Батић Бачевић: Дан америчке независности у Србији

Деловало је да ће се догодити мало политичко чудо у Београду – коктел у америчкој резиденцији поводом Дана независности без премијера, председнице Скупштине, министара, иако су односи владе Србије и америчке амбасаде добри, у сталном успону и с потенцијалима који се не дају ни наслутити. Неки комедијант случај, који би можда могао да добије име, презиме и адресу, побринуо се да истовремено буду заказани коктел и седница Скупштине на којој би премијер Александар Вучић, први пут после годину дана, одговарао на питања посланика. На наивни новинарски упит зашто се коктел поводом Дана независности не одржава на Дан независности (4. јула), добијен је одговор за свако поштовање – америчка администрација не жели да плаћа рад за празник радницима који ће бити ангажовани око коктела, а не жели да плаћа ни прековремене сате па је зато коктел почео у 16 часова, иако друге земље сличне прославе организују у вечерњим сатима. Али, док су водили рачуна о сопственим пореским обвезницима и штедели на обезбеђењу, војној музици и баштованима, у амбасади нису ни могли да наслуте да је у исто време заказана седница националног парламента. На крају се, ипак, догодило нешто што одавно нисмо видели у српско-америчким односима – обе стране су попустиле.

Посланици власти и опозиције су се потрудили да се скрати седница на коју су тако дуго чекали, а ни амерички амбасадор није био каменог срца па је да продужио коктел за сат или два. А сва је прилика да ће и баштовани и остала послуга бити задовољна.

Пре него што је направљен први српско-амерички компромис у последњих 25 година, медији су преносили невероватне гласине према којима је амбасадор Кирби, наводно, чак затражио да се седница парламента помери или усклади с коктелом, али свако ко познаје наше владе после октобарских промена добро зна да то не може бити ништа друго него гнусна лаж.

Пре неколико година један од министара који је важио и важи за поузданог, одмереног саговорника о веома деликатним питањима, о којима сви воле да износе мишљење а нико чињенице, дуго и ватрено је објашњавао потписнику овог текста да је моћ страних амбасадора у Београду више урбани, београдски мит него тугаљива стварност. „Када слушам те новинарске приче, као да гледам неки политички трилер. Само вам недостаје неко убиство на двору или у председничкој резиденцији које врше страни тајни агенти”, био је уверен мој саговорник.

Онда се догодило медијско, политичко чудо звано Викиликс, које је можда деловало као торпедо који ће потопити оно што је остало од америчког угледа у свету. Али је заправо осрамотило читаву галерију америчких савезника и информатора који су после Викиликса вероватно почели да воде рачуна шта причају или како се понашају у присуству америчких дипломата. А мој саговорник, који се ватрено борио против теорија завера о утицају амбасадора, није ни слутио да ће и сам постати један од бројних јунака Викиликса у Србији, мада није припадао групи првобораца који су у амбасаду доносили планове владе у случају независности Косова или давали редовне, недељне брифинге. Та јавна бламажа српских јунака из Викиликса није довела до краја њихових политичких каријера – они су само отресли прашину с одела и остали на јавној сцени, уверени да се политички век трајања људи од поверења најмоћније земље на свету траје колико они желе. Или колико поменута земља жели.

Српска јавност, међутим, није праведна према истакнутим борцима за демократију, опште добро и лични просперитет који су наводно дубоко уроњени у америчке фондове. То прозивање америчких абонената делује некако већ сувише провидно, немаштовито, очекивано и подсећа на Милошевићево време када су исти људи били оптуживани за издају или недостатак патриотизма. Њега нема, а они су и даље под великом сумњом иако се баве миром међу људима и донаторима.

Мало ко је спреман да им ода коју реч признања јер су остали доследни и ништа их није могло убедити да барем посумњају у исправност америчке политике на Балкану или остатку света. Јер, нема тог трансатлантског борца за демократију у Србији који се протеклих година усудио да каже како су америчке или британске трупе одговорне за смрт хиљада недужних цивила у Ираку, Либији које су се нашле у близини диктатора, стратешког војног циља, моста, значајне зграде или ветра који је дувао у супротном правцу од савезничког кретања. Или су се, једноставно, нашли у близини америчких, британских и осталих савезника.

Обични смртници су били згрожени над јавним линчовањем Муамера Гадафија. А није им се нимало свидела ни чувена сцена у којој Хилари Клинтон гледа призор линча, с осмехом од милион долара, уз историјски, сажети коментар који би могао да буде суштина америчке спољне политике у земљама са мањком демократије, вишком нафте и мањком кооперативности – вау.

Ниједан од лиценцираних инструктора за демократију и људска права није рекао ни реч осуде због „угрожавања демократских процедура” у случају Гадафи, можда зато што је време либијског лидера заувек прошло, дочим америчка демократија нема временских ни географских граница.

Америка је, дакле, озбиљно инвестирала новац својих пореских обвезника и сва је прилика да се сваки цент уложен на Балкану исплатио. Али, нико у Србији не поставља сасвим једноставно питање – како би то изгледао српски Викиликс када би којим случајем неки Асанж из Калуђерице провалио у поверљиве депеше српске администрације. Шта бисмо то сазнали? Који су омиљени шопинг молови наших политичара? У којим се клубовима света најбоље проводи и где „има неко наш” да нас мало забави, релаксира од те суморне Србије у којој се стално враћамо јер нас нигде на свету и не би бирали на било какву функцију? Које бисмо то информације сазнали од државног, националног значаја?

На хиљаде политичара, пословних људи или „јавних радника” коштали су овдашњу сиротињу, коју ћемо због стила и неког магловитог осећаја самопоштовања назвати пореским обвезницима, више него што је читав грађанско-НВО сектор коштао све западне земље, али се они који су остали да заступају јавни а ако се сме рећи и национални интерес доживљавају као пуки инцидент или особе које је, једноставно, прегазило наше време и туђа идеологија.

Зато и критика америчке политике делује као лака стилска вежба за београдске салоне у којима се увек добро зна шта све не ваља „преко баре” али се слабо зна шта то не ваља у сопственом дворишту. Историчари ће већ рећи како је у дугој историји српско-америчких односа било знатно више пријатељства него ривалства (за разлику од Немачке или Турске који су већ заковани у литератури као архипротивници), али је невоља што млађе генерације никако не могу да знају како то изгледа бити пријатељ са америчком силом. Пре једног века, амерички председник Вудро Вилсон је, бар тако тврде историчари, слушао шта о односима балканских народа мисли његов пријатељ Михаило Пупин и знатно допринео да делови Баната постану део садашње Србије. Неким чудним, необјашњивим стицајем околности, америчка администрација данас сазнаје шта се дешава у Србији преко нових знаменитих личности попут Соње Бисерко или Јелене Милић.

Могуће је да је прошло време великих идеја, великих држава и великих људи. А сасвим је могуће да је на том путу од Пупина до првакиња транзиционе демократије и српско друштво схватило да је мање него што је било пре 100 година и да га воде мање идеје. Ако се то тако може звати.

(Политика)