Андреј Николаидис: Луковић, Капичић и ја смо постали ''екстремисти, атентатори, талибани и фашисти''

 Црногорски писац и савјетник предсједника Скупштине Црне Горе за слободну јавност и културу, Андреј Николаидис, у интервјуу за “Дане” објашњава како је преко ноћи постао највећи терориста Балкана, зашто коментаре Милорада Додика сматра изнимно корисним и због чега Емир Кустурица нема ништа против Милошевићеве атомске бомбе, али има против оне Божидара Болета Станишљевића

“Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС. Да је Боле, рецимо, незадовољни радник, који је схватио да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни. Да је Боле, рецимо, рекао: јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак? Била би то, још, и поетска Правда” – коментарисао је прошлонедељни банајлучки дернек Милорада Додика црногорски писац, Андреј Николаидис.

Због наведеног пасуса, протумаченог као позив на тероризам, први се огласио надалеко познати чувар мултиетничког склада и демократских вриједности, подгорички дневни лист Дан. На исту тему, изјаснили су се и остали чланови “братства”: просрпске странке у Црној Гори – Медојевићева Група за промјене и Нова српска демократија, војводе Андрије Мандића – затим Милорад Додик, Емир Кустурица, београдски таблоиди… У уторак, 17. јануара, огласила се и “државотворна” Политика: на насловној страни, уз велику фотографију Андреја Николаидиса, појавио се пригодан текст под насловом Говор мржње из Подгорице.

Андреј Николаидис, каже, да ипак није очекивао овако бурну реакцију јавности.

“Очигледно, ријеч је о координираној акцији у којој су мобилисане све расположиве државно-умјетничко-медијске структуре” – тврди Николаидис. “У овом моменту, занимљиво би било подсјетити на хронологију; она је овдје врло битна. Дакле, текст је, како и доликује оваквом  “антисрбину”, најприје објављен на сајту мојих београдских пријатеља, у е-новинама. На њега нико није реаговао. Сјутрадан, објавили су га моји сарајевски пријатељи - журнал.инфо. Трећег дана – јасна је симболика православног трећег јутра - текст је пренио подгорички Порталал Аналитика. Е, тада је све почело. Напад је повео посланик Медојевићеве Групе за промјене, Коча Павловић, а за њим је, у колони, стројевим кораком кренуло све што десно мисли и корача: у Црној Гори, РС-у и Србији”.   

*Добро, али хајде да видимо шта је са спорним пасусом: на шта сте конкретно мислили када сте спомињали “цивилизацијски искорак?

Цивилизацијски искорак би било да је, како сам написао, незадовољни радник, схвативши да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, а то је онај класни, рекао - доста ми је свега, разнијећу „оне који су ме опљачкали“. Понављам: „оне који су ме опљачкали“, не Србе, Црногорце, Хрвате или Бошњаке...

* Зар „разнијети“ чак и „оне који су ме опљачкали“ не значи позив на - насиље?

Сачекајте!... Подгорички и београдски медији и јавност оптужују ме за говор мржње. Будући да је, по дефиницији, говор мржње усмјерен против неке етничке, вјерске или сексуалне групе, одговарам: они који су нас опљачкали нису етничка група, него лопови. Шта, међутим, јесте говор мржње? То вам је оно када Добрица Ћосић каже како су Албанци „генетски талог Балкана“. Али, када то каже српски Бенито, нико од ових који су се дигли против мене нема примједби.

* Не, то се онда зове – умјетничка слобода. Али, то још увијек није...

Ево, рећи ћу вам: хиљаду пута сам у својим текстовима поновио да све наше елите, па и црногорска, морају да рачунају са тим да, ако не буде социјалне правде, сигурно ће бити социјалног бунта. То што су, током двадесет година манипулисања национализмом и религијом, успјели да „испослују“ да до тог бунта не дође, не значи да ће тако бити довијека. Пљачка не може трајати у бескрај. Ако мисле да може, добиће класну побуну. Људи ће неминовно на крају схватити да су све подјеле на Србе, Црногорце, Хрвате и Бошњаке маска за ону истинску подјелу: на оне који имају и оне који немају... 

* Чекајте, шта сте ви? Неки салонски љевичар?

Можете рећи и да сам салонски љевичар; то је, рецимо, оптужба која би могла да стоји. Али, као и остали „интелектуалци“ овог времена, плату добијам од елите. И волим да примам плату. Добро, нека буде да сам за социјалну правду из крајње себичног разлога - да ту плату не бих изгубио, ок... Али, ето, јесам за социјалну правду. И још нешто: цијело то згражавање над насиљем од стране оних који су све ове године били политички сервис онога што је суд у Хагу окарактерисао као „злочиначки потхват“ је лицемјерно...

* Хоћете да кажете да је лицемјерно то што најбурније реакције на Ваш текст долазе управо од оних који се нису много узбуђивали над злочинима почињеним на простору бивше Југославије, али, богами, ни над атентатом на српског премијера, Зорана Ђинђића?

Наравно. Све смо то већ видјели, знамо механизме. Јер, како прикрити жртве на којима је створена Република Српска? Па, тако што ћете себе представити жртвама. Чијим жртвама? Прво, иранских терориста. Па ОВК. Па Болета. На крају - Николаидиса. Ево, чудећи се како им то већ није пало на памет, предлажем згодан сценарио: дакле, како је рекао Политикин коментатор, Мирослав Лазански, јасно је да иза свега стоји ОВК. Андреј Николаидис живи – гдје? У Улцињу, у коме је, као што је познато, већинско становништво албанско. Самим тим, логично, као регрутовани терориста, радим за ОВК. Осим тога, моји грчки преци заправо нису из Грчке, него из данашње Албаније. И, ето, све је јасно! Али, манимо се зајебанције! Да су сви ти вајни пацифисти били тако гласни у осуди рата у Босни, тај рат би се завршио за два дана. Али нису. Зато кажем да је лицемјерно то што ме нападају они који тврде да у Сребреници није било геноцида…

* На кога мислите?

На, рецимо, Нову српску демократију која тражи моје хапшење. А у Подгорици су протествовали због хапшења Ратка Младића. Или њихови коалициони партнери, Медојевићев Покрет за промјене, чији функционер, Коча Павловић, редовно долази у Босну да тражи бошњачке гласове. Или Емир Кустурица. Сјећате ли се како је у једном интервјуу жалио због тога што Слободан Милошевић није имао атомску бомбу? Е, али је због Болетове бомбе – згрожен! А ја сам, је ли, „подгорички талибан“! И, ако ми и сада кажете да, причао овако или онако, „разнијети“ значи насиље, морам рећи: не ја, него историја каже да класна побуна не може бити мирна и углађена. Али често јесте цивилизацијски искорак. Четрдесет прва је била насилна, али је била и цивилизацијски искорак. Да не говоримо о Француској буржоаској револуцији, на којој све ово данас, цијела Европа, почива.

* Када смо већ код Емира Кустурице, чујем да је против Вас најавио нову тужбу…

Бујрум, ефендија! Не спомињем га, али се изгледа препознао у формулацији  “они који су опљачкали”.

* Шта кажете на коментар пословично учтивог Милорада Додика?

Кажем да је тај коментар био користан по мене.

* У ком смислу?

У смислу да се могло видјети кавој бруталној мрзњи и примитивизму сам изложен. Нажалост, показало се да је Додик био још и учтив у односу на оно што говоре други. Иако живимо у времену свеопштег лудила и изврнуте стварности, некако ми је, ипак, сулудо да смо, умјесто Легије, Младића, Караџића, Милошевића или Драже, “екстремисти, атентатори, талибани и фашисти” постали Пера Луковић, Јово Капичић, ја…

* Збиља, како је то могуће?

Па, они су побиједили! Када је ријеч о нашем “екстремизму”, погледајте: они који су екстремно за рат и клање и они који су екстремно против рата и клања, исти су – и једни и други су екстремисти. Осим тога, извините, осим у Србији, јесте ли некада чули да поражени по улицама туку побједнике? Тренутак напада на генерала Капичића, који је, као чин, био тако космички мучан, показао је заправо сву величину нашег пораза. Тај напад је симболичан; он није био акт усамљене будале, као што ни врло могућ напад на мене то неће бити…

* Очекујете напад?

Шта би било логичније? Напокон, исти кругови у Београду и Подгорици преко мене ударају на предсједника Скупштине, Ранка Кривокапића. Као што знате, српски националисти су предсједника црногорског парламента означили као – србомрсца. Јер, да парафразирам једног овдашњег политичара, те структуре сваки апел за равноправност са другим народима доживљавају као - угрожавање српства.

* Зашто мислите да нападом на Вас “ударају” на предсједника црногорског парламента?

Прво, зато што за београдску штампу нисам писац. Ако и јесам, онда сам неки миш од писца. Друго, ти људи вјерују да је човјек функција. Притом, занимљиво, ово што сам није функција.  Напросто, ја сам државни службеник. Свеједно, они упорно понављају: “Ранков савјетник”. Дакле, јасно је кога гађају. 

* Да ли сте о реакцијама које сте изазвали својим текстом разговарали са господином Кривокапићем?

Наравно. Из његових даљих акција и изјава биће вам јасан садржај нашег разговора.

* Шта то значи?

У наредним данима, господин Кривокапић ће се огласити и дати свој коментар.

* Видјели сте да је Србија послала демарш Црној Гори?

Тек је то урнебесна комедија! Будући да је тако нешто Србија доиста учинила – а, будимо искрени, овдје су без икаквих последица пролазиле много бизарније ствари – моја је књижевна каријера добила нов квалитет. Већ видим блурб за енглеско издање романа Син: “Аутор због чијег је текста држава Србија упутила демарш”. Сјајно!

* И основни државни тужилац у Подгорици, Љиљана Кликовац, рекла је да би спорни текст могао бити предмет интересовања надлежног тужилаштва.

Тужитељица је рекла да ће текст прочитати. Наравно да хоће, то јој је посао. А шта ако ми ипак не буду судили? Хоће ли ови узети правду у своје руке? Понављам: схватамо ли колико је бизарна оптужба која ми је упућена?

* У тексту кажете и да легитимизација РС и делегитимизација (криминализација) црногорске независности долазе из истог, београдског центра. О чему се ради?

РС никада није била аутономни пројекат босанских Срба; она је резултат процеса вођеног из Београда. Исто вази и за Додиков очигледни покушај да од РС-а створи државу. Напокон, они који су дошли на његову фешту, својим су му присуством јасно дали подршку. С друге старне, Београд још увијек није прихватио чињеницу да је Црна Гора трајно независна држава. Како су о томе више пута говорили Ђукановић и Кривокапић, Београд се на разне начине и у различитом степену мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Мислим да је коначни циљ неразмонтиране српске националистичке елите мање више исти као деведесетих. Уосталом, мудра Латинка Перовић каже: ”Промењен је човек, да би опстао програм”. Нажалост, великосрпски пројекат је, упркос ратовима, жртвама и поразима, још увијек веома жив.

*  “…Наравно да је проблем (Подгорице) корупција и наравно да Београд дестабилизује. Када би Подгорица смањила пљачку и похапсила тајкунску ђубрад, притисак Београда тиме не би постао слабији, али би свакако био мање ефикасан” – написали сте у тексту. Разговарате ли некада са својим послодавцем, предсједником црногорске Скупштине о “смањењу пљачке и хапшењу тајкунске дјубради”?

Разговарам. Предсједник Скупштине је истовремено и предсједник Социјалдемократске партије, идеолошки осјетљиве на мањак социјалне сигурности и правде. Мислим да је тај мањак умногоме условљен незајажљивошћу тајкуна који све више подсјећају на човјека осуђеног због џепарења који, док га воде у тамницу, краде новчанике од публике која посматра церемонију његовог утамничења.

(Дани)