Андреј Перцев: Нова трка за Путиновог наследника

Рат у Украјини и санкције које су услиједиле нису цементирали вертикалу моћи у Русији нити ујединили утицајне пословне и политичке групе те земље. Да је предсједник Владимир Путин освојио брзу побједу на коју је јасно рачунао када је покренуо "специјалну операцију", учврстио би позицију владара, али како се сукоб одуговлачи, елите су приморане да размишљају о будућности и покушају да нађу своје мјесто у њој.

Сам Путин не показује никакву намјеру да се повуче, али све више дјелује потиснут у прошлост.

Елите и потенцијални насљедници прате сваки његов војни потез, али већ могу да виде да за њега нема мјеста у њиховој послијератној визији будућности. Његова једина преостала функција у њиховој перцепцији нове ере мира биће да именује насљедница и напусти позорницу.

Рат је стога покренуо јавну трку насљедника. Протеклих година, политичко маневрисање у Русији се одвијало далеко од очију јавности, али у овој новој ери, гласне објаве и упадљиви политички гестови су поново постали правило. Као да је већ у току активна изборна кампања, а бирократе и функционери владајуће партије дају све од себе да доспију у центар пажње и чак се међусобно нападају. Донедавно је такво понашање било готово незамисливо: предсједничка администрација је дјеловала тихо, док су се високопозиционирани функционери владајуће партије Јединствена Русија ограничавали на давање обећања у вези са социјалном политиком.

Прије рата у Украјини, политичко маневрисање се одвијало далеко од очију јавности. Сада су упадљиви политички гестови постали правило

Бивши предсједник, бивши премијер и замјеник предсједника Савјета безбједности Дмитриј Медведев је посебно заузет давањем изјава. Његови претјерани, тврдокорни коментари о спољнополитичким питањима и увреде упућене западним лидерима често изгледају комично, али улога коју он покушава да игра је јасна. Он спаја чврсти изолационизам са популизмом, сваљујући кривицу за унутрашње проблеме на спољне непријатеље.

Још један политичар који у посљедње вријеме има гласне наступе је први замјеник шефа особља и надзорник унутрашњег политичког блока Кремља, Сергеј Киријенко, којем је сада додијељена одговорност за надгледање одметнутих република у Донбасу. Он је постао један од најистакнутијих политичара нове ере, иако раније - откако је постао предсједнички изасланик раних 2000-их - никада није показао никакву склоност да буде у центру пажње.

Али сада је Киријенко почео да носи униформу и гласно прича о фашистима, нацистима и јединственој мисији руског народа. Он води јавне догађаје, а у Донбасу је открио споменик "баки Ањи", коју су Руси покушали да претворе у симбол "ослобођења" Украјине. Он јасно истиче свој статус надзорника самопроглашених "народних република" Доњецк и Луганск (ДНР и ЛНР): што није радио ниједан од његових претходника у тој улози, Владислав Сурков и Дмитриј Козак.

У медијским извјештајима се наглашава да су они који дођу на административне функције у републикама у Донбасу ђаци школе за гувернере, што је Киријенкова замисао. Иако Киријенко није директно укључен у војну кампању, очигледно је успио да направи простор за себе у Путиновој ратној агенди.

Предсједник Државне думе, Вјачеслав Володин, је још један од фаворита у борби јастребова. Откад је пребачен из Кремља (као први замјеника шефа кабинета) у Државну думу, Володин је појачао јавни профил, дајући бројне провокативне изјаве које ће гарантовано бити пренесене као ударна вијест. Сада удвостручује напоре, подржавајући забрану страних ријечи на излозима продавница и позивајући да се у ДНР и ЛНР задржи смртна казна.

Друге утицајне бирократе су усвојиле потпуно другачију стратегију и изабрале да се клоне теме "специјалне операције" колико им то дозвољава њихова позиција. То ћутање је само по себи политички гест.

Премијер Михаил Мишустин и градоначелник Москве Сергеј Собјањин, обојица сматрани кандидатима за Путиновог насљедника прије рата, су посебно ћутљиви поводом "специјалне операције" у Украјини. Собјањин је подржао званичну политику тако што се појавио на митингу на московском стадиону Лужњики у марту, и отпутовао у ЛНР у јуну, али још није примијећен у војној униформи или да позива на уништавање нацизма. Мишустин је, у међувремену, у потпуности избјегао тему рата.

Рационално оправдање за њихову ћутњу је да је рат привремен и да ће односи са Западом и чак са Украјином, кад-тад и некако морати да се поправе. Када дође то вријеме, они који нису увриједили "непријатељске земље" или директно учествовали у војној кампањи, биће у бољој позицији да то ураде.

Ћутња, међутим, носи ризике са собом. Ако Путин на крају затражи потпуну преданост свих бирократа поводом Донбаса и војног питања, могло би да им се замјери то што су ћутали.

Све то подсјећа нас ситуацију из 2007, када се Путинов други предсједнички мандат ближио крају, а устав му није дозвољавао да се кандидује за трећи узастопни мандат. Била су два кандидата за улогу насљедника: први замјеници премијера Сергеј Иванов и Дмитриј Медведев. Иванов се позиционирао као конзервативан и ауторитаран, док је Медведев играо улогу либерланог модернизатора оријентисаног према Западу.

Побједник, Медведев - који је тада тврдио да је "побједа боља од непобједе" - истински је скренуо са Путинове утабане стазе, приближавајући се Западу. Искрено је говорио о наставку предсједничке каријере, али је брзо одустао када је Путин пожелио да се врати на мјесто предсједника 2012.

Након Путиновог реизбора 2018, поново је актуелизована прича о насљеђивању, само да би била прекинута када је Путин промијенио устав и омогућио себи да се кандидује за још два мандата од 2024. Сада руска елита поново около тражи насљедника, али у овој новој ери политичких гестова, потенцијални насљедници су ти који су испалили пуцањ за старт, а не Путин.

Двије стратегије - упадљиви гестови и тишина која одзвања - одражавају различите приступе и претпоставке оних који их користе. Јастребови дјелују на основу претпоставке да ће насљедника изабрати Путин, па имитирају његово понашање у покушају да придобију његову наклоност, указујући да ће лојално чувати његово насљеђе. "Послије Путина биће Путин", рекао је једном Володин.

Они који ћуте рачунају на другачији сценарио насљеђивања, у којем ће новог лидера изабрати елите. По правилу, у овом сценарију, опкладе се не стављају на најпопуларнијег потенцијалног кандидата, него ће водећи кандидати постати технократе који су способни да узму у обзир интересе различитих група. "Нови Путин" би могао да започне прерасподјелу утицаја и имовине, а елите за то нису посебно заинтересоване.

Путин жели да изађе на изборе 2024. као човјек који је побиједио нацизам (без обзира на стварне резултате инвазије) и као историјска личност која не мора да даје никаква обећања свом народу

Верзија трке за насљедника из 2022. је, наравно, виртуелни догађај. Путин није најавио почетак аудиције и очигледно не планира да напусти посао: предсједничка администрација се припрема за изборе 2024. и подразумијева се ко ће бити у централној улози. Рат и потенцијална анексија даљих територија ће отклонити потребу да Путин изађе са манифестом било које врсте. Он жели да изађе на изборе као човјек који је побиједио нацизам (без обзира на стварне резултате инвазије) и као историјска личност која не мора да даје никаква обећања свом народу.

Ипак, интересовање које за трку за насљедника показују највиши чланови елита - да не помињемо ентузијазам њених учесника - показује да систем жели да разговара (и види) будућност након Путина. Можда се чини да би екстремне ратне околности требало да одагнају све мисли о томе шта ће доћи касније. Али како год та будућност изгледала, чини се да у њој има све мање мјеста за Путина.

carnegieendowment.org

(Вијести)