Šta bi rekao seljak kao savetnik za prodaju Telekoma?

Već preko dva veka ekonomisti uče formalnu teoriju svoje akademske discipline zasnovanu na radovima Adama Smita, Davida Rikarda i Davida Hjuma. Ekonomska logika, iskustvo i akumulirana mudrost postojali su u narodima i mnogo pre nego što su to navedeni ekonomisti formalizovali. Recimo u Prvoj knjizi Mojsijevoj 41:35-37 (ali i na drugim mestima Svetog pisma) mogu da se nađu jasni i dobri trgovački saveti koji imaju vrednost koja prevazilazi milenijume.

Koja je ta osnovna logika u trgovini? Ona je jednostavna i jasna: prodaj kad je skupo, a kupi kad je jeftino! I tu je kraj priče. Ovo ima svoju važnost za razdoblja kada je relativna stabilnost tj. kada nema nepodnošljivih kriznih trenutaka. Javnost u Srbiji su odavno ubedljivo obavestili najviši zvaničnici države koji imaju sve poluge vlasti (premijer Cvetković) da je ekonomska kriza prošla još sredinom 2010.[1] To je bio snažan signal i podsticaj domaćim i inostranim ulagačima da je tržište u rastu i da je pogodno vreme za ulaganje. Nešto kasnije iste godine, predsednik države izjavio je da je izlazak iz krize moguć u naredne dve godine.[2] Ne ulazimo u raspravu o tome ko je u pravu od dva, po rangu, najviša zvaničnika države. Primećujemo samo da je ekonomska slika Srbije jako bleda i sumorna i da nema opipljivih izgleda da će da se vidno poboljša u godinama koje predstoje. Bez obzira na sladunjave priče političara, ekonomisti obrazovani čak na lošim školama, dobro znaju da istinskog oporavka ekonomije nema sve dok ne dođe do bitnog, ponavljamo bitnog povećanja zaposlenosti u neto iznosu (ukupan broj novozaposlenih treba da bude bitno veći od ukupnog broja otpuštenih radnika, tako da se broj ukupno nezaposlenih smanjuje).

Javno preduzeće Telekom Srbija je jedno od (retkih) unosnih preduzeća u Srbiji. Da li ga treba prodati? Treba. U ovom slučaju iskonska logika i savet seljaka je sledeći. U normalnim okolnostima seljak ne prodaje žito odmah posle žetve, već sačeka proleće da se žito osuši i postane skuplje, bitno skuplje nego u doba žetve. Savet seljaka je: prodaj kad je skupo!

U kriznim i nenormalnim situacijama seljak može da bude primoran da prodaje žito u vreme koje je različito od upravo opisanog. To može da padne čak i u doba žetve. Ako nema prostora i opremu za smeštaj žita, ratar mora da ga proda državi po ceni koju ona odredi. Ako poseduje ili ima povoljnog pristupa za skladištenje letine, tada ga radije sačuva za proleće. Čekanje se isplati. Samo ako je u teškoj nedaći, ratar prodaje žito i pre žetve, recimo na proleće dok je još zeleno i tu je podložan ucenama zelenaša (odatle i izraz ’zelenaši’). I tu je kraj priče o savetima ratara kada i šta treba da se proda. Nisu tu potrebne nikakve visoke akademske i stručne titule da se ovako jasna stvar objasni.

Mišljenja smo da svako preduzeće treba prodati, uključujući i Telekom Srbija pod uslovom da se dobijena sredstva ulože u ekonomsku aktivnost koja donosi veću sadašnju i buduću dobit od one koje donosi i može da donese preduzeće koje ide ’na aukcijski doboš’. Svaki ekonomista, uključujući i državu trebalo bi da se ponaša tako na tržištu. Međutim u slučaju Telekoma, uslov je da država jasno, verodostojno, javno i proverljivo unapred pokaže i dokaže sledeće:

1. Kolika je minimalna cena po kojoj se prodaje firma?

2. Kako, kada i na šta će da se utroše primljena sredstva? (Da li će se sredstva trošiti kao Alajbegova slama?)

3. Da li će i kada tako uložena sredstva svih građana Srbije doneti veću dobit nego što ga sada ostvaruje prodavano preduzeće?

4. Ko će, kada i kako sve to da javno proveri o objavi rezultate?

Bez jasno iznesenih, istovremenih i ubedljivih odgovora na navedena pitanja pre prodaje javnog preduzeća, tu prodaju ne treba izvršiti. Na nesreću i na štetu građana Srbije, ali i stručne javnosti, tih odgovora nema u navedenom obliku. Postoje, istine radi, neka usputna i usmena obećanja visokih službenika države da je prodaja Telekoma u redu i da će sve biti u skladu sa interesima građana. To po našem mišljenju uopšte nije dovoljno. Tim pre što su velika finansijska sredstva koja pripadaju svim poreskim obveznicima u Srbiji arčena na skoro učetvorostručenje državne administracije sa 8.000 zaposlenih u 2000. na preko 30.000 deceniju kasnije. Da li je državna administracija postala delotvornija? I koliko puta? Za tako nedomaćinsko (bećarsko) raspikućivanje javnih sredstava je i Međunarodni monetarni fond primoravao Srbiju (ali nije mnogo uspeo) da smanji troškove državne administracije i broj zaposlenih u njoj.

Javno izneti stavovi ministara, tj. najviših državnih službenika koji imaju poluge vlasti i prinude, imaju obeležje javno iznete obaveze. Ali toliko je do sada bilo javno iznetih obaveza koje nisu bile poštovane i za koje niko nije odgovarao da takvim izjavama malo ko više veruje. Pa čak ni oni koji su ih dali. Oni mogu tako i dalje jer ne odgovaraju ili mlako odgovaraju za potrošena i proćerdana javna finansijska sredstva. Prisetimo se samo ’uspeha’ i sledećih činjenica koje se vezuju za samoproglašenu grupu ’eksperata’ koji su iz vrlo male stranke i koji u vladi ’žare i pale’ uglavnom svugde tamo gde ima velikih para (ekonomija, Narodna Banka, zdravstvo) već deceniju. Setimo se samo:

• Obećane akcije od 1000 evra po stanovniku (Ministar mr Mlađan Dinkić).

• Obećano 200.000 novih radnih mesta.

• Afera Satelit koja će da staje poreske obveznike oko 30 miliona evra (a o okrnjenom ugledu države da ne govorimo); afera ’Pancir’ (Ministar Prvoslav Davinić).

• Uvoz genetski modifikovane hrane koja u krajnoj liniji degeneriše one koje je koriste i zato je skoro potpuno zabranjena u Evropskoj uniji (Ministar dr Ivana Dulić Marković)

• Vakcine za svinjski grip ('Ko se vakciniše taj je inteligentan'); pa lekari iz državnih institucija malo mogu, pa malo ne mogu da rade privatno; pa domaći hirurzi ortopedi malo znaju da operišu neke standardne stvari, pa nekima to malo ne mogu da rade; pa malo ima gaze za operacije po bolnicama, pa je malo nema;...(ministar dr Tomica Milosavljević).

• Izbegavanje prodaje JAT-a na vreme Rusima kad je nešto i moglo da se izvuče za to preduzeće koje je na večnoj grbači poreskih obveznika i koje nema nikakve razumne šanse da postane unosno bar za jednu generaciju.

• Suludo očuvanje visokog kursa dinara prema evru i arčenje deviznih rezervi i prezaduživanje u inostranstvu; saveti da se štedi u dinarima (Radovan Jelašić).

• Afera oko vile Radovana Jelašića.

• Afera na Aerodromu Beograd (Bojan Krišto).

• Neistinito predstavljanje Nadice Momirov (norveška diploma).

• „Privatna“ poseta šefa privatne kompanije (Erikson) u kući bolesnog potpredsednika vlade (dr Miroljuba Labusa).

• Polemike oko stipendije ćerki dr Miroljuba Labusa.

• Zakon o informisanju 2009.

• Pravljenje zimskih skijaških centara na mestima na kojima nema ili nema dovoljno snega. Vestački sneg prave uz pomoć skupocenih mašina koje ne samo da troše ogromne količine vode i energije, već ta dodatna voda doprinosi eroziji tla. Koliki su ukupni troškovi i gde su skijaši i gosti koji mogu da opravdaju takva ulaganja novca prikupljenih od poreskih obveznika? Skijaši imaju pasoše i idu....itd.

Najzanimljivije je to što sa takvim „uspesima“ i pričama stanovništvu serviraju priče o evromskim vrednostima i prekoj potrebi ulaska u EU. Da je zaista tako i kada bi bili u EU, posle recimo samo dva od navedenih „uspeha“ odavno bi bili odstranjeni iz vlasti kroz demokratsku proceduru. Ne samo odstranjeni, već i verovatno zaboravljeni na političkoj sceni. Ko takvima i dalje može da veruje na reč? Ali za sve to nisu krivi samoproglašeni „stručnjaci“, krivi su i oni koji su im dali glas i oni koji su se sa njima uhvatili kolo vlasti.

Što se tiče prodaje Telekoma i samo malo zdrave seljačke trgovačke logike, pameti i iskustva nije na odmet. Jako se puno te logike i iskustva skupilo tokom vremena. Ekonomistima je zadatak da upozore vlasti i javnost unapred i da tako spasu svoju „stručnu dušu“.

(Autor je redovni član Matice srpske u Novom Sadu.)