Ана Филимонова: Срби са севера Космета - сами против свих

Примена Бриселског споразума од 19. априла који су потписали српски премијер Ивица Дачић и “премијер Косова” Хашим Тачи (који аутоматски предаје јурисдикцију над целокупном територијом Косова и Метохије сепаратистичкој “Републици Косово”), још једном је одбачена као апсолутно неприхватљива од стране Срба са севера Космета. Заједничка седница скупштина општина Косовска Митровица Звечан, Зубин Поток и Лепосавић, одржана је 6. јуна текуће године. Резолуција са те седнице оцењује Бриселски споразум нелегитимним, на основу тога што предвиђа ликвидацију уставног поретка и институција Републике Србије на територији Космета и штети интересима српског народа. Покушај примене Бриселског споразума без његове измене у складу са правним системом Републике Србије – наводи се у Резолуцији – ставља споразум изнад важећег Устава, што би представљао акт отвореног и противправног насиља. Једино што косметски Срби траже, то је елементарно поштовање законитости, пре свега Устава Републике Србије: “Кршење Устава Републике Србије не може и не сме да буде предмет договора ни са ким. Од свих захтевамо да се понашају у складу са важећим прописима Републике Србије”. Локални избори чије је спровођење Приштина предвидела за јесен, проглашени су нелегитимним пошто су легитимни само они који се спроводе по законима Републике Србије и које распишу одговарајући органи Републике Србије. У вези са тим Срби са севера Космета су позвали у Резолуцији представнике свих политичких партија, организација и персонално представнике државно-политичког апарата Републике Србије, да не узимају учешће у припреми и спровођењу незаконитих избора, које по Бриселском споразуму треба да организује Приштина. У Резолуцији се затим најављује Прва Конститутивна седница Скупштине АП Косово и Метохија која треба да се одржи у првој недељи јула 2013. године.[1]

Декларација о формирању Скупштине АП КиМ прихваћена је алкамацијом на митингу у северном делу Косовске Митровице одржаном 22. априла, а петицију у корист стварања Скупштине АП КиМ потписало је 15 хиљада људи. АП КиМ се ствара у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, која гарантује територијалну целовитост и суверенитет Републике Србије и Устава Србије, по коме у Србији постоје две аутономне покрајине АП Војводина (њени органи аутономије су оформљени и дејствују у складу са уставним надлежностима) и АП Косово и Метохија (која сада нема формиране аутономне органе). За заштиту уставног поретка Републике Србије, Срби са Космета су самостално приступили институционалном формирању Аутономне Покрајине Косово и Метохија у саставу Републике Србије.

Владајућа коалиција у Србији испуњавајући обавезе које проистичу из Бриселског споразума, распустила је српске општине јужно од Ибра. Уместо њих су створена некаква “привремена већа” која подлежу прикључењу Заједници српских општина која ће функционисати на основу закона “Републике Косово”. Сада већ бивши председник општине Штрпце Звонко Михаиловић указао је на опасност по српски национални корпус на Космету од напора Београда који “дели Србе, уклања непослушне, припрема гашење српских институција, одриче се својих држављана и гура их у наручје Хашима Тачија”.[2] Исту такву судбину могу очекивати и још дејствујуће општине са севера Космета. У вези са тим, формирање АП КиМ (на законодавном и извршном нивоу) разматра се као институционална баријера на путу противправног утицаја на Србе са севера, укључујући и локалне органе власти.

Одлучност Срба са севера да стану на линију одбране законитости и уставног поретка доводи у питање амерички геостратешки пројекат за добијање несметаног коришћења херметички затворене и “од Срба очишћене” целокупне територије Косова и Метохије. Пре свега, имајући у виду функционисање америчке базе “Бондстил”, која ће, могуће је, прећи у фазу интензивног војно-оперативног коришћења - имајући у виду осетан пораз проамеричких снага у Сирији. У вези са тим је и амерички генерал Филип Бридлав, главнокомандујући европских снага НАТО пакта изјавио 7. јуна да ће “НАТО снаге пружити помоћ у примени Бриселског споразума”.[3] Јединице познате 525 бригаде Армије САД су у међувремену већ дислоциране на Космету – у базу КФОРА Ново Село (у околини Вучитрна). У задатке КФОРА и ЕУЛЕКСА улази и затварање границе између Србије и севера Косова и прекидање алтернативних путева[4]. Са своје стране и Хашим Тачи изражава наду да ће се обезбедити слобода кретања и уклањање српских барикада[5], а “министар одбране Косова” Агим Чеку констатује “сад ћемо ми почети интеграцију тих људи (Срба са севера КиМ – А. Ф.) у наш уставни поредак… Тежак је само почетак, то јест, тај први корак Србије у изласку са Косова”.[6] Едита Тахири “потпредседник Косова”, изјавила је да су српска и косовска страна дошли до сагласности око расформирања судског система на северу Косова до 1. септембра, а до 30 септембра треба да се заврши и расформирање полиције.[7] Познато је и да Приштина инсистира на томе да, приликом заузимања одређених позиција у судству и полицији Приштине после распуштања судског и полицијског персонала, кандидати морају задовољити услове општег конкурса. Међутим, истинска “жеља” Приштине је “чиста биографија”, односно “ненарушавање закона Републике Косово” од стране оних који би желели да наставе службу у њеним државним органима. Оних који су по мишљењу Приштине на овај или онај начин кршили њене законе (укључујући и службенике судско-полицијског система Републике Србије) има око три хиљаде и њихова имена налазе се на посебном списку и Приштина није објавила амнестију према њима.[8]

Сама Приштина предузима дејства у неколико праваца: после неуспешног покушаја од 31. маја због недостатка кворума, већ 6. маја је “Скупштина Косова” донела Резолуцију о заштити права Албанаца Прешевске долине (три јужне општине централне Србије – Прешево, Бујановац, Медвеђа), која између осталог садржи и тачке о укидању царина и других такси приликом уласка на Косово и отварање Канцеларије за везу са Прешевском долином у Приштини и Гњилану.

ОВК која је стекла статус “Армије која је херојски издејствовала слободу Албанаца од српских завојевача (истина, на исконској српској земљи, колевци српске цивилизације и државности) као и раније је “неприкосновена”. Тако је Мешовито судско веће (састављено од судија Европске мисије за владавину права ЕУЛЕКС и албанских судија) 7. јуна изрекло пресуду тројици чланова “Лапске групе” ОВК за ратне злочине над албанским становништвом (стиче се утисак да је ОВК за злочине над српским становништвом, априори ослобођена). Оптужени су добили од 3 до 6 година (!) међутим, важно је то да је тужилац ЕУЛЕКСА Чарли Хардвеј подвукао: “овде мора бити јасно свима да се на оптуженичкој клупи не налази ОВК него само конкретно оптужени, њихова индивидуална а не колективна кривица”.[9] (Да овде приметимо да је МТБЈ израдио посебну антиправну конструкцију – “удружени злочиначки подухват” или колективну одговорност, која се примењује искључиво против Срба). Судско веће Основног суда у Приштини је 7. јуна ослободило из притвора бившег командира ОВК а данас посланика Демократске партије Косова Хашима Тачија – Фатмира Љимаја, оптуженог за ратне злочине почињене у марту 1999. године (укључујући и изузетно окрутне злочине у злогласном логору Клечка). Против њега су вођена два судска поступка. Током последњег процеса, ни један од сведока, укључујући и заштићене, није потврдио своје првобитно сведочење. Одлучујућа у овом процесу је била реч једног од бивших главнокомандујућих ОВК Бислима Зурапија, који је изјавио да у Клечки није било затвора и ни Љимај нити било ко други нису имали овлашћења да задржавају цивилна лица.[10] Љимај се после полугодишњег притвора у КПЗ вратио у посланичку фотељу “скупштине Косова”. Последњи судски процеси очигледно доказују заинтересованост евроатланског фактора за наставак управљања Косметом од стране ОВК, обезбеђењу контроле над покрајином, осим КФОРА и НАТО пакта и снагама специјалних јединица састављених такође од чланова ОВК (Безбедносне снаге Косова и Косовска полиција) и несумњиву претњу коју ОВК представља за српско становништво.

У ствари управо примена Бриселског споразума може да наруши крхки баланс снага на југу Балкана. Током НАТО агресије 1999. године са КиМ је протерано 250 хиљада Срба, а хиљаде њих су дочекали мученичку смрт од руку албанских терориста. Сада се од 50 хиљада Срба са севера Космета очекује добровољна предаја у руке бивших командира и бојевика ОВК, који данас заузимају кључне положаје у политичком систему “Републике Косова” и очекује се да пристану на асимилацију у крајње непријатељском албанском окружењу.

(Фонд стратешке културе, 11. 6.2013)