Ана Филимонова: Србија - „еврорегиони“ као тачке прелома

Известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин изразио је крајем октобра 2010. године вољу Европске уније у погледу процеса српске евроинтеграције и „проблема Војводине“. Између осталог, он је упозорио, да Србија треба да се припреми за извршење тешких домаћих задатака, које ће јој Европска комисија поставити зарад њеног напредовања на путу ка Европској унији. Такви задаци су реформа правосудног система, давање веће слободе медијима и решење проблема Војводине. Он не крије да се ради о дугом и сложеном путу, на коме Србији предстоји да стекне „потребну кондицију“ за улазак у Европску унију. По мери напредовања ка заветном циљу „домаћи задаци“ Европске уније постајаће све тежи, а све то зарад тога да се „појачају проевропске снаге“ и научи српска администрација да „слуша, да разуме поруке и на њих одговара“ (очигледно, у потребном правцу). А оно најтеже што, по његовим речима (осетно мирише на деструктивну секташку идеологиоју) долази на крају: генерална провера спремности Србије да прихвати евроинтеграцију и покаже да је начинила „продор у свести“.

Као што је познато, Европска унија поставља два основна услова Србији за улазак у њене редове. Први и главни услов је изручење Ратка Младића и Горана Хаџића. Други, који је дефинисан као „услов свих услова“ јесте регионализација и децентрализација (подела земље на неколико еворегиона). Кацин је Војводину означио као главни аргумент, „за сада још дубоко прикривен“ у смислу, да промене које се врше у том региону треба, као прво, проширити и применити и у осталој Србији, друго, потребно је „окончати започети посао“ и пружити финансијску подршку војвођанским институцијама управе, и треће, „побољшати односе између Београда и Приштине, Београда и Сарајева, Београда и Новог Сада“.[1] У изјави Јелка Кацина пажњу привлачи логични след, у коме се Војводина ставља наспрам Србије. Стиче се утисак као да се ради о две државе: Европска унија (осим пет њених земаља-чланица) признаје Косово као независну државу, а БиХ таква јесте. И постојање у таквом контексту Новог Сада има карактер отвореног исказивања тезе да у перспективи (по свој прилици, не тако далекој) Нови Сад треба, слично Приштини и Сарајеву, да постане престоница независне државе.

Политичку и идеолошку аргументацију војвођански сепаратисти и њихови високи међународни покровитељи црпу из закључака Међународне конференције о бившој Југославији (МКБЈ, крај августа 1992. године, Лондон). Тада је усвојена декларација, у чијем тексту је стајало: „Сви учесници дужни су да испуњавају преузете на себе обавезе. Посебно се Србија и Црна Гора налазе пред јасним избором. Оне су се обавезале да ће прекинути интервенцију на граници са Босном и Херцеговином... Грађанима Косова и Војводине вратити сва грађанска и уставна права и гарантовати поштовање грађанских права становницима Санџака“.

Из тога следи закључак, да су тачке прелома у Србији обелодањене још тада, те 1992. године. У противном случају, припретили су учесници МКБЈ, заступљени на највишем нивоу (Генерални секретар ОУН, представници пет сталних чланица СБ ОУН, 12 чланова Европске заједнице, СР Југославије и 4 бивше југословенске републике, суседних земаља, Канаде, Јапана, Турске, Саудијске Арабије, ОЕБС, Организације Исламска конференција и Међународног црвеног крста), Савет безбедности ОУН ће применити драстичне санкције, које ће их (Србију и Црну Гору) ставити у потпуну изолацију.[2] Према томе, МКБЈ је мимо важећих уставних норми Србије одлучила, да су Косово и Војводина, такође, као и шест осталих југословенских република, конститутивни делови југословенског федерализма.

Наведених шест република потом су постале самосталне државе, Косово се уз свесрдну западну подршку и са невиђеним жаром сада већ бори за јачање своје независности, а на реду су два преостала нерешена горућа питања – Војводине и Санџака. Разлике се испољавају у методама реализације центрифугалних тежњи – у виду нешто „мекше европске“ варијанте у случају са Војводином и „милитантно-радикалне“ у односу на Санџак (Рашку област).

Заједнички моменат сепаратистичких манифестација како косовског, војвођанског и санџачког типа заправо је толико омиљена међу западним факторима примена двоструких стандарда. Одбацују се, на пример, други међународни споразуми, поред осталог, решење Бадентерове комисије од 1992. године (по којима се федеративним републикама бивше СФРЈ признаје и даје суверенитет, а у својству међународних граница признају административне границе у тренутку распада) . На основу аргумента да Комисија „није одлучила да узме у обзир ту чињеницу да су Аутономна покрајина Војводина и Аутономна покрајина Косово и Метохија де-факто имале права република“. Зато „одлуке Бадентерове комисије треба да буду подвргнуте корекцији и ревизији“. У резултату се питање Војводине проглашава тако нерешеним проблемом приликом распада Југославије. Од могућих варијанти решења тог проблема предлажу се три: „Унутарсрпска варијанта“ – давање суштгинске аутономије; подела – присаједињење северног дела Војводине (где већину чине Мађари) Мађарској; и доминирајућа варијанта – сецесија целокупне Војводине као завршни акорд у процесу распада Југославије. При том се подастиру великодушна обећања да ће се „поштовати права мањина“.[3]

Присталице независности Војводине тврде: управо је резолуција МКБЈ основна полазна тачка, ослонац и аргумент за „повећање аутономних права Војводине“ (прецизније – сецесионистичких тенденција). Управо је МКБЈ пред међународном заједницом јасно и отворено поставила питање Војводине. Суштину проблема они одређују на следећи начин: „Руководство Србије и СРЈ, Слободан Милошевић и Добрица Ћосић, руководећи се својимх национално-патриотским мотивима, уништили су аутономију Војводине“; важећи Устав Србије из 2006. године, „наставља жалосне централистичке традиције Устава из 1990. године, који фиксира укидање конститутивних права грађана Војводине“. Позивајући се на формулу „примат права човека над суверенитетом државе“ и удаљавајући се од одлука МКБЈ, присталице сепаратизма тврде: Србија је дужна да поштује међународне споразуме (очигледно само оне повољне, као у овом случају); Србија се тумачи као федерација, у којој је Војводина конститутивни субјективитет; грађанима Војводине треба да се се врате њихова конститутивна права (то значи да се Војводини призна статус федералне јединице, федеративне републике, која је у саставу Републике Србије). Обратимо пажњу да се у случају Војводине, за разлику од Санџака, не ради о аутономији, већ се ради о праву, како указују многобројне невладине организације, формиране на територији Војводине, на самоопредељење, отцепљење и независност Војводине“.[4]

Србија, по њиховом тврђењу, није испунила „главне договорене услове“, означене у веома широкој формули општедекларативног карактера у Резолуцији Војвођанске скупштине „О присаједињењу Краљевини Србији“ (КСХС) од 25. новембра 1918. године, којом се Војводини гарантују „слобода, равноправност и прогрес“. Али је Србија, тобоже, два пута кршила преузете на себе обавезе за време Слободана Милошевића, који је 1988. године „прекршио Устав из 1974. године“, насилним путем и нелегитимно укинувши аутономију Војводине и са доношењем Устава 2006. године, по коме Војводина постаје „подчињени субјект“. Апологете центрипеталних тенденција не задовољава ни усвојени 2009. године Статут Војводине, који јој „не враћа припадајућу јој по праву“ чак ни могућност повратка на стање из 1974. године. Њихове намере циљају на више. Не заборављајући да понављају пропагандистичке флоскуле о томе, да „у Србији још увек постоји систем централизма, хегемонизма, тоталитаризма, апсолутизма и квазидемократизма феудално-монополистичког карактера“[5], сепаратистичке снаге успостављају директну кооперацију са Европском унијом. На пример, у другој половини идуће године планира се отварање специјалне канцеларије Војводине у Бриселу, а конкретно „попуњавање аутономије“ садржином контролисаће опуномоћени представници Европског парламента. То реално попуњавање ће се сводити, поред свега осталог, - а то је и заједнички процес у вези са деловањем сецесионистичких снага како у Санџаку, тако и на југу Србије – у повећању масовнијег удела представника националних мањина у полицији и органима правосуђа. Курс у том правцу заузео је Шандор Егереши, председник Скупштине Војводине.

Препреку на путу ка децентрализацији и регионализацији Србије представља њен Устав из 2006. године, коју треба што је могуће пре ликвидирати, вероватно након одржавања превремених избора. Формирање нове владе омогућиће да се промени Устав земље „ради стварања услова за децентрализацију и регионализацију Србије“. Као аргумент се потура нејасна и далеко од суштине питања теза – „брига о грађанима Србије“, „који се у свакодневном живот суочавају са тешкоћама, јер важећи Устав им не омогућава да управљају сопственим животом“. Препреком за „бољи, квалитетнији живот“ проглашава се ништа друго до постојање централизоване власти. А залог за успех јесте појављивање трећег, регионалног нивоа власти, упоредо са централном и локалном, која на некакав митски начин треба да постане алтернатива „сукобу интереса централне и локалне власти“.[6]

Припреме јавног мнења треба да уђу у нову фазу са отварањем дебата о разматрању Нацрта платформе уједињених региона Србије, који је покренула партије Уједињених региона Србије (УРС) на челу са Млађаном Динкићем. Нацрт платформе претпоставља поделу Србије на седам области, стварање Већа региона (35 чланова), смањење броја посланика у српској Скупштини до 200 људи и прелазак на комбиновани изборни систем, који већ постоји у Војводини. Активну подршку УРС добија од стране владе Републике Србије, која је још 26. марта 2009. године формирала Канцеларију Националног савета за децентрализацију Републике Србије. Циљ ове канцеларије јесте да се елаборише Стратегија о децентрализацији земље, а за шефа Савета наименован је нико други, до Ненад Чанак. Он веома воли да шокира публику „издавањем“ мађарских пасоша, паролом „Срем - Хрватска“ или оснивањем у Србији листа под више него чудним називом „Децентрализатор“.

Мађарски политички фактори уживају не само унутарполитичку подршку највишег нивоа, него и спољну – од стране свог природног, „крвног савезника“ – Мађарске. И то такође на највишем нивоу. У марту 2010. године тадашњи председник Мађарске Ласло Шојом је на позив Савеза Мађара Војводине учинио тродневну (!) незваничну посету Војводини. Посета је била уприличена поводом јубилеја Мађарске револуције 1848. године. Шојом је посетио места, у којима компактно живе Мађари, а такође учествовао у манифестацијама, поред осталог на отварању у граду Хоргошу споменика првом мађарском краљу Светом Иштвану, то јест, Св.Стефану, као и градове Сомбор, Зрењанин и Нови Сад.

Следећи „патрон“ за оне снаге, које се залажу за одвајање Војводине од Србије и њено зближавање са Европском унијом и Мађарском, јесте сама Европска унија која делује, између осталог, посредством Фонда „Европски послови“. Фонд финансира Програм транграничне сарадње Србија – Мађарска, а укупна вредност тог пројекта је 12.359.230 евра. Паралелно са Ласлом Шојомом активну подршку пројекту са своје стране пружа „Дунавска стратегија развоја“ чија кулминација треба да постане формирање Дунавског макрорегиона. Такве су перспективе развоја „војвођанског питања“, а стратегија регионализације поприма конкретне геостратешке и геополитичке садржаје. Даље се под опште теоријске одреднице подастире конкретна политичка и дипломатска база.

Тако је, на пример, 26. маја 2010. године Мађарска усвојила закон о двојном држављанству за Мађаре из суседних земаља, и његова примена почеће од 1. јануара 2011. године. Закон омогућава Мађарима из суседних са Мађарском земаља да добију двојно држављанство (изузев права гласа), а закон обухвата 3,5 милиона Мађара, од којих већина живи у Румунији и Словачкој, а такође у Србији,Хрватској, Украјини и Аустрији.

Лидер Савеза Мађара Војводине Иштван Пастор лукаво негира политички значај ове мере, уверавајући да је она закаснела, а сада, када су укинуте визе за грађане Србије за улазак у земље Европске уније закон није од нарочитог значаја. Међутим, друга суседна Мађарској земља – Словачка - реаговала је на сасвим супротан начин: закон је подвргнут жестокој критици све до претње да ће словачке Мађаре, који узму мађарско држављанство, лишити словачког држављанства.[7]

На тај начин, сакаћени са свих страна национално-државни суверенитет Србије подвргава се озбиљној опасности, а за остале вишенационалне и полуконфесионалне земље открива се још један метод, варијанта „меко-европске децентрализације“. Унутар региона формирана политичка елита сасвим је припремљена и способна да помоћу, и уз ослонац на суседне земље, (у датом случају, Мађарске), а такође и на директну и индиректну помоћ од стране западних земаља, оствари сепаратистичке пројекте.

Надањима у то да ће регионализација и децентрализација, које ће одбацити „атавизме суверенитета“ донети жељени комад „великог европског колача“ и осигурати повољне за Србију услове егзистенције, није суђено и да се остваре. Пошто ни диспропорције у регионалном и социјално-економском развоју у самој Европској унији нису превладане – а о томе сведочи изразити пример Валоније и Фландрије, Севера и Југа Италије итд. Вештачки формирајући „еврорегион“ у српском случају ће култивисати исто такве вештачке „регионалне идентитете“, уз паралелно одрицање од политичких и економских слобода, пошто ће основне управљачке функције еврорегионима бити пренете на бриселске институције.

(Фонд стратешке културе)

[1] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=680:srbiju-oekuju-sve-tei-zadaci&catid=54:prenosimo&Itemid=67

[2] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=660:punoletstvo-neispunjenih-obaveza-prema-vojvodini&catid=54:prenosimo&Itemid=67

[3] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=361:pravo-vojvodina-na-samoopredeljenje-i-nezavisnost&catid=41:politika&Itemid=55

[4] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=660:punoletstvo-neispunjenih-obaveza-prema-vojvodini&catid=54:prenosimo&Itemid=67

[5] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=361:pravo-vojvodina-na-samoopredeljenje-i-nezavisnost&catid=41:politika&Itemid=55

[6] http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-ilic-donosenje-novog-ustava-prvi-zadatak-sledece-vlade.html

[7] http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/od-madjarskog-pasosa-samo-emotivna-korist_191803.html