Александар Павић: Оружана сила Србије за безбедност геј-параде, не и земље

По слову Резолуције 1244 Савета безбедности УН, Србија има право да на Косово и Метохију пошаље своје особље које би учествовало у одржавању реда, мира и правног поретка у покрајини.[1] Резолуција је усвојена у јуну 1999, и од тада ни једна београдска власт није формално затражила спровођење ових њених одредби. До нелегалног и једностраног проглашења независности „Косова“ у фебруару 2008, ово нечињење се још донекле могло и оправдати настојањем да се на било који начин не да повод косовским Арбанасима и њиховим западним покровитељима да, под изговором наводне београдски-спонзорисане „дестабилизације“, минирају статусне преговоре о српској покрајини и прогласе Београд „јединим кривцем“ што су ови, засигурно „са жаљењем“, посегли за наводно „једином могућом преосталом опцијом“ – једностраним отцепљењем Косова и Метохије.

Може се лако замислити и ситуација у којој би дириговани западни мас-медији лансирали глобалну кампању нових оптужби на рачун Београда, која би била и довољно цинична да убаци подтекст пропагандној флоскули о „најновијој српској агресији“, који би могао гласити нешто попут: „ето, евро-атлантски савезници су све учинили да се мирним путем дође до праведног решења кроз преговоре, али је баук Велике Србије поново васкрсао и угушио последњу наду за постизање мира у складу са Резолуцијом 1244“.

Сада, међутим, пошто су западне силе морале да под пуном светлошћу дана у пуној мери стану иза сопственог безакоња, за такве и сличне менталне баријере и суптилне обзире више нема потребе, и Србија сада мирно може да затражи то своје право, у складу са поменутом резолуцијом, која је, без обзира на сву режирану медијско-политичку драматургију и необавезујуће резолуције у Генералној скупштини УН, још увек једини важећи међународно-правни документ када је реч о јужној српској покрајини. Но, дубоко у трећој години нелегалне и нелегитимне „косовске независности“, садашњој владајућој коалицији у Србији не пада напамет да тако нешто тражи. Одуставши од своје већ слабашне резолуције коју је требало представити пред Генералном скупштином УН 9.9.2010. о саветодавном мишљењу Међународног суда правде о легалности једностраног отцепљења „Косова“ и пристајући на нову, скројену од стране ЕУ „пријатеља“, у којој је релативизовано чак и позивање на Повељу УН,[2] која садржи веома незгодно подсећање на „суверену једнакост“ свих држава-чланица,[3] власт у Србији неуморно наставља да понавља да ће се за 15% територије Србије борити „искључиво политичким, правним и дипломатским средствима“. Но, то нипошто не значи да београдски режим има аверзију према употреби оружане силе на својој територији, када и где му то одговара.

Према медијским најавама, у својој најновијој инкарнацији после претходних неуспеха, геј-парадирање у Београду, заказано за 10. октобар 2010, треба да ужива заштиту бројних припадника Министарства унутрашњих послова.[4] Пажљивијим посматрачима је постало јасно да се тиме, заправо, садашња власт у Београду јасно вредносно одредила, претпостављајући „вредности“ промоције и одбране хомосексуализма, које се тумаче као „европске“,[5] вредностима одбране земље,[6] и то дела земље који се сматра колевком данашњег српског идентитета. Јер, у условима када су физички напади и притисци на преостале Србе на Косову и Метохији већ рутинска, свакодневна појава, када се повећавају притисци на српско становништво у Рашкој области (тј. „Санџаку“ за оне који фаворизују стару османлијску терминологију) од стране радикалних исламистичких елемената,[7] београдске власти ни не помишљају да ангажују оружану силу за заштиту српског народа на тим подручјима. С друге стране, режим је спреман да покрене моћну оружану силу ради заштите радикалних геј-активиста којима се прохтело да „парадирају“ усред Београда и тиме на силу наметну своје светоназоре (опет) већинском становништву земље.

Хипокризија режима се сликовито огледа у речима представника државног врха. На промоцији официра Војске Србије 11. септембра, председник Србије Тадић је, алудирајући на могуће реакције поводом одржавања геј-параде, изјавио: „Нећемо толерисати насиље нити претње којима се угрожава било која институција или државни орган,“[8] што је ажурност која се од Тадића још није чула када је реч о раду нелегалних и неуставних „косовских“ органа и њиховог насиља против неарбанашке популације у јужној српској покрајини. Министар унутрашњих послова Ивица Дачић је, са своје стране, најавио да ће двоструке стандарде власти према већинском, српском становништву у земљи, и лично демонстрирати: „Ако тога дана не будем имао других обавеза, појавићу се на скупу. И то пре свега, да својим присуством додатно покажем да полиција заиста брине о безбедности свих грађана.“[9] А да су предвиђене мере безбедности нешто о чему угрожени народ на Косову и у Рашкој може само да сања потврдио је неименовани полицијски званичник, по којем ће чак пет полицајаца чувати сваког од најављених учесника поворке: „Такве мере заштите се не памте у Србији.“[10] Другим речима, 10. октобра, београдски режим се заправо спрема да пошаље свету не само поруке „толеранције“, већ и следећу поруку већинском народу у земљи: „У односу на хомосексуалне активисте, српски житељи историјских српских земаља су грађани трећег реда.“ То је порука која ће београдским властима свакако донети још који поен рејтинга у Бриселу и Вашингтону, али која већ изазива растуће незадовољство међу припадницима многих национално-оријентисаних организација у Србији.

Један од првих одговора на накане режима могао се наћи на транспаренту навијача београдског фудбалског клуба „Црвена звезда“: „Народ гладан, протеран, издан, а ви би са „поносом“ да шетате“.[11] А у обраћању јавности под називом „Каква влада - таква и парада“,[12] више националних организација је позвало јавност Србије да на параду гледа као на „моралну тачку која нам је неопходна за стварање широког покрета отпора против система који нас је разорио по свим нивоима. Зато је 10. октобар дан за почетак антирежимских интеграција у Србији, и то свих оних појединаца, група и организација које су против система који нас понижава као породичне људе, слободне грађане и родољубе.[13]

Дакле, јасно је да је у садашњем општем контексту дешавања у Србији, најављена „парада поноса“ нека врста црвене мараме за многе који су незадовољни општим стањем у држави и друштву, и да ће реакција на њу бити, како реакција против агресивних парадера хомосексуалистичких вредности,[14] тако и реакција против оних који им заправо обезбеђују оквир за деловање, притом их фаворизујући у односу на, бар досад, тиху већину. Већину коју на парламентарним изборима 2008. осим тога да ли подржава организовање геј-параде, нико није питао ни да ли подржава доношење Статута Војводине, који од северне српске покрајине прави државу-у-држави – а добила га је, ни да ли треба доносити скупштинску декларацију о Сребреници која даје за право западним ратно-пропагандним фалсификатима о том догађају – а добила ју је, ни да ли подржава продају најбољег, најпрофитабилнијег и најелитнијег српског државног предузећа, Телекома Србије и изручење телекомуникационе инфраструктуре земље у стране руке – што, тендером најављеним за крај септембра, тек треба да добије, итд. И то је сасвим логично.

Рекло би се да многима боде очи аутистичност припадника геј-покрета и београдских власти који сматрају да, у општим економским недаћама и социјалном безнађу, у условима наставка перманентног, западно-спонзорисаног распарчавања земље, треба „поносно парадирати“ сексуалну оријентацију која је страна убедљивој већини популације, уз трошење огромног новца за обезбеђење и нападну демонстрацију силе које се режим, иначе, упорно одриче када је реч о одбрани територијалне целовитости земље. Чини се да је и овде на снази стара грчка изрека: „Кога богови желе да униште, прво му одузму памет.“

(Фонд стратешке културе, 21.9.2010)

[1] Резолуција 1244 СБ УН, анекс 2, тачка 6: Након повлачења, договореном броју југословенског и српског особља ће бити дозвољено да се врати и обавља следеће функције: - Везу са међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним присуством; - Обележавање/чишћење минских поља; - Одржавање присуства на местима српске културне баштине; - Одржавање присуства на главним граничним прелазима. (http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/PROPISI_KONVENCIJE/rezolucija_1244_lat.pdf) Према S/1999/649 наведеном у резолуцији, СРЈ има право на повратак до хиљаду припадника поменутог особља.

[2] Изворна резолуција коју је поднела Република Србија у другом пасусу јасно назначава да ће Генерална скупштина УН донети закључак о саветодавном мишљењу МСП „вођена начелима утврђеним у Повељи Уједињених Нација“ (http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/LTD/N10/465/99/PDF/N1046599.pdf?OpenElement), док је у „пријатељски“ измењеној резолуцији усвојеној 9.9.2010. ГС УН само „свесна циљева и начела Уједињених Нација“ и „има(јући) у виду своје функције и овлашћења према Повељи Уједињених Нација“ (http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/LTD/N10/509/08/PDF/N1050908.pdf?OpenElement).

[3] Повеља Уједињених Нација, Члан 2, тачка 1 и 4, итд. (http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/PROPISI_KONVENCIJE/povelja_un_lat.pdf)

[4] „Параду поноса обезбеђиваће 5.000 полицајаца“, Београдски дневни лист Press, 9.9.2010.

[5] Види, нпр. „Лазар Павловић: Парада поноса у Београду је изузетно важна за европске интеграције“, Данас, 11.9.2010.

[6] „И Косово и геј-парада“, Бранко Радун, http://www.vidovdan.org/2010-03-21-19-46-21/2389-2010-09-18-20-47-28

[7] „Бити Србин у Новом Пазару,“ Наташа Јовановић, Печат магазин, http://www.pecat.co.rs/2010/09/biti-srbin-u-novom-pazaru/

[8] „Тадић – нећемо толерисати насиље“, новинска агенција Бета, 11.9.2010.

[9] „Параду поноса обезбеђиваће 5.000 полицајаца“, Press.

[10] Исто.

[11] http://www.oaza.rs/sport/delije/index.php?lang_id=1&page_id=215&idv=2479

[12] http://www.dverisrpske.com/tekst/1872237

[13] 19.9.2010.

[14] Организација „Двери српске“ је упозорила да је на једном од главних сајтова који промовишу „параду поноса“ појавила „неморална и скандалозна слика жене у молитвеној пози са минђушама од иконица која у руци држи имитацију мушког полног органа“ (http://www.dverisrpske.com/tekst/1872280).