Александар Дикић: Матрикс архитекта Вучић

 Ови избори морају да сахране Вучићеву амбицију да себе устоличи као српског Вожда.

Као неко ко свакодневно манифестује симптоме бордер-лине синдрома, Вучић спаја неспојиво и открива радикалски архетип свеопште контрадикције који добија потврду и кроз време и кроз огледне примере.

Војислав Шешељ био је најмлађи доктор правних наука, али га данашња публика препознаје као станд-уп хаппy политичара који у црној тоги пресуђује у ријалити судници о брачној кризи кепеца и кретена.

Томислав Николић је дуго градио имиџ домаћина Шумадинца, али остаће упамћен по финансијским махинацијама своје супруге, нелегалној викендици и недосањаном другом мандату.

Њихово ванбрачно дете, које тренутно обавља функцију председника државе, пироман је у униформи ватрогасца, миротворац са вишедеценијским стажом ратнохушкача, најевропљанин са амбициозним пројектом продужетка кинеског зида на потезу Батровци-Хоргош.

У њему је перманентни сукоб персоне и сенке. Персона је друштвено прилагођени део личности која је настала строгом дресуром прозападних тутора, тренера и спин-доктора.

Иза ње је тамна, злокобна, недокучива сенка. Тај мрачни део његове психе је концентрат мржње према онима који су га натерали на дресуру, све оне трауме недовољно дубоко потиснуте које кључају као лава у неугашеном вулкану који нестрпљиво чека прилику да еруптира.

Како би избегао слом подвојене личности он се окружио псима чуварима, побеснелим џукелама које држе мртву стражу у јавном и виртуелном простору, верно чувајући газдин лик и дело, или у овом случају, ликове и недела.

Можете их видети како послушно шене када их нахране и напоје у ружичастој или веселој штенари и како по договореној команди лају, реже или уједају жртву коју је газда изабрао тог дана.

Да ли се ико још увек чуди зашто је снимак Вучићевог онлајн митинга постао виралан? Зар он није архитекта српског матрикса и зар му не приличи таква сценографија?

Ко нам је крив што смо пре тачно осам година узели плаву пилулу из гробареве руке и бесно је залили томовачом? После два пуна мандата терапија је иста, само се доза повећава.

СНС је канцер који уништава све чега се дотакне.

Тај хипертрофирани политички монструм не може се објаснити ни Вучићевом харизмом, ни војничком дисциплином његових следбеника. Јасно је да се ради о неприродној појави која је попут организма са вишком хромозома – деформисан и неспособан за дуже трајање.

Многи се питају да ли смо дотакли дно и на којој дубини ће се завршити овај наш суноврат. Немојте имати дилему, са њима увек може горе, само треба бити довољно стрпљив.

Британци су на конкурсу за морепловце увек бирали непливаче, јер су знали да ће они бранити брод по цену живота. Слично је и у регрутном центру владајуће странке.

Из друштвеног талога се ваде и прилику добијају кадрови са дебелим слојем путера на глави, јер ће они по цену функције (читај – живота) бранити режим који им није обезбедио само привилегије, већ је и гарант њихове слободе.

Постоје два начина да имате највећу кућу у улици. Први је да сазидате највише спратова, а други је да порушите све остале. Да би постали одлучујући фактор у држави напредњаци су употребили други начин.

Разлог зашто СНС изгледа тако велик је погрешна перспектива посматрача. Та странка је торањ који је једини преживео земљотрес, намерно изазван из познатог сеизмичког центра. Али, њихових фамозних 40% није највећи проблем српске демократије.

Много опасније по друштвену стабилност представља јаз између првопласираног и конкурента. Тај јаз је вештачки и једнако опасан за обе стране.

У таквим условима Србија дочекује нову изборну трку. Поједини опозициони лидери затрчали су се на Вучићеву удицу правдајући се да су осетили његову крв.

Не схватају да је у мочвари једино могуће омирисати урин којим он годинама тушира опозицију. Неки се силом прилика достојанствено склањају, они упорнији мазохистички трпе и навлаче кабаницу, а на запрепашћење публике неки сада трче ка том млазу, радосно певушећи са сунђером и сапуном у рукама.

Изгледа да ће касно схватити да Вучић није у нокдауну, да није чак ни на конопцима, већ да од тих конопаца прави мрежу у коју ће они улетети и која ће на крају постати њихова омча.

Ми који смо остали у остатку остатка Демократске странке показали смо доследност према идеји која нас окупља, према организацији којој припадамо, према (малобројним) гласачима који нам упорно указују поверење.

То нас обавезује да будемо доследни и према одлукама које доносимо. Компромиси у прошлости коштали су нас будућности коју смо желели. Од немуштог договора са „црвенкапама“, преко коалирања са кочничарима, до мирења са социјалистима.

Политика бојкота као легитимног инструмента којим захтевамо регулацију изборне трке и нормализацију друштвених односа мора бити наша морална тачка ослонца. Не смемо пасти под утицај лицемерних идеолошких хигијеничара који би ДС ставили на клупу за резервне играче са епизодном улогом да замене истрошене грађаноидне опортунисте.

Поверење се тешко стиче, али се лако губи, као што се и живот гради деценијама, а може се упропастити у тренутку.

Ко сада напусти одлуку о бојкоту искаче из воза који улази у главну станицу. Они који прелазе на другу страну или плаћају цену раније подигнутих кредита код режимских повериоца или плаћају цену своје самоуверености без покрића.

ДС нема избора и за ДС нема избора.

Они који покушавају да од симбола слободе, плурализма и демократије направе препарирани трофеј који ће Вучић качити и скидати са ексера, морају добити јасан и недвосмислен одговор. Једног Зорана смо изгубили и изгубили смо државу, можда и заувек. Ако овог Зорана изгубимо, изгубићемо странку ас wе кноw ит, можда и заувек.

Аутор је лекар, члан Главног одбора Демократске странке

(Данас)