором да желе да сачекају повратак војводе Шешеља из Хага па да с њим крену у кампању, али би то могло да се претвори у прилично велику бламажу за обе стране. Озбиљан извор из владе верује да ће Динкићева странка покушавати да буде део владе све док Млађа и Верица Калановић (министарка за НИП, која ја поднела оставку) не припреме странку за изборну кампању, покушавајући да пребаце одговорност за све пропусте на ДС и СПС, али да демократе свакако неће допустити никакву двоструку игру шифроване странке. Да је то тако, сведоче изјаве премијера Цветковића и потпредседника ДС Ђиласа који су, и након Динкићевог помирљивог прихватања политичког дезавуисања, наставили да објашњавају да је управо он био једна од најслабијих карика. Осећајући да нема храбрости да сада изађе на изборе и да му Тома Николић није послао ниједан знак спремности за сарадњу, челници ДС су спремни да се према Динкићевој странци понашају као васпитачи према неваљалој деци. И да му свакако не дозволе да прави странку парама пореских обвезника, јер тих пара има све мање, а има и већих странака којима су оне неопходне.

У обезбеђивању већинске подршке у парламенту велику улогу би могло да одигра укидање бланко оставки, јер ваља очекивати да би значајан број посланика опозиције и Г17 плус због светлих европских и материјалних перспектива могао да откаже послушност партијским централама и подржава владу.

Иако је јасно да је у друштву у којем су сахрањени готово сви системи вредности сасвим лако извести и најлуђе политичке акробације и обезбедити већинску парламентарну подршку Цветковићевом кабинету све док се картице за електронско гласање не излижу, није јасно шта би то Борис Тадић могао да добије сутра а нема данас. Нема озбиљнијих назнака да би стандард грађана могао да порасте, а да подршка опозицији изненада почне да пада. Дипломате у Београду се не устручавају да изразе сумњу у остварљивост главног стратешког циља ове владе - добијање статуса кандидата до краја године. Посматрачи друштвеног и економског живог блата у Србији ће рећи да је немогуће рећи за кога време ради, али да је веома лако закључити да време не ради за владу. Министар Расим Љајић је чак, говорећи о том замору унутар власти и замору обичних грађана због потеза власти, пластично изјавио да би лидер напредњака Томислав Николић могао да оде на дужи одмор и врати се на изборе.

Владајућа коалиција би наредних недеља морала да обави озбиљније кадровске промене у влади, мада правници упозоравају да реконструкција није реална јер би требало да се донесу- измене закона о министарствима и буџету. Те промене се не би зауставиле на министрима чија су имена већ постала медијски рефрен, као нападачки ред у некој историјској репрезентацији (Драгин – Милосављевић - Чиплић), већ би се односиле на неке важније ресоре. Тако се од медијских извора добре воље може чути да би у кадровској рокади могла да се нађу имена министарке финансија Диане Драгутиновић, министра енергетике Петра Шкундрића, министарке правосуђа Снежане Маловић, министра културе Небојше Брадића. Наводно се размишљало и о смени Вука Јеремића, али је закључено да није паметно уочи избора смењивати популарног министра. Поред инфузије свежих кадрова, Влада би као један од главних потеза у побољшању имиџа могла да спроведе неку одлучнију акцију против корупције, која би подразумевала и неколико великих хапшења.

У том обрачуну са криминалом могао би да се иза решетака нађе и неки функционер владајуће коалиције из другог ешелона, али и нешто значајнији функционери опозиционих странака, пре свега Демократске странке Србије, Нове Србије. Као најзанимљивији детаљ у суморној причи о влади која је почела мандат сипајући десетине блиставих обећања а завршава га звецкањем лисица, издваја се да би ДС у случају нових сукоба са Динкићем био спреман да отвори досијее кључних људи из те странке, али то не делује превише реално јер се претпоставља да такви досијеи постоје и на другој страни.

Владајуће странке би за неколико недеља могле да затраже разговоре са опозиционим лидерима о питањима од националног интереса, као што су европске интеграције, Косово или економска обнова, нудећи им учешће у тим пословима. Захтеве за ванредне изборе одбијаће познатим аргументима да се њима само губи пола године драгоценог времена на убрзаном путу ка ЕУ, инсистирајући да се, док се не заврше сви послови око упитника ЕУ, не може улазити у кампању. А пре расписивања избора, ваљало би завршити бар неки од инфраструктурних пројеката и нешто од чувених Телекомових пара (које временом постају све неизвесније) поделити са сигурним бирачима. Знатно важније од кадровских, инфраструктурних и полицијских пројеката биће како ће влада одговорити на наредни опозициони удар, који ће се све теже завршавати гандијевским седењем на стиропору. Први корак у амортизацији киптећег социјалног незадовољства већ је учињен жртвовањем Динкића, најнепопуларнијег члана владе међу опозиционим бирачима. Борис Тадић ће тешко до краја мандата ове владе дочекати да Србија добије европску кандидатуру, а нема ни назнака да ће до 1. априла министар Мркоњић испунити обећање о 120 километара новог аутопута, али ће успети добар део одговорности за економску и социјалну катастрофу да пребаци на леђа Млађана Динкића. Тако ће мера успеха ове владе бити гвоздено повезана са неуспехом Динкићевог политичког пројекта. Али Млађан Динкић свакако није човек који ће мирно посматрати како се на његова леђа товаре сви озбиљнији неуспеси ове владајуће коалиције. Као његову главну ману, садашњи или бивши Динкићеви пријатељи или сарадници ће сложно истаћи извесну али свакако незанемарљиву дозу ирационалности. Та мана му је до сада у Србији углавном помагала.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер