уторак, 23. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Александар Дугин: Избори 14. маја Ердоганова „одсудна битка“
Хроника

Александар Дугин: Избори 14. маја Ердоганова „одсудна битка“

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 15. март 2023.

Председнички избори расписани за 14. мај ове године биће вероватно најтежи испит до сада за турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, пише руски филозоф Александар Дугин за сајт "Геополитика".

На унутрашњем плану приметно је јачање неолибералне прозападне опозиције, посебно Републиканске народне партије, расцеп унутар Ердоганове Партије правде и развоја (АКП), озбиљно успоравање привреде и инфлација, као и последице страшног земљотреса.

На спољном плану очигледно је заоштравање сукоба са Сједињеним Државама и Европском унијом, констатује Дугин и додаје да глобалистичко руководство у Белој кући све снажније одбацује Ердоганову политику.

Упорна борба за суверенитет Турске

Главни аспект Ердоганове политике је његова снажна усредсређеност на суверенитет Турске и све његове активности као шефа државе утемељене су на томе, оцењује Дугин. Ердоган се у почетку ослањао на исламистичку идеологију и савез са екстремним сунитским салафистичким режимима арапског света.

Током овог периода, он је веома блиско сарађивао са САД, при чему су структуре Фетулаха Гулена служиле као основа за ту сарадњу. Секуларни кемалисти, турски националисти, и леви и десни, тада су били у опозицији. То је кулминирало случајем "Ергенекон", у којем је Ердоган похапсио највише војно руководство, које се традиционално држало кемалистичке оријентације.

У једном тренутку, ова политика престала је да промовише суверенитет. Заправо, почела је да га слаби. После почетка војне операције Русије у Сирији и обарања руског авиона 2015. године, Ердоган је био озбиљно угрожен. Погоршали су се и односи са Русијом, што је Турску довело на ивицу рата.

Незадовољан његовом политиком, Запад је био спреман да збаци Ердогана и замени га послушнијим сарадником. Гуленисти, бивши Ердоганови савезници и противници кемализма, постали су главни ослонац у овим покушајима.

Године 2016, када су руско-турски односи донекле поправљени, Запад је, користећи фетулахисте (гуленисте), покушао да организује државни удар, који је осујећен. Чињеница је да је подршка Ердогану значајног броја патриотских кемалиста, официра турске војске, које је Ердоган ослободио непосредно пре државног удара, као и подршка њихове политичке структуре - Ватан партије, у томе била пресудна.

Они су, у критичном тренутку, подржали Ердогана, а не прозападно оријентисани војни врх. До тог тренутка су кемалистички националисти, и леви и десни, схватили да Ердоган своју политику гради на јачању суверенитета и да је свака идеологија за њега споредна.

Пошто су гуленистички завереници ропски следили глобалистички Запад, што је Турску неизбежно довело до потпуног колапса и елиминације националне државе, кемалисти су одлучили да подрже Ердогана.

Такође, и Русија је у извесној мери подржавала Ердогана, схватајући да су њени непријатељи западне марионете. Турски националисти из Партије националистичког покрета (МХП) такође су стали на његову страну.

Глобалисти не подносе ни суверенитет својих вазала, ни својих противника

Ердоган је од 2016. прихватио позиције блиске патриотском кемализму и, делимично, евроазијству, отворено прокламујући приоритет суверенитета, критикујући западну хегемонију и залажући се за мултиполарни светски пројекат. Односи са Русијом постепено су се побољшавали, иако је Ердоган, с времена на време, повлачио прозападне потезе. Од тог тренутка, суверенитет Турске постао је његова идеологија и највиши политички циљ.

Међутим, либерална опозиција, предвођена Републиканском народном партијом, која се у почетку супротстављала исламизму ранијег Ердогана, а затим одбацила суверенитет, искористила је низ погрешних економских потеза турских власти.

Опозиција је потом успела да освоји низ кључних позиција, посебно избором својих кандидата за градоначелнике два најважнија града, Анкаре и Истанбула. Ердогану су се супротставиле и његове бивше колеге из владајуће странке АКП, који су били противници евроазијства и оријентисани ка Западу.

У оваквој ситуацији Ердоган излази на изборе. Запад је очигледно незадовољан Ердоганом због његове непослушности, а посебно због његовог супротстављања Шведској и Финској, чије чланство у НАТО је спречила Турска. Релативно блага политика Анкаре према Русији, са којом колективни Запад ратује у Украјини, додатно је изнервирала глобалисте у Вашингтону.

И, што је најважније, руководство Беле куће и глобалистичке елите Европске уније категорички не прихвата чак ни наговештај суверенитета својих вазала или противника, истиче Дугин.

Први закон глобализма

Свако ко је спреман да се покори Западу мора да се потпуно одрекне суверенитета у корист наднационалног центра. То је први закон глобализма. Ердоганова политика се директно супротставља глобализму, тако да Ердоган мора бити уклоњен, по било коју цену.

Иако овај глобалистички циљ није остварен током државног удара из 2016. године, глобалисти ће поново покушати да га остваре на изборима 2023. године. Уосталом, они у резерви имају и праксу "обојених револуција".

Управо то смо поново видели на делу у Грузији, чије је руководство, после одласка ултразападног и либералног Сакашвилија, покушало да Грузију учини мало суверенијом. То је Сорошу било довољно да активира своје мреже и покрене побуну против "превише умереног" односа према Русији и "неприхватљиво суверенистичког" курса режима.

Ердоган управо саставља политичку коалицију на коју може да рачуна на изборима. Основу ће очигледно чинити АКП, странка која је у великој мери лојална Ердогану, али њој недостаје садржај и састављена је од званичника са мало ентузијазма.

Многи у Турској приписују неуспехе у економији, раст корупције и неефикасност власти званичницима АКП и њиховим административним кадровима. Док је Ердоган харизматична фигура, АКП то није. Странка напредује са Ердогановим ауторитетом, а не обрнуто.

Ердоганови савезници

Традиционални савезници су очигледно турски националисти Партије турског националистичког покрета Девлета Бахџелија. Током Хладног рата и по инерцији током 90-их, турски националисти су били строго оријентисани ка НАТО-у и водили су антисовјетску, а касније антируску политику.

Међутим, током 2000-их, њихова политика постепено је почела да се мења. Они су се све више удаљавали од либералног Запада и приближавали Ердогановом сувереном курсу.

Идеолошки они стоје боље од АКП, али њихов радикализам отуђује део турског становништва. У сваком случају, Ердоганов доказани идеолошки и политички савез са Бахџелијем кључан је за његову будућност.

Такође, Ердоган може да рачуна на подршку малих али утицајних суфијских политичких покрета, који немају масовнију подршку. Њихова улога је да попуне празнину коју је за собом оставио пораз гуленистичких структура које су се лажно представљале као "суфијски покрет". Суфизам је прилично распрострањен у турском друштву и неки од њих сматрају Ердогана личношћу од које зависи духовна ренесанса Турске.

Нови Ататурк или пад у заборав?

Све прозападне структуре ће се ујединити против Ердогана. Не може се искључити да ће глобалисти овога пута активирати своје мреже агената, како унутар саме АКП, тако и у другим државним структурама, сматра Дугин.

С обзиром на економски незавидну ситуацију, ово је можда његова последња шанса - не само за појединца, већ и за историјску личност која је своју политичку судбину везала за суверенитет турске државе.

Ако у томе успе и обезбеди себи континуитет, дајући му доследну идеолошку формулацију, он ће ући у турску историју као други Ататурк, спасилац турске државности у време критичног преокрета.

Али ако падне, врло је вероватно да Турску чека низ катастрофа, јер ко год да дође на његово место биће прозападно оријентисан, а то ће значити неминовни слом Турске у будућности, будући да глобалисти нису заборавили своје планове о "Великом Курдистану".

Наравно, они нису успели да то спроведу током таласа "обојених револуција" и након инвазије на Ирак и Сирију, али сада би им пад Ердогана могао удахнути нови живот.

Коначно, Ердоганови противници биће принуђени на озбиљну конфронтацију са Русијом, јер ће то захтевати њихови НАТО господари, а то ће бити још један фактор колапса Турске.

Сам Ердоган ће бити оцрњен од својих наследника, а ланац катастрофа кроз које ће проћи турска држава довешће до тога да његово име буде заборављено.

Ердоган се зато суочава са овим изборима као да је то његова последња битка. Он се суочава са противницима не само као политичар, већ као историјска личност, као истински вођа и симбол свог народа. Коначно, каже Дугин, Ердоган може да учврсти свој статус, али, уколико изгуби на изборима, он ће их изгубити неповратно и неће добити другу шансу.

"Зелени Ататурк"

У овој ситуацији, геополитичке анализе сугеришу да Ердоган има још један ресурс, идеолошки. То су исти они патриотски кемалисти који су, за разлику од либерала из Републиканске народне партије, и упркос оштрој репресији током случаја "Ергенекон", стали на страну Ердогана и потпуно подржали његов курс.

Неки кругови Ердогана називају "зеленим Ататурком", односно турским владаром, националним вођом са исламским тенденцијама. Политичко лице ове изузетно утицајне групе у Турској, коју углавном чине официри, јесте левичарска Ватан партија.

За Ердогана, који сада игра против Запада, овај антиглобалистички и мултиполарни вектор могао би да се покаже одлучујућим. Ако партија Ватан уђе у коалицију са Ердогановом странком, посебно ако имамо у виду историјски снажне везе Ватана са Русијом, Кином, Ираном и Северном Корејом, он ће моћи да се ослободи западног утицаја.

И судбина самог Ердогана била би одлучена повезивањем са главним половима мултиполарног света, а посебно са Русијом.

Ердоган, избор мултиполарности

Ердоган је у животу показао да има веома добар смисао за геополитику. Он увек бира савезе који јачају турски суверенитет. То је чинио и Кемал Ататурк. Међутим, ако се ситуација промени и бивши савезници се покажу као препрека независности и слободи Турске, Ердоган је увек спреман да их жртвује.

Турска се данас налази у равнотежи између униполарног Запада и мултиполарног Истока, Евроазије. Тако је било од почетка турске националне државе. Али пропорције ове равнотеже су другачије одређене на свакој историјској прекретници. Понекад је било важно направити корак ка Истоку, као што је то учинио Кемал Ататурк у савезу са Лењином, док се у другим временима радило о искораку ка Западу.

Данас Русија, која је некада била геополитички ривал Турске, а још више други полови мултиполарног света, не представљају претњу турском суверенитету и то је објективна чињеница.

Напротив, посебни односи са Русијом и Кином, као и компромис са шиитским Ираном нуде Турској виталне предности у њеној спољној и унутрашњој политици.

Запад, барем онај либерални и глобалистички Запад, сада наступа отворено против Ердогана и турског суверенитета. Политичар као што је Ердоган не може а да то не види. Најзад је наступило време да се суверенитету да статус идеологије и да се мултиполарност учврсти као главни вектор турске геополитике.

Ови избори су кључни за Турску, закључује Дугин. Русија, под овим околностима, упркос што Ердогану може замерити недоследност, оклевање или политику "два корака лево, два корака десно", има интерес да Турска остане уједињена, целовита, независна и суверена.

То је објективно могуће само заједно са Русијом, а никако против ње. Према томе, за Русију је у садашњим околностима Ердоган најбољи избор.

(РТ Балкан)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер