Ana Filimonova: Srbija - „evroregioni“ kao tačke preloma

Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin izrazio je krajem oktobra 2010. godine volju Evropske unije u pogledu procesa srpske evrointegracije i „problema Vojvodine“. Između ostalog, on je upozorio, da Srbija treba da se pripremi za izvršenje teških domaćih zadataka, koje će joj Evropska komisija postaviti zarad njenog napredovanja na putu ka Evropskoj uniji. Takvi zadaci su reforma pravosudnog sistema, davanje veće slobode medijima i rešenje problema Vojvodine. On ne krije da se radi o dugom i složenom putu, na kome Srbiji predstoji da stekne „potrebnu kondiciju“ za ulazak u Evropsku uniju. Po meri napredovanja ka zavetnom cilju „domaći zadaci“ Evropske unije postajaće sve teži, a sve to zarad toga da se „pojačaju proevropske snage“ i nauči srpska administracija da „sluša, da razume poruke i na njih odgovara“ (očigledno, u potrebnom pravcu). A ono najteže što, po njegovim rečima (osetno miriše na destruktivnu sektašku ideologioju) dolazi na kraju: generalna provera spremnosti Srbije da prihvati evrointegraciju i pokaže da je načinila „prodor u svesti“.

Kao što je poznato, Evropska unija postavlja dva osnovna uslova Srbiji za ulazak u njene redove. Prvi i glavni uslov je izručenje Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Drugi, koji je definisan kao „uslov svih uslova“ jeste regionalizacija i decentralizacija (podela zemlje na nekoliko evoregiona). Kacin je Vojvodinu označio kao glavni argument, „za sada još duboko prikriven“ u smislu, da promene koje se vrše u tom regionu treba, kao prvo, proširiti i primeniti i u ostaloj Srbiji, drugo, potrebno je „okončati započeti posao“ i pružiti finansijsku podršku vojvođanskim institucijama uprave, i treće, „poboljšati odnose između Beograda i Prištine, Beograda i Sarajeva, Beograda i Novog Sada“.[1] U izjavi Jelka Kacina pažnju privlači logični sled, u kome se Vojvodina stavlja naspram Srbije. Stiče se utisak kao da se radi o dve države: Evropska unija (osim pet njenih zemalja-članica) priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, a BiH takva jeste. I postojanje u takvom kontekstu Novog Sada ima karakter otvorenog iskazivanja teze da u perspektivi (po svoj prilici, ne tako dalekoj) Novi Sad treba, slično Prištini i Sarajevu, da postane prestonica nezavisne države.

Političku i ideološku argumentaciju vojvođanski separatisti i njihovi visoki međunarodni pokrovitelji crpu iz zaključaka Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji (MKBJ, kraj avgusta 1992. godine, London). Tada je usvojena deklaracija, u čijem tekstu je stajalo: „Svi učesnici dužni su da ispunjavaju preuzete na sebe obaveze. Posebno se Srbija i Crna Gora nalaze pred jasnim izborom. One su se obavezale da će prekinuti intervenciju na granici sa Bosnom i Hercegovinom... Građanima Kosova i Vojvodine vratiti sva građanska i ustavna prava i garantovati poštovanje građanskih prava stanovnicima Sandžaka“.

Iz toga sledi zaključak, da su tačke preloma u Srbiji obelodanjene još tada, te 1992. godine. U protivnom slučaju, pripretili su učesnici MKBJ, zastupljeni na najvišem nivou (Generalni sekretar OUN, predstavnici pet stalnih članica SB OUN, 12 članova Evropske zajednice, SR Jugoslavije i 4 bivše jugoslovenske republike, susednih zemalja, Kanade, Japana, Turske, Saudijske Arabije, OEBS, Organizacije Islamska konferencija i Međunarodnog crvenog krsta), Savet bezbednosti OUN će primeniti drastične sankcije, koje će ih (Srbiju i Crnu Goru) staviti u potpunu izolaciju.[2] Prema tome, MKBJ je mimo važećih ustavnih normi Srbije odlučila, da su Kosovo i Vojvodina, takođe, kao i šest ostalih jugoslovenskih republika, konstitutivni delovi jugoslovenskog federalizma.

Navedenih šest republika potom su postale samostalne države, Kosovo se uz svesrdnu zapadnu podršku i sa neviđenim žarom sada već bori za jačanje svoje nezavisnosti, a na redu su dva preostala nerešena goruća pitanja – Vojvodine i Sandžaka. Razlike se ispoljavaju u metodama realizacije centrifugalnih težnji – u vidu nešto „mekše evropske“ varijante u slučaju sa Vojvodinom i „militantno-radikalne“ u odnosu na Sandžak (Rašku oblast).

Zajednički momenat separatističkih manifestacija kako kosovskog, vojvođanskog i sandžačkog tipa zapravo je toliko omiljena među zapadnim faktorima primena dvostrukih standarda. Odbacuju se, na primer, drugi međunarodni sporazumi, pored ostalog, rešenje Badenterove komisije od 1992. godine (po kojima se federativnim republikama bivše SFRJ priznaje i daje suverenitet, a u svojstvu međunarodnih granica priznaju administrativne granice u trenutku raspada) . Na osnovu argumenta da Komisija „nije odlučila da uzme u obzir tu činjenicu da su Autonomna pokrajina Vojvodina i Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija de-fakto imale prava republika“. Zato „odluke Badenterove komisije treba da budu podvrgnute korekciji i reviziji“. U rezultatu se pitanje Vojvodine proglašava tako nerešenim problemom prilikom raspada Jugoslavije. Od mogućih varijanti rešenja tog problema predlažu se tri: „Unutarsrpska varijanta“ – davanje suštginske autonomije; podela – prisajedinjenje severnog dela Vojvodine (gde većinu čine Mađari) Mađarskoj; i dominirajuća varijanta – secesija celokupne Vojvodine kao završni akord u procesu raspada Jugoslavije. Pri tom se podastiru velikodušna obećanja da će se „poštovati prava manjina“.[3]

Pristalice nezavisnosti Vojvodine tvrde: upravo je rezolucija MKBJ osnovna polazna tačka, oslonac i argument za „povećanje autonomnih prava Vojvodine“ (preciznije – secesionističkih tendencija). Upravo je MKBJ pred međunarodnom zajednicom jasno i otvoreno postavila pitanje Vojvodine. Suštinu problema oni određuju na sledeći način: „Rukovodstvo Srbije i SRJ, Slobodan Milošević i Dobrica Ćosić, rukovodeći se svojimh nacionalno-patriotskim motivima, uništili su autonomiju Vojvodine“; važeći Ustav Srbije iz 2006. godine, „nastavlja žalosne centralističke tradicije Ustava iz 1990. godine, koji fiksira ukidanje konstitutivnih prava građana Vojvodine“. Pozivajući se na formulu „primat prava čoveka nad suverenitetom države“ i udaljavajući se od odluka MKBJ, pristalice separatizma tvrde: Srbija je dužna da poštuje međunarodne sporazume (očigledno samo one povoljne, kao u ovom slučaju); Srbija se tumači kao federacija, u kojoj je Vojvodina konstitutivni subjektivitet; građanima Vojvodine treba da se se vrate njihova konstitutivna prava (to znači da se Vojvodini prizna status federalne jedinice, federativne republike, koja je u sastavu Republike Srbije). Obratimo pažnju da se u slučaju Vojvodine, za razliku od Sandžaka, ne radi o autonomiji, već se radi o pravu, kako ukazuju mnogobrojne nevladine organizacije, formirane na teritoriji Vojvodine, na samoopredeljenje, otcepljenje i nezavisnost Vojvodine“.[4]

Srbija, po njihovom tvrđenju, nije ispunila „glavne dogovorene uslove“, označene u veoma širokoj formuli opštedeklarativnog karaktera u Rezoluciji Vojvođanske skupštine „O prisajedinjenju Kraljevini Srbiji“ (KSHS) od 25. novembra 1918. godine, kojom se Vojvodini garantuju „sloboda, ravnopravnost i progres“. Ali je Srbija, tobože, dva puta kršila preuzete na sebe obaveze za vreme Slobodana Miloševića, koji je 1988. godine „prekršio Ustav iz 1974. godine“, nasilnim putem i nelegitimno ukinuvši autonomiju Vojvodine i sa donošenjem Ustava 2006. godine, po kome Vojvodina postaje „podčinjeni subjekt“. Apologete centripetalnih tendencija ne zadovoljava ni usvojeni 2009. godine Statut Vojvodine, koji joj „ne vraća pripadajuću joj po pravu“ čak ni mogućnost povratka na stanje iz 1974. godine. Njihove namere ciljaju na više. Ne zaboravljajući da ponavljaju propagandističke floskule o tome, da „u Srbiji još uvek postoji sistem centralizma, hegemonizma, totalitarizma, apsolutizma i kvazidemokratizma feudalno-monopolističkog karaktera“[5], separatističke snage uspostavljaju direktnu kooperaciju sa Evropskom unijom. Na primer, u drugoj polovini iduće godine planira se otvaranje specijalne kancelarije Vojvodine u Briselu, a konkretno „popunjavanje autonomije“ sadržinom kontrolisaće opunomoćeni predstavnici Evropskog parlamenta. To realno popunjavanje će se svoditi, pored svega ostalog, - a to je i zajednički proces u vezi sa delovanjem secesionističkih snaga kako u Sandžaku, tako i na jugu Srbije – u povećanju masovnijeg udela predstavnika nacionalnih manjina u policiji i organima pravosuđa. Kurs u tom pravcu zauzeo je Šandor Egereši, predsednik Skupštine Vojvodine.

Prepreku na putu ka decentralizaciji i regionalizaciji Srbije predstavlja njen Ustav iz 2006. godine, koju treba što je moguće pre likvidirati, verovatno nakon održavanja prevremenih izbora. Formiranje nove vlade omogućiće da se promeni Ustav zemlje „radi stvaranja uslova za decentralizaciju i regionalizaciju Srbije“. Kao argument se potura nejasna i daleko od suštine pitanja teza – „briga o građanima Srbije“, „koji se u svakodnevnom život suočavaju sa teškoćama, jer važeći Ustav im ne omogućava da upravljaju sopstvenim životom“. Preprekom za „bolji, kvalitetniji život“ proglašava se ništa drugo do postojanje centralizovane vlasti. A zalog za uspeh jeste pojavljivanje trećeg, regionalnog nivoa vlasti, uporedo sa centralnom i lokalnom, koja na nekakav mitski način treba da postane alternativa „sukobu interesa centralne i lokalne vlasti“.[6]

Pripreme javnog mnenja treba da uđu u novu fazu sa otvaranjem debata o razmatranju Nacrta platforme ujedinjenih regiona Srbije, koji je pokrenula partije Ujedinjenih regiona Srbije (URS) na čelu sa Mlađanom Dinkićem. Nacrt platforme pretpostavlja podelu Srbije na sedam oblasti, stvaranje Veća regiona (35 članova), smanjenje broja poslanika u srpskoj Skupštini do 200 ljudi i prelazak na kombinovani izborni sistem, koji već postoji u Vojvodini. Aktivnu podršku URS dobija od strane vlade Republike Srbije, koja je još 26. marta 2009. godine formirala Kancelariju Nacionalnog saveta za decentralizaciju Republike Srbije. Cilj ove kancelarije jeste da se elaboriše Strategija o decentralizaciji zemlje, a za šefa Saveta naimenovan je niko drugi, do Nenad Čanak. On veoma voli da šokira publiku „izdavanjem“ mađarskih pasoša, parolom „Srem - Hrvatska“ ili osnivanjem u Srbiji lista pod više nego čudnim nazivom „Decentralizator“.

Mađarski politički faktori uživaju ne samo unutarpolitičku podršku najvišeg nivoa, nego i spoljnu – od strane svog prirodnog, „krvnog saveznika“ – Mađarske. I to takođe na najvišem nivou. U martu 2010. godine tadašnji predsednik Mađarske Laslo Šojom je na poziv Saveza Mađara Vojvodine učinio trodnevnu (!) nezvaničnu posetu Vojvodini. Poseta je bila upriličena povodom jubileja Mađarske revolucije 1848. godine. Šojom je posetio mesta, u kojima kompaktno žive Mađari, a takođe učestvovao u manifestacijama, pored ostalog na otvaranju u gradu Horgošu spomenika prvom mađarskom kralju Svetom Ištvanu, to jest, Sv.Stefanu, kao i gradove Sombor, Zrenjanin i Novi Sad.

Sledeći „patron“ za one snage, koje se zalažu za odvajanje Vojvodine od Srbije i njeno zbližavanje sa Evropskom unijom i Mađarskom, jeste sama Evropska unija koja deluje, između ostalog, posredstvom Fonda „Evropski poslovi“. Fond finansira Program trangranične saradnje Srbija – Mađarska, a ukupna vrednost tog projekta je 12.359.230 evra. Paralelno sa Laslom Šojomom aktivnu podršku projektu sa svoje strane pruža „Dunavska strategija razvoja“ čija kulminacija treba da postane formiranje Dunavskog makroregiona. Takve su perspektive razvoja „vojvođanskog pitanja“, a strategija regionalizacije poprima konkretne geostrateške i geopolitičke sadržaje. Dalje se pod opšte teorijske odrednice podastire konkretna politička i diplomatska baza.

Tako je, na primer, 26. maja 2010. godine Mađarska usvojila zakon o dvojnom državljanstvu za Mađare iz susednih zemalja, i njegova primena počeće od 1. januara 2011. godine. Zakon omogućava Mađarima iz susednih sa Mađarskom zemalja da dobiju dvojno državljanstvo (izuzev prava glasa), a zakon obuhvata 3,5 miliona Mađara, od kojih većina živi u Rumuniji i Slovačkoj, a takođe u Srbiji,Hrvatskoj, Ukrajini i Austriji.

Lider Saveza Mađara Vojvodine Ištvan Pastor lukavo negira politički značaj ove mere, uveravajući da je ona zakasnela, a sada, kada su ukinute vize za građane Srbije za ulazak u zemlje Evropske unije zakon nije od naročitog značaja. Međutim, druga susedna Mađarskoj zemlja – Slovačka - reagovala je na sasvim suprotan način: zakon je podvrgnut žestokoj kritici sve do pretnje da će slovačke Mađare, koji uzmu mađarsko državljanstvo, lišiti slovačkog državljanstva.[7]

Na taj način, sakaćeni sa svih strana nacionalno-državni suverenitet Srbije podvrgava se ozbiljnoj opasnosti, a za ostale višenacionalne i polukonfesionalne zemlje otkriva se još jedan metod, varijanta „meko-evropske decentralizacije“. Unutar regiona formirana politička elita sasvim je pripremljena i sposobna da pomoću, i uz oslonac na susedne zemlje, (u datom slučaju, Mađarske), a takođe i na direktnu i indirektnu pomoć od strane zapadnih zemalja, ostvari separatističke projekte.

Nadanjima u to da će regionalizacija i decentralizacija, koje će odbaciti „atavizme suvereniteta“ doneti željeni komad „velikog evropskog kolača“ i osigurati povoljne za Srbiju uslove egzistencije, nije suđeno i da se ostvare. Pošto ni disproporcije u regionalnom i socijalno-ekonomskom razvoju u samoj Evropskoj uniji nisu prevladane – a o tome svedoči izraziti primer Valonije i Flandrije, Severa i Juga Italije itd. Veštački formirajući „evroregion“ u srpskom slučaju će kultivisati isto takve veštačke „regionalne identitete“, uz paralelno odricanje od političkih i ekonomskih sloboda, pošto će osnovne upravljačke funkcije evroregionima biti prenete na briselske institucije.

(Fond strateške kulture)

[1] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=680:srbiju-oekuju-sve-tei-zadaci&catid=54:prenosimo&Itemid=67

[2] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=660:punoletstvo-neispunjenih-obaveza-prema-vojvodini&catid=54:prenosimo&Itemid=67

[3] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=361:pravo-vojvodina-na-samoopredeljenje-i-nezavisnost&catid=41:politika&Itemid=55

[4] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=660:punoletstvo-neispunjenih-obaveza-prema-vojvodini&catid=54:prenosimo&Itemid=67

[5] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=361:pravo-vojvodina-na-samoopredeljenje-i-nezavisnost&catid=41:politika&Itemid=55

[6] http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-ilic-donosenje-novog-ustava-prvi-zadatak-sledece-vlade.html

[7] http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/od-madjarskog-pasosa-samo-emotivna-korist_191803.html